Čedomir Jovanović za Oslobođenje: Koketiranje sa nacionalizmom ima preveliku cijenu

Midhat Hajdarević 2016-08-20

Čedomir Jovanović, predsjednik Liberalno-demokratske partije, u intervjuu za Oslobođenje govori o Srbiji, BiH, Kosovu i Bidenu

Piše: Vildana SELIMBEGOVIĆ

Oslobođenje

Beograd je posjetio Joe Biden i – kako se očekivalo – sa novim/starim premijerom Srbije razgovarao o Kosovu, hvaleći vodeću ulogu Srbije u regiji. Ima li razloga za pohvale?

– Iz dosadašnjeg iskustva možemo zaključiti da ovakve posete uvek donesu određeno pomeranje unapred i verovatno ćemo u narednih nekoliko meseci videti određene rezultate u pregovorima sa Kosovom, možda čak i u odnosima između Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije. Ono što ostaje suštinski problem je što će svi ti rezultati doći kao posledica pritiska spolja i što se neće suštinski odraziti na stanje u Srbiji ili bilo kojoj drugoj zemlji regiona.

Poluga ruskih interesa

U atmosferi u kojoj pola Vlade rehabilituje Miloševića, dok druga polovina navodno vuče Srbiju ka EU, pre možemo očekivati da se zemlja dalje udalji od evropskih vrednosti, da se prepusti sporom padu u nacionalizam i politička lutanja. Bez obzira na to, svaki korak ka rešenju kosovske krize treba pozdraviti jer svaka alternativa dogovoru će nas vratiti u atmosferu potpune propasti i beznađa.

Bosna i Hercegovina, makar javno, nije spomenuta, mada smo se mi prepoznali u rečeničnom sklopu o iskri koja može raspaliti vatru u regionu: Milorad Dodik obećava referendum o odluci Ustavnog suda BiH koji je kazao da dan entiteta mora biti prihvatljiv svim građanima RS-a. Problem je utoliko veći što Dodik ne krije svoj animozitet spram BiH, a sad i spram SAD-a iako je javna tajna da je dugo bio američki kadar na ovim prostorima. Šta mislite: da li će i BiH, slijedom eventualnih razgovora iza zatvorenih vrata, biti dovoljno jaka iskra da se Vučić pozabavi svojim utjecajem na Dodika?

– Mislim da je odnos Srbije prema Bosni i Hercegovini posledica nespremnosti da se zemlja do kraja i iskreno opredeli za evropsku politiku i definitivan raskid sa politikom devedesetih. U tom političkom vakuumu, koji u Srbiji rado zovu “vojna neutralnost”, naša zemlja vodi istovremeno proevropsku i antievropsku politiku, postajući jedini oslonac u regionu za polugu ruskih interesa, koje je trenutno teško definisati mimo želje da ceo region ostane u statusu quo, odnosno trajno nestabilan. Dodik samo vešto ispunjava taj prazan prostor koji stvara neodlučnost Beograda da se promeni do kraja i iskreno.

Kako, inače, vidite situaciju u BiH?

– Posle dugo vremena, parafiranje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju EU je stiglo kao dobra vest iz Bosne i Hercegovine i daje određenu nadu da je i u ovakvim okolnostima moguće napraviti neke ohrabrujuće korake. Ipak, ostaje utisak da se u Bosni i Hercegovini i dalje najbolje vidi presek stanja u celom regionu, da previše ljudi u politici živi od statusa quo, od nacionalizma i mržnje, premalo ih se trudi da stvori perspektive iz kojih će naša budućnost izgledati bolje.

Nije nimalo sjajan ni odnos Srbije i Hrvatske, Beograd i Zagreb razmjenjivali su verbalne baražne vatre mjesecima i jedino što su na obje strane istovjetno zaključili jeste da Drugi svjetski rat nije završen. Ako smijem primijetiti, makar po izjavama s obje strane, i jednima i drugima smeta podatak da je fašizam makar 1945. pobijeđen: srljamo li to mi opet u ratove?

– Iako mi nekad izgleda da ispod tanke kore mira ratove nikad nismo ni završili, nadam se da u društvima u regionu nema više potencijala da ponovo uđu u sukobe koji su nam uništili prošlost i čije posledice ćemo još dugo osećati. Ono što ipak zabrinjava je restauracija sistema vrednosti pravljenog na mržnji i nerazumevanju, koji u novim generacijama izgleda da ima još verniju publiku. Koketiranje sa nacionalizmom, kojem je u većoj ili manjoj meri bila sklona svaka vlada u svim zemljama u okruženju, na kraju ima preveliku cenu, kao što je ima i nesposobnost ljudi odgovornih za sudbine naših zemalja da ljudima pokažu korist od primene sistema vrednosti, pomirenja, mira i stabilnosti.

Bili ste – barem se LDP pominjao – mogući izabranici da ne kažem saučesnici u ovoj, najnovijoj Vučićevoj vladi. Šta se dogodilo?

– Srbija je novu vladu čekala tri meseca uprkos ubedljivoj većini vladajuće koalicije. Za to iščekivanje nikada nismo dobili neko jasno objašnjenje, ali sa velikom verovatnoćom možemo reći da su ta tri meseca vakuuma, u kojem je zemlja stajala u mestu, posledica političkih okvira koje nisu crtali oni koji su za to dobili ovlašćenje od birača na izborima, nego su ti okviri iscrtani na opskurnim sastancima, iza zatvorenih vrata, održanim tokom tajnih i privatnih poseta. Četiri poslanika LDP-a po brojevima ne znače mnogo ubedljivoj parlamentarnoj većini koja stoji iza ove vlade. Ipak, nemogućnost postizanja dogovora sa nama ima veliku simboličku težinu, odnosno nagoveštava naredne četiri godine potrošene na tapkanje u mestu, na spore procese pomirenja, nesposobnost unutrašnjih promena i spoljnopolitičkih lutanja.

Čemu uopće toliko Vučićevi izbori u Srbiji? Imate li Vi objašnjenje?

– Mislim da su ovi parlamentarni izbori održani delom da bi Vučić mogao da dâ podršku kadrovima svoje stranke na lokalu i u pokrajni koji ipak ne dele njegovu popularnost. S druge strane, moguće da je postojala neka ideja da će ubedljiva većina SNS-a moći da formira nekakvu drugačiju vladu, ali je zbir vektora, unutrašnjih i spoljnih, na kraju doveo do sličnog rezultata koji smo imali i pre izbora, pa je nova vlada praktično rekonstruisana ona prethodna, odnosno željena promena svela se na par, uglavnom nestranačkih, ministara.

Nekako sam duboko uvjerena da se procesi u regionu ne mogu posmatrati odvojeno, bez obzira na to što smatram europskim grijehom spram BiH činjenicu da je međunarodni angažman pomogao i Hrvatskoj i Srbiji na putu ka EU, no čini mi se da vrijeme pokazuje da smo ipak priča spojenih sudova. Kada će ovdje biti drugačije, da ne kažem bolje?

– Danas je ceo politički kontekst znatno komplikovaniji nego što je bio pre deset ili dvadeset godina, kada smo svoje perspektive odbacili da bismo se posvetili ratnom i svakom drugom ludilu.

U korist budućnosti

Ekonomska kriza, pitanje izbeglica i unutrašnje turbulencije u EU su znatno skinuli fokus od našeg regiona. Prostor da se ide napred ipak postoji, mada je dosta teško očekivati posvećeniji pristup Evrope našim zemljama kad ih sa naše strane stalno dočekuje ista nesposobnost da se menjamo i da konačno radimo u korist naše budućnosti umesto što uporno hranimo prošlost koju smo jedva preživeli. Kada svako od društava u regionu ne bude imalo veći prioritet od integracija, pomirenja, transformacije društva, imaćemo pravo da tražimo posvećeniji pristup Evropske unije i jasan plan koji će našim zemljama moći da ponudi interes prepoznatljiv svakom čoveku.