Zašto djeca azijskog porijekla imaju najbolje ocjene, najbolje ponašanje, najmanje problema sa drogama i najviše zarađuju?
Pre par godina, dok smo sedeli u jednom velikom parku, jedno naše dete je iznebuha izjavilo da će, kad poraste, da nam daje deo svoje plate (10% meni, 10% ocu). Čuli su to još neki ljudi koji su tu sedeli i svi smo se slatko nasmejali na temu rešenog pitanja penzije i bezbrižne starosti. Sigurna sam da mnogi misle da bi u ovakvoj sitauciji detetu trebalo objasniti da ono treba da brine o sebi a ne nama, mi ćemo se snaći a i ako se ne snađemo, ono nama ništa ne duguje.
Ali, itekako nam duguje. Jako puno nam duguje i još više će nam dugovati. Kao što i mi mnogo toga dugujemo svojim roditeljima i oni svojim. Nije potrebno objašnjavati da u raznim drastičnim situacijama deca uvek imaju prednost, jer pred njima je život, i ona su važnija od nas. Ali od njih svakako treba očekivati i da nam u jednoj meri, dok su mali ali i kad odrastu, uzvrate ono što ulažemo u njih. Ljubav, pažnju, brigu, vreme, unuke. I da, novac, što da ne, ionako će njima ostati.
Neki to jasno daju do znanja. Amy Chua, koja je profesor prava na Yaleu, je pre petnaestak godina napisala bestseler Bojni poklič majke tigra. U toj pitkoj i provokativnoj knjizi bavila se razlikom u vaspitanju dece od strane Kineza i Amerikanaca. Ona je tu izdvojila nekoliko razlika, od kojih se najviše pričalo o visokim očekivanjima (visoki standardi i insistiranje na zalaganju – Kinezi neće bilo koju dečju škrabotinu okačiti u kancelariji) i količini usmeravanja dece (deca se mogu baviti samo određenim hobijima i studirati samo određene fakultete). Kineski roditelji su direktni u svojim kritikama i otvoreno se mešaju u živote svoje dece, koliko god ova imala godina, bezbrižno prelazeći te famozne granice na koje terapeuti toliko upozoravaju.
Međutim, jedan ključni element kineskog razumevanja porodice je ostao manje primećen, a to je – šta deca duguju roditeljima. Među anglosaksoncima u Americi je jako raširen taj stav, da deca roditeljima ništa ne duguju. Tamo se i roditelji odrasle dece često ponašaju u skladu sa time pa, dok im deca grcaju u stambenim i studentskim kreditima, oni penziju provode na krstarenjima i svoju imovinu zaveštavaju raznim koledžima i dobrotvornim organizacijama. Zaključak ovog teksta Vedrane Rudan je, na neki način, da to i treba tako. I zaista, ako ste vi za svoje već uveliko odraslo dete samo jedna kasica-prasica, onda ni vi njemu ništa ne dugujete.
U takvom razumevanju suštine odnosa između dece i roditelja, koji se, kada dete postane čovek, suštinski svodi na odnos bilo koje dve individue koje jedna prema drugoj mogu možda imati emocije ali ne i obaveze, zapanjujuće veliku ulogu igra jedna potpuno banalna činjenica, a to je da nerođena deca nisu tražila da budu rođena. Iako se preko 90% svakodnevnih ljudskih interakcija dešava bez da ih je iko tražio, u ovom slučaju je to odjednom od presudnog značaja.
Niko nije imao želju niti zahtevao, niti čak pristao da bude rođen, pre nego što se rodio. To je, očigledno, nemoguće. Ali, neki su iz toga nekako izvukli zaključak da je roditelj na neki način kriv, ili u najmanju ruku odgovoran što je nekoga rodio. To je bila njegova odluka, pa će morati i da živi sa posledicama.
Ova druga perpektiva koju je načela Chua je dijametralno suprotna. Roditelj je detetu poklonio život, ono najvažnije i najvrednije, i tu detetovi dugovi tek počinju. Jeste, ovaj to nije tražio, jer nije mogao, ali da jeste mogao, tukao bi se sa ostalim milijardama raznih hipotetičkih embriona da bude izabran. Uostalom, ni putnike autobusa koji visi nad liticom ne anketiraju da li da ih spasu, niti mrtve neko pita da li da ih oplakujemo; individualan izbor je samo jedan element dobrog i ispravnog, a dobro rešenje koje je nametnuto je skoro uvek bolje nego glupost koju smo sami izabrali.
Opšte je mesto da, od svih rasa u Americi, deca azijskog porekla imaju najbolje ocene, najbolje ponašanje, najmanje problema sa drogama i kriminalom, i da, kada odrastu, najviše zarađuju. Ali oni takođe imaju i najmanje problema sa mentalnim zdravljem, najmanju stopu samoubistava i najmanje šanse da te iste roditelje, koji ih stalno kritikuju, strpaju u starački dom. Naprotiv, često žive sa njima, dovlače ih iz Kine, a ako su bolesni, ostavljaju ih, poput dece, u dnevnoj nezi, pa ih posle posla vraćaju kući. Dok se zapadne zemlje takoreći utrkuju ko će smisliti ekstremniji zakon o eutanaziji, to u Aziji, za sad, još uvek nije slučaj.
Neko će reći da tu ima genetike, drugi će se pozvati na konfučijanstvo, treći će pomenuti da im to ništa ne vredi jer nisu dovoljno odvažni, zabavni i kreativni. Kako god, kad su odnosi roditelja i dece u pitanju, očigledno su neke fundamentalne stvari dobro postavili.
Izvor: Specijalno vaspitanje
Željka Buturović, psiholog
