ŠTA SE ZAISTA DEŠAVA NA BLISKOM ISTOKU?

Autor: Miloš Zdravković
(vremeje.rs)

Sektaški konflikti na Bliskom Istoku mogu se tretirati kao rivalstvo dve grane/verzije islama: Šiita i Sunita. To je realnost koja postoji. Ipak stvari su malo komplikovanije. Jedinstvo Sunita predstavlja mit – zemlje koje čine Suniti su duboko podeljene oko raznih pitanja. A Šiiti, čija je snaga porasla od ranih 1990-ih, ipak pate od nezaobilaznih ograničenja kao manjinsko muslimansko stanovništvo.

Demografski izazov

Zaista, najveća prepreka šiitskoj dominaciji jeste demografija. Više od tri četvrtine svih Muslimana praktikuje sunitsku verziju Islama. Prema svim relevantnim pokazateljima, postoje samo četiri zemlje sa većinskim šiitskim stanovništvom: Iran, Azerbejdžan, Bahrein i Irak.  Istini na volju postoje i zemlje koje imaju značajnu šiitsku manjinsku populaciju: Jemen, Kuvajt, Saudijska Arabija, Avganistan, Pakistan, Turska… Šiiti takođe čine najveću versku grupu u Libanu i čine oko 20 procenata od oko 150 miliona muslimana u Indiji.

Poput svojih „kolega“ Sunita, Šiiti su takođe interno raznoliki. Najmoćniji i najbrojniji su Persijanci, ali postoje Alaviti (značajni naročito u Siriji i Turskoj), Zaidi, Druzi…Svi oni se razlikuju geografski, jezički, politički i ideološki.

Kroz istoriju Šiiti su retko preovladavali, naročito posle XVI veka kada je veliki deo Bliskog Istoka, kao i južne Azije potpao pod kontrolu Otomanske imperije ili velikog Mogulskog carstva (Indija) – obe sunitske imperije.

Uspostavljanje uporišta

Godine 1979. iranska revolucija je zvanično kreirala Šiitsku republiku Iran. Iran je danas najveća i najmoćnija zemlja Bliskog Istoka. Ta činjenica omogućava sveštenim licima (u pitanju je teokratski režim) koja vode ovu veliku i bogatu zemlju da snažno podržavaju Šiitske zajednice širom sveta, naročito na Arabijskom poluostrvu i okolini. Ali širenje uticaja (naročito ako nije u pitanju imperija) nije lako. Iran je prvo pokušao da iskoristi „svoje“ etničke Azere da koriste šiitsku većinu u Azerbejdžanu u svoju korist. Međutim, do 1991. godine, Azerbejdžan je bio deo Sovjetskog Saveza i kao takav deo sekularne nacije. Njegov sekularizam napravio je jak otpor Šiitskoj uvertiri.

Ratovi u Avganistanu – prvo Sovjetska invazija, pa američka okupacija – kao i permanentni konflikt između Indije i Pakistana, u znatnoj meri otežavaju proširenje iranskog uticaja na istok.

Sa limitiranim mogućnostima za progres na severozapadu i istoku, jedini pravac progresa Iran je osetio prema arapskom svetu. Uprkos krvavom ratu između Irana i Iraka (arapska zemlja) početkom 1980-ih, Teheran je uspeo da stvori jako uporište u Damasku (delimično zahvaljujući i tome što je većinskim Sunitskim stanovništvom vladao i vlada Alavitsko – Šiitski režim). Zaista, Sirija je od tada postala najsnažniji saveznik Irana na Bliskom Istoku. Sirijski vladari (porodica Asad) omogućili su Iranu da razvije Hezbolah u veliku političku i vojnu snagu.

Druga dva događaja bila su presudna za širenje Iranskog uticaja na Bliskom Istoku i na  Arapski svet: godine 1989. rat između Irana i Iraka se završio i donekle slučajno građanski rat u Libanu je rešen. Ovo drugo je pozicioniralo Hezbolah (pro-iranska grupa) kao najveći pojedinačni entitet Libanske političke scene.

Nekoliko godina kasnije, Irak je napao Kuvajt, što izaziva prvi Zalivski rat. Za Iran je to bio dar sa neba, jer je definitivno oslabio vladu Sadama Huseina u Bagdadu, koja je kao sunitska (u državi sa izrazitom šiitskom većinom) imala permanentnu zaštitu Saveta za saradnju u Zalivu (čine ga arapske sunitske države).

Od tada vlada u Teheranu permanentno pomaže kurdske i šiitske grupe u Iraku i stvara plodno tle za uspostavu kontrlole Iraka, što se i desilo posle 2003. godine i poraza Sadama Huseina od strane SAD. Na taj način vlada Sjedinjenih Američkih Država čini svoju prvu veliku stratešku grešku na Bliskom Istoku i omogućava svom arhi-neprijatelju Iranu da uspostavi zonu uticaja od Persijskog zaliva do Sredozemnog mora.

Činilo se da je završetkom drugog Zalivskog rata prostor za dalji rast šiitskog uticaja prestao da postoji. Sa jedne strane su postojale (i postoje) zalivske monarhije, snažno podržane od strane vlada u Vašingtonu i Londonu, a Rusija i Kina kao države koje su tradicionalni saveznici Irana nisu imali ni snage, ni aspiracija da podrže dalju ekspanziju Teherana. Ipak sled događaja koji je naravno kreiran na zapadu – Arapsko proleće – otvorio je nove perspektive za sukobe i novu raspodelu karata na Bliskom Istoku.

Usred Arapskog proleća vlada u Teheranu je pokušala da proširi svoj uticaj na Arapskom poluostrvu – u srcu iranskog regionalnog i verskog rivala, Saudijske Arabije. Konkretno, Iran je pokušao da iskoristi etničku šiitsku većinu u Bahreinu i zbaci sunitsku kraljevsku porodicu Al Kalifa sa vlasti (saudijski i američki saveznik). Uz prećutnu američku podršku Saudijska Arabija, pod pokroviteljstvom pomenutog Saveta za saradnju u Zalivu, u krvi je ugušila pobunu većinskog sunitskog stanovništva.

Ubrzo posle toga iranska želja za hegemonijom je dobila najjači udarac u Siriji, gde su protesti na krilima Arapskog proleća prerasli u krvavi, sektaški i građanski rat. Alavitska šiitska vlada je još uvek na vlasti, ali je ozbiljno ugrožena. Raspad režima Bašara al Asada imao bi katastrofalne posledice po iransku spoljnu, ali i unutrašnju politiku. Smena vlasti u Damasku ostavila bi najvernijeg iranskog saveznika Hezbolah u Libanu na milost i nemilost Izraela, a šiitsku manjinu novom (većinski sunitskom) režimu u Siriji. Otuda ne čudi bezrezervna i odlučna podrška Irana vladi u Damasku.

 Meka i Medina

Čini se da trenutno da su Iran i Šiiti u velikoj prednosti u odnosnu na glavne rivale (Saudijsku Arabiju i Tursku) Sunite u Siriji. Borci Hezbolaha i Iranske revolucionarne garde u ključnom trenutku su omogućili regularnoj sirijskoj armiji da zadrži kontrolu nad ključnim gradovima i teritorijama u Siriji, uključujući i glavni grad Damask (većinski naseljen sunitima, dok alavitska manjina živi na obalama Sredozemlja). Borba između raznih terorističkih grupa „Al Nusra“ i „Islamske države“, iranski nuklearni pregovori, rat u Ukrajini, Saudijska preokupacija Hutima u Jemenu dale su vreme režimu Bašara al Asada da se pregrupiše, skupi snagu i pokuša da zada finalni udarac pobunjenim Sunitima.

Ipak, ova mogućnost neće trajati večno. Napredak Šiita je došao pre svega kao rezultat Sunitskih slabosti, nekoherentnosti i dubokih podela. Kada su se ujedinili (naravno uz značajnu finansijsku pomoć arapskih monarhija kao i tursku taktičku i operativnu pomoć) pobunjenici su uspeli da osvoje Idlib i zadaju najozbiljniji udarac Asadu od početka sukoba.

Što je još značajnije, ima znatno više Sunita nego Šiita, a sve ukazuje da Suniti teško prihvataju šiitska pravila. U Libanu Hezbolah nije bio u stanju da formira vladu, bez obzira na veličinu i uticaj ove militantne grupe. U Jemenu novom „perspektivnom“ ratištu Bliskog Istoka, više pokreta ima mogućnost da se etablira kao Hezbolah u Libanu. U Iraku je i dalje moćna sunitska militantna teroristička grupa „Islamska država“, koja dominira u pojedinim regionima, uprkos varvarstvima koje su počinili.

Posebno je interesantna pozicija Egipta. Najmnogoljudnija sunitska arapska država od perioda vladavine pokojnog predsednika Sadata predstavljala je najjačeg i najodanijeg saveznika Sjedinjenih Američkih Država. Danas je Egipat duboko podeljen na pristalice zabranjenog pokreta „Muslimanska braća“ svrgnutog predsednika Morsija i vladajuću vojnu elitu podržanu od strane liberalnih i građanskih krugova ove zemlje. Kao takav, Egipat je u permanentnom strahu od izbijanja građanskog rata u potrazi za inostranom potporom, te je nevoljan da učestvuje u šiitsko-sunitskom sukobu.

Kako stvari stoje, najveća prilika za rast iranskog uticaja predstavljaju sunitski džihadisti. Džihad slabi sunitske države i ozbiljno menja međunarodno javno mnjenje u korist iranske strane. Iranci se nadaju da će Saudijska Arabija, pre svih, ostati autokratska država pod vlašću porodice Al Saud – i iz njihove perspektive očekuju intervenciju Saudijaca na susedni Jemen protiv Huuti pobunjenika, što će kako oni očekuju, da proizvede sektaški sukob u južnim saudijskim, pretežno šiitski naseljenim provincijama. Sa već pomenutim Bahreincima i šiitskim stanovništvom na severozapadu Saudijske Arabije predstavljaće moćnu polugu za uticaj na Arabijsko poluostrvo i čitav arapski svet.

Ipak, postoji previše „crvenih linija“ za Sunite u regionu. Čak i da Sjedinjene Američke Države toliko izgube uticaj, što je u ovom trenutku malo verovatno, teško je pretpostaviti da bi Suniti prepustili da muslimanima sveti gradovi Meka i Medina potpadnu pod šiitsku kontrolu. Jednostavno, Šiita nema dovoljno da uspostave totalnu dominaciju, jer su prosto okruženi Sunitima.

Pored verskih razmatranja, postoje i etnički aspekti koji sprečavaju širenje šiitske vladavine. Šiitsko rukovodstvo je u rukama Persijanaca, a ne Arapa. Iako su šiitski Arapi uglavnom ujedinjeni, neke od njihovih razlika je teško ignorisati.

Ipak najveću pretnju po Iransku dominaciju regionom predstavljaju Sjedinjene Američke Države koje će po svaku cenu želeti da pospeše i prodube sukobe konzervativnih i liberalnih struja u samom Iranu.

Predviđanje

1. Blok šiitskih država će stvoriti koaliciju na Bliskom istoku i prerasti u značajan geopolitički element. To će označiti dugoročno liderstvo Irana na ovim prostorima.

2. Egzistenciju, razvoj i dalju ekspanziju ovog bloka omogućiće dalje podele i slabosti sunitskih država predvođenih bogatom, ali zaostalom i nerazvijenom Saudijskom Arabijom.

3. Mnogo faktora, ali svakako najznačajniji među njima je sirijski građanski, verski i sektaški rat, koji će omogućiti dalji rast uticaja Irana (koji je već ionako veliki) na region.