Stefan Sagmeister: Moć isključivanja

Da li je neko odavde ikad uzeo slobodnu godinu? To je otprilike pet odsto.. Ne znam da li je vaš sused podigao ruku. Pričajte sa njima da li je bilo uspešno ili ne. Otkrio sam da je da bih saznao šta će mi se sviđati u budućnosti, najbolje da pričam sa ljudima koji su to zapravo uradili, nego da sam to zamišljam.

Autor: Stefan Sagmeister

Vodim studio za dizajn u Njujorku. Svake sedme godine zatvorim ga na godinu dana kako bih izveo neke male eksperimente, stvari koje je uvek teško postići u godinama tokom kojih radite. Te sedme godine nismo dostupni ni za jednog klijenta. Totalno smo zatvoreni. Očigledno, ovo je divno vreme, puno energije.

Prvobitno sam otvorio studio u Njujorku kako bih spojio svoje dve ljubavi, muziku i dizajn. Kreirali smo spotove i dizajnirali omote diskova za mnoge muzičare koje znate. I za mnogo više onih za koje nikad niste čuli. I tako sam zaključio, da, kao i sa mnogim drugim stvarima u životu koje zapravo volim, mogu da se naviknem. I onda, vremenom, mi postanu dosadne. I sigurno u našem slučaju, posao je postao jednolilčan. Vidite ovde stakleno oko usečeno u knjigu. Prilično slična ideja, takođe, parfem usečen u knjigu. Zato sam odlučio da zatvorim studio na godinu dana.

Takođe je poznato da prvih 25 godina života provedemo učeći. Narednih 40 godina su rezervisane za rad I onda, na to dodamo oko 15 godina za penziju. Pomislio sam, možda bi bilo od pomoći da jednostavno skratimo penziju za pet godina i te godine prerasporedimo između godina koje provedemo radeći. (Aplauz) Meni ovo očigledno prija. Ali verovatno je čak važnije da rad koji proizađe iz ovih godina uplovi nazad u kompaniju i, šire gledano u društvo umesto što će doneti dobro nečijim unucima.

Jedan kolega TED-ovac govorio je pre dve godine, Džonatan Hajdt, definisao je svoj posao kroz tri različita nivoa. Slažem se sa njegovom podelom. Mogu da posmatram svoj rad kao posao, radim to za novac. Četvrtkom se već radujem vikendu. I verovatno će mi, radi ravnoteže, trebati hobi. Više sam angažovan što se tiče karijere. Ali takođe, postoje periodi kada se pitam da li se sav težak rad isplati. Što se tiče mog poziva, verovatno bih isto to radio i bez finansijske nadoknade.

Nisam religiozan, ali tražio sam prirodu. Proveo sam svoju prvu slobodnu godinu u Njujorku. Tražio nešto drugačije druge godine. Evropa i SAD mi nisu delovali primamljivo jer sam ih poznavao suviše dobro. Izbor je pao na Aziju. Najlepši predeli koje sam video u Aziji bili su Šri Lanka i Bali. U Šri Lanki je i dalje trajao građanski rat, pa je odluka pala na Bali. To je divno društvo, zanatski orijentisano.

Stigao sam tamo septembra 2008. i gotovo momentalno počeo da radim. Divna inspiracija dolazi iz samog okruženja. Ipak, prvo što mi je zatrebalo bilo je napraviti štampanje otporno na komarce jer ih je bilo definitivno u ogromnim količinama. Onda mi je trebao neki način da dođem do svoje kuće koju su okruživali divlji psi koji su me napadali tokom jutarnjih šetnji. Tako smo kreirali seriju od 99 portreta na majicama. Svi psi na jednoj majici. Kao mala odmazda sa lagano pretećom porukom (Smeh) na leđima. (Smeh)

Malo pre nego što sam napustio Njujork odlučio sam da renoviram studio. I prepustim sav taj rad drugima. Tako da ne moram da radim ništa. Tražio sam nameštaj. Ali ispostavilo se da nameštaj koji mi se zaista dopadao nisam mogao da priuštim. A onaj koji sam mogao da kupim, nije mi se dopadao. Tako da su jedne od stvari koje smo tražili na Baliju bile nameštaj. Ovaj komad sa divljim psima nije još potpuno završen. I mislim da, dok je ova lampa stigla, (Smeh) konačno sam sklopio primirje sa psima. (Smeh)

Onda, sto za kafu. Takođe sam napravio sto za kafu. Zove se: Budi ovde sad. U njemu su 330 kompasa. I napravili smo i šoljice za espreso kafu koje u sebi skrivaju magnet, koji izludi kompase, uvek pokazujući na njih. Zatim ova vrlo pričljiva stolica. Počeo sam po prvi put u životu da meditiram, na Baliju. U isto vreme, vrlo sam svestan koliko je dosadno slušati o sreći drugih ljudi. Tako da se neću upuštati u to.

Mnogi od vas znaju TED-ovca Denija Gilberta, čiju knjigu sam u stvari nabavio preko TED kluba knjige. Mislim da je čitanje potrajalo četiri godine i konačno sam je pročitao tokom slobodne godine. I bilo mi je drago da vidim da ju je u stvari napisao takođe dok je imao slobodnu godinu. Pokazaću vam nekoliko ljudi kojima se slobodna godina isplatila.

Ovo je Feran Adria. Mnogi misle da je on trenutno najbolji kuvar na svetu sa svojim restoranom, “elBulji”, severno od Barselone. Restoran je otvoren sedam meseci svake godine. Onda ga zatvara na pet meseci kako bi eksperimentisao zajedno sa svojim zaposlienima. Poslednja statistika je prilično impresivna. Tokom godine on ugosti 8.000 ljudi. I dobije 2.2 miliona zahteva za rezervaciju.

Ako pogledam svoj ciklus, sedam godina i onda slobodna godina, to je 12,5 odsto mog vremena. I ako pogledam kompanije koje su zapravo uspešnije od mene, 3M, koji od 1930-ih daje svim svojim inženjerima 15 odsto vremena da potroše na šta god hoće. I ima dobrih rezultata. “Skoč” samolepljive trake su proizišle iz ovog programa kao i Art Fraj, koji je osmislio samolepljive blokčiće za 3M tokom svog slobodnog vremena. Gugl, naravno, veoma slavno dopušta 20 odsto svojim softver inženjerima da se posvete svojim ličnim projektima.

Da li je neko odavde ikad uzeo slobodnu godinu? To je otprilike pet odsto.. Ne znam da li je vaš sused podigao ruku. Pričajte sa njima da li je bilo uspešno ili ne. Otkrio sam da je da bih saznao šta će mi se sviđati u budućnosti, najbolje da pričam sa ljudima koji su to zapravo uradili, nego da sam to zamišljam.

Kada mi je palo napamet da to uradim proces je tekao tako što sam doneo odluku i upisao je u svoj dnevni planer. I onda sam svima okolo rekao šta sam odlučio tako da ne bude šanse da se uplašim i odustanem kasnije. (Smeh)

Na početku, prva slobodna godina je bila katastrofalna. Mislio sam da ne treba ništa da planiram, da će taj vremenski vakuum biti divan i primamljiv za prikupljanje ideja. Nije bio. Bez plana, reagovao sam samo na male zahteve, ne na poslovne zahteve na sve njih sam odgovorio sa ne, osim na druge male zahteve. Poput slanja imejla japanskom dizajn magazinu i slične stvari. Tako sam postao sopstveni stažista. (Smeh)

I veoma brzo sam napravio listu stvari koje me interesuju, postavio ih u hijerarhiju, podelio ih u vremenske periode i onda napravio plan, sličan onima u osnovnoj školi. Šta ovde imamo? Ponedeljak, osam do devet: pisanje. Devet do deset: razmišljanje o budućnosti. Nije bilo baš uspešno. I tako dalje, i tako dalje. I onda je zapravo to počelo da pozitivno utiče na mene. Šta je proizašlo iz svega? Opet sam se približio dizajnu. Bilo je zabavno. Finansijski, dugoročno gledano, bilo je uspešno. Kako je kvalitet poboljšan, mogli smo da tražimo i više cene.

A, verovatno najznačajnije, skoro sve što smo uradili za sedam godina nakon prve pauze proizašlo je iz onoga što smo osmislili tokom te jedne godine. Pokazaću vam nekoliko projekata koji su se iznedrili u toku ovih sedam godina nakon godinu dana pauze. Jedan od aspekata mišljenja u kom sam učestvovao je je da je jednolikost neverovatno precenjena. Cela ta ideja da sve mora da bude potpuno jednako radi za kompanije u tek nekoliko oblasti, i ni za kog drugog.

Zatraženo nam je da dizajniramo identitet za “Kuću muzike” muzički centar koji je projektovao Rem Kulhas u Portu, u Portugalu. I iako sam želeo da osmislim identitet koji se ne oslanja na arhitekturu, nisam uspeo. Uglavnom jer sam spoznao na prezentaciji Rem Kulhasa u Portu, koncentracije različitih slojeva značenja. To sam razumeo nakon prevođenja iz arhitektonskog na normalni engleski, kao logo-marketing. Shvatio sam da je zgrada sama po sebi logotip.

I onda je postalo lako. Stavili smo na nju masku, pogledali duboko u nju, ispitali je sa svih strana, zapada, severa, juga, istoka, sa vrha i dna. Obojili ih na veoma jedinstven način uz pomoć softvera koji je napisao moj prijatelj, “Logo generator Kuće Muzike”. Ovo je povezano sa skenerom. Stavimo bilo koju sliku, na primer sliku Betovena. I softver vam, u sekundi, da Betoven-logo Kuće Muzike. Što, kada treba da dizajnirate poster za Betovena, bude veoma praktično, jer su logo i poster u stvari isti.

Tako da će se uvek konceptualno uklapati. Ako je na programu Zapina muzika, i ona će imati sopstveni logo. Ili Filip Glas, Lu Rid ili Kemikal Bradrs; ko god će svirati tamo, imaće sopstveni logo. Logo Kuće Muzike. Isto je i sa predsednikom ili muzičkim direktorom čiji portreti Kuće muzike se nalaze na njihovim vizit kartama. U zgradi živi čitav jedan orkestar. Njihova oznaka nije upečatljiva. Kamion kojim idu na turneju. Ili, postoji manji, moderni orkestar, 12 ljudi koji stvaraju sopstveni logotip.

Ono što je korisno je da možete uzeti logotip i od njega napraviti reklamu. Kao na ovom posteru Done Toni, ili Šopena, Mocarta, ili La Mont Janga. Možete uzeti oblik i od njega izraditi reklamu. Možete ga “zasaditi” ispod kože. Možete napravi plakat za porodično okupljanje ispred kuće ili za rejv žurku u podrumu kuće ili nedeljni program kao i za obrazovne usluge.

Drugo shvatanje. Do tad sam uglavnom koristio za promociju jezik dizajna, što je za mene bilo u redu. S jedne strane nemam ništa protiv prodaje. Oba moja roditelja su bili prodavci. Ali počeo sam da osećam da previše vremena učim samo taj jezik, i zašto samo njime vršim promociju? Mora da postoji još nešto. I čitave serije radova su proizašle iz ovoga. Neke ste možda već videli. Neke sam već pokazao na pređašnjim TED konferencijama pod naslovom “Stvari koje sam do sad naučio u svom životu”. Sada ću pokazati samo dve.

Ovo je čitav zid od banana različite zrelosti, na dan otvaranja ove galerije u Njujorku. Kaže: “Samopouzdanje donosi dobre rezultate.” Ovo je posle nedelju dana. Posle dve nedelje, tri, četiri, pet nedelja. I vidite da se samopouzdanje ponovo pojavljuje, ali ne baš. Ovo su neke fotografije koje su mi posetioci poslali. (Smeh)

Onda u Amsterdamu dobili smo trg da nešto na njemu napravimo. Koristili smo kamene ploče kao rešetke za naš mali komad. Nabavili smo 250 hiljada novčića iz centralne banke, različitog nivoa potamljenosti. Imali smo potpuno nove, sjajne, srednjeg sjaja, veoma stare i tamne. I uz pomoć 100 volontera, preko nedelje smo kreirali ovu prilično cvetnu tipografiju koja kaže: “Opsesije čine moj život lošijim, a moj rad boljim.”

Ideja je naravno bila da napravimo ovo toliko dragocenim da se publika zapita, “Da li da uzmem što više novca mogu? Ili da ostavim ovo delo netaknuto kao što je sada?” Dok smo ovo gradili tokom cele nedelje, sa 100 volontera, mnogo ljudi iz komšiluka je okružilo trg približilo se i svidelo im se ono što su videli Kad je konačno bilo gotovo, prve noći došao je momak sa velikom najlon kesom i pokupio sve što je mogao da ponese, jedan komšija je pozvao policiju

I amsterdamska policija u celoj svojoj mudrosti, je došla, videla i htela da zaštiti umetničko delo. Tako su sve počistili i stavili u nadležnost odneli ih u sedište policije. (Smeh) Mislim da ovde vidite kako čiste. Ovo je policija, sve su počistili. Posle osam sati ovo je sve što je ostalo od cele stvari (Smeh)

Radimo i na započinjanju većeg projekta na Baliju. Radi se o filmu o sreći. Ovde smo upitali neke lokalne svinje da naprave naslov za nas. Nisu se baš pokazale, Pa smo upitali gusku da to uradi, i nadali se da će nekako uspeti, da obavi to elegantnije i lepše. Mislim da je preterala. Previše je ukrasno. Moj studio je veoma blizu šume sa majmunima. A, majmuni u toj šumi su izgledali baš srećno. Pa smo ih pitali da to urade za nas. Uradili su dobar posao, ali je bilo nekoliko problema u čitljivosti. Dakle, šta god da ne uradiš sam nije baš najbolje urađeno.

To je film na kom ćemo raditi naredne dve godine. Dakle, biće to neko vreme. Naravno da možete misliti praviti film o sreći nije baš vredno truda, ali onda možete uvek videti ovog momka.

Video: (Smeh) Srećan sam što sam živ. Srećan sam što sam živ. Srećan sam što sam živ.

Štefan Zagmajster: Hvala vam. (Aplauz)

 

Tekst je preuzet sa TED-a

BUKA