Povratak geopolitike

Francuska intervencija u Maliju je još jedan dokaz nečega što se nazire već duže vreme: relativno slabljenje SAD dovelo je do renesanse geopolitike u Evropi. Nedavno je Jürgen Wagner iz časopisa „Informacije o militarizaciji“, u svom pažnje vrednom eseju objasnio da se čitav niz think-tankova fukusira na razvoj sopstvenih geopolitičkih planova. Njegova lista obuhvata Egmont Institute, European Council on Foreign Relations, Centre for European Reform, European Union Institute for Security Studies, Centre for European Policy Studies i Bertelsmann Stiftung.[1]

Posebno je upadljiv nastup novoformirane Grupe za veliku strategiju (Group on Grand Strategy – GoGS) – već samo ime odiše izvesnom nadmenošću – koja okuplja više naučnika iz pomenutih instituta. Izdavačko telo ove grupe „European Geostrategy“ postoji od 2009, pri čemu je sam think-thank osnovan u leto 2011. U svojim do sada objavljenim radovima GoGS insistira na hitnoj akciji, uz primetno žaljenje za gubitkom geopolitičkog značaja Evrope nudeći kao rešenje njeno geopolitičko širenje.[2]

U poslednje vreme direktori ove grupe, James Rogers i Luis Simón, razvili su geokoncepcije koje buduću sferu uticaja EU označavaju kao imperiju. Njihov plan je izuzetno ambiciozan: od EU se zahteva stvaranje zajedničkih obaveštajnih i vojnih struktura da bi se zaštitila buduća sfera uticaja. Ovaj „veliki prostor“ EU, u Indijskom okeanu bi trebalo da seže sve do Indonezije, a na severoistoku do naftnih polja Džamal u severnoj Rusiji. Dalje na jugu, pod uticaj EU bi trebalo da potpadnu Kazahstan i Pakistan, a sateliti EU bi trebalo da postanu i delovi Afrike do ekvatora. Rogers i Simón imaju skromnije apetite samo prema zapadu, gde se kao budućom sferom uticaja EU zadovoljavaju sa Grenlandom.[3]

Geografija i ideologija

Mogli bismo olako da odbacimo ove snove o moći samoproklamovanih velikih stratega, da se u ovim planovima ne pojavljuje opšti geopolitički narativ. Geopolitika je disciplina kojom se oduvek bavila vojska i ona pripada ratnoj kulturi. Njena najranija svedočanstva potiču iz antičke Kine. U svom današnjem, modernijem obliku ona postoji od kada je planeta kartografski potpuno opisana.

Zasluge za nastanak pojma geopolitika pripisuju se Šveđaninu Rudolfu Kjellénu.[4] Ovaj pojam označava pokušaj političkog tumačenja geografskog položaja zemalja i kontinenata. Na osnovu ove već u samom pojmu isprepletanosti geografije i političke imaginacije, geopolitika od samog početka predstavlja jedinstvenu mešavinu nauke i tumačenja sveta.

Doduše, konkretnom obliku i položaju pojedinih kontinenata i zemalja zaista se može pripisati politički značaj, ali geopolitika je u svojim interpretacijama sklona da ovu logiku smatra jedino mogućom. Geopolitičke analize karakteriše podvrgavanje čitavih zemalja, kultura, stanovništva i njihovih istorija diktatu logike širenja moći isključivanjem drugih perspektiva. Geopolitički narativ orijentisan je na standardizovanje, pojednostavljivanje i redukovanje različitih geografskih, istorijskih i kulturnih prostora na par linija na karti. To je ono što njenu logiku čini tako otuđenom. Nepromenjivost geografije čini ove analize naizgled objektivnim, stvarajući utisak da su odnosi u svetu lako objašnjivi.

Pri tome su geopolitičke premise izuzetno savitljive. Ukoliko bacimo pogled na velike geopolitičke analize 20. veka, postaje jasno da su one često bile saučesnik trenutne političke ideologije. Tako je 1912. Homer Lea u svojoj knjizi „The Day of the Saxon“[5] izložio detaljno opravdanje britanske kolonijalne vlasti, predstavljajući je kao neophodnu i neizbežnu. Verovatno najpoznatiji primer ovoga jeste geopolitikom jedva prikriveni izraz duha vremena u radu Karla Haushofera, čija su učenja o životnom prostoru, objavljivana u njegovom Magazinu o geopolitici, imala veliki uticaj na spoljnopolitičke ciljeve nacional-socijalističke Nemačke.

Mnogo toga ukazuje na to da rezultati nekog geopolitičkog istraživanja u većoj meri zavise od stavova njihovog autora, nego od geografije. Onaj ko sanja o političkom usponu svoje zemlje ima spremne geopolitičke argumente koji pravdaju ovaj cilj i predstavljaju ga neizbežnim. Geografija onda služi samo kao ukras da bi pristrasna argumentacija bila zaodenuta u naučničku objektivnost.

Od Vijetnama do Avganistana

Ova osobina geopolitičke logike dala bi se lagano popraviti kada bi morala da konkuriše drugim narativima u javnoj raspravi. Nažalost, karakteristika aktuelnog povratka geopolitike jeste upravo odsustvo ove rasprave. To nije slučajno, jer čim se geopolitičke analize izlože kritičkom pogledu javnosti, postaje jasan hibris ove discipline. Svaka javna debata o geopolitici bi pre ili kasnije razotkrila njene često fiktivne premise i postavila jasne granice njenom političkom uticaju. Međutim, ova debata neprekidno izostaje.

Logika geopolitke može da stvori lažan osećaj sigurnosti. Tako se u raznim think-tankovima smišljaju velike strategije čija sprovođenja u praksi doživljavaju spektakularne neuspehe. Postoje brojni primeri koji svedoče o ovoj inherentnoj slabosti geopolitike, među kojima je svakako najpoznatiji Vijetnamski rat. Ovaj rat bio je zasnovan na takozvanoj teoriji domina, prema kojoj bi socijalistički Vijetnam za sobom u socijalistički blok povukao i sve ostale zemlje južne Azije. Kao što je poznato, Vijetnam je na kraju postao socijalistički, ali se geostrateške prognoze nisu obistinile. Bila je to greška koju je svojim životima platilo 50.000 američkih vojnika i 3,5 miliona Vijetnamaca.

Ništa manje sumnjiva od teorije domino efekta je teorija o središtu (heartland), koju je razvio Britanac Sir Halford Mackinder (1861-1947), klasik geopolitičke misli. Kada bi nekog geostratega upitali zašto se velike sile u poslednjih trideset godina bore za uticaj u Avganistanu, prvo SSSR, a od 2001. i NATO, verovatan odgovor bi bio da se Avganistan nalazi u središtu. Pri tome se misli na centralni region Evroazije, koji bi trebalo da je izuzetno važan, jer sila koja ga kontroliše nalazi se u idealnoj poziciji da ograniči uticaj Rusije, Indije, Kine i Evrope. To bi sa druge strane toj sili omogućilo da proširi svoj uticaj na celu Evroaziju i postane najvažnija sila sveta. Uz to, središte je region planete najudaljeniji od mora, tako da bi za svaku kopnenu silu koja namerava da izazove neprikosnovenu pomorsku silu SAD, središte bilo neka vrsta geografske tvrđave i idealna polazna tačka za izgradnju sopstvenih snaga.

Koliko god na prvi pogled delovala uverljivo, ova teorija nije istorijski tačna. U poslednjih 2.500 godina bilo je perioda u kojima su okolne sile (Kina, Mongolija, Indija, Rusija i Persija) vršile veliki uticaj na ovaj region, ali za razliku od prognoza geostratega to nikada za posledicu nije imalo kontrolu nad čitavim evroazijskim kontinentom. Mnogo toga govori u prilog tome da je uloga multiplikatora moći pripisana središtu samo mit, akademska tlapnja, koja jednom puštena u svet nastavlja da vodi svoj samostalni život, a da nikada nije dokazana.[6]

Fatalna neizbežnost geopolitike

Još jedna fatalna osobina ove discipline je u tome što čim jedan blok ili vojni savez zasnuje svoju spoljnu politiku na geopolitičkoj logici, i okolne zemlje su prinuđene, makar iz samoodbrane, da takođe usvoje geopolitički narativ. Jer kada se geopolitika zametne kao ključna paradigma spoljne politike, ona time konstituiše stvarnost: nametanjem geopolitičke logike od strane moćne države slabijim državama pokreće se određena dinamika u međunarodnim odnosima koja stvara sve veće napetosti i sukobe, što na kraju izgleda kao potvrda njenih premisa. Ova teorija funkcioniše na sledeći način: ako izbije rat, geostratezi ga smatraju potvrdom svojih teorija i ne pada im na pamet da je upravo njihova disciplina proizvela ovu stvarnost, za koju sada tvrde da je potvrda njihovih ideja.

Primer koji ovaj kontekst čini jasnijim jeste kraj Hladnog rata. U kasnoj fazi ove konfrontacije, došlo je do barem jednog iskrenog pokušaja napuštanja prisilnog karaktera geopolitičke logike. Trka u naoružanju tokom 80-ih pokrenula je na obe strane raspravu o smanjenju opasnosti od izbijanja rata. Pri tome su mnogi stručnjaci za bezbednost došli na ideju da bi bezbednost trebalo redefinisati tako da se ona ne gradi u odnosu na konkurenta, već zajedno sa njim.

Koncepcija „zajedničke bezbednosti“ pretpostavlja da nijedna od dve strane ne deluje agresivno. Ova pretpostavka može da se ispuni ako se vojske na obe strane reorganizuju tako da su više orijentisane na odbranu nego na napad. Smanjivanje ofanzivnih kapaciteta jedne strane osnažilo bi osećaj sigurnosti druge i dopustilo joj da smanji svoj ofanzivni potencijal. Kroz takav oblik izgradnje poverenja nastale bi dve defanzivno jake, ali ofanzivno slabe vojske. Pod ovim uslovima, realni rat bi bio teško zamisliv.

Ove stavove su u zapadnoj javnosti zastupali Horst Afheldt, Norbert Hannig i grupa Alternativna politika bezbednosti, koju je osnovao politikolog Lutz Unterseher.[7] Nažalost, ove ideje nisu zaživele u zapadnom savezu. Zato je još značajnije to što je ove ideje preuzeo i 1989. sproveo Mihail Gorbačev, koji je ofanzivno orijentisan vojni aparat SSSR-a reorganizovao u defanzivni.[8] Pri tome je on preuzeo inicijativu, bez čekanja na dugi proces pregovora sa SAD.

Gorbačev i neuspeh zapada

Skepsa Gorbačeva prema klasičnoj geopolitici ogledala se i u drugim aspektima njegove politike, kao što je povlačenje iz istočne Evrope i gotovo bezuslovno ponovno ujedinjenje Nemačke. Oba ova poteza su iz geopolitičkog ugla bila potpuno besmislena. Međutim, Gorbačev ih je posmatrao kao mere za stvaranje međusobnog poverenja, nameravajući da na osnovama tako stvorenog poverenja izgradi spoljnopolitičku viziju zajedničke evropske kuće. Njemu je bilo važno ne samo da okonča Hladni rat, već i da se konačno prevaziđe nasleđe Drugog svetskog rata. Njegova politika predstavljala je prvi pokušaj u novijoj istoriji napuštanja prisilne geopolitičke logike, ali njegov pokušaj stvaranja stalnog mirovnog poretka doživeo je neuspeh, jer na zapadu nije našao partnera sa istim namerama. Njegova mirovna inicijativa nije shvaćena kao šansa, već, u skladu sa geopolitičkom logikom, kao slabost. Tako je okončan ovaj za 20. vek jedinstveni, a za 21. vek potencijalno pionirski pokušaj.

Iako je nakon raspada Sovjetskog saveza Boris Jeljcin ponudu Gorbačeva držao otvorenom gotovo celu deceniju, NATO se trudio da proširi svoju sferu uticaja. Krajem 90-ih, a naročito posle 11. septembra 2001, ovo širenje je poprimilo razmere vojne opsade. Južne granice Rusije bile su opkoljene američkim vojnim bazama. Istovremeno, na severnim, zapadnim i istočnim granicama ove ogromne zemlje napredovali su planovi o raketnom štitu. Kada tome dodamo naoružavanje svemira, to znači da su SAD iz pat pozicije Hladnog rata izašle kao konačni pobednik. One su pokušale da maksimizuju svoju bezbednost ofanzivnim naoružavanjem, olako prihvatajući ruski gubitak bezbednosti.

Time je ideja o „zajedničkoj bezbednosti“ potpuno isčezla iz geopolitičke diskusije. Ruska brza vojna intervencija tokom gruzijske krize 2008. bila je smišljeni signal zapadu, kako bi ga konfrontirala sa nestabilnošću koju je sam stvorio svojom ekspanzionističkom politikom. Ekspanzija NATO-a trenutno je zaustavljena, ali se zato nastavlja razvoj raketnog štita i naoružavanje svemira. Nažalost, u ovakvoj klimi i u Rusiji sve veću ulogu igraju geopolitički stavovi, kao što su oni filozofa Aleksandra Dugina.

Goli realizam

Ovaj istorijski primer po nekim autorima potvrđuje neizbežnost geopolitike, kada jedna strana u sukobu počne da je sprovodi. Privrženost zapada geopolitičkoj logici za posledicu je imala povratak Rusije istom načinu razmišljanja, to jest promeni kursa koju zapadni mediji na propuštaju da denunciraju. Drugi autori ovaj argument geopolitičkog realizma smatraju sumnjivim.

U raspravi sa pacifistima i zastupnicima alternativne politike bezbednosti, geostratezi tvrde da eliminacija geopolitičke logike nije moguća. Argument glasi: geopolitika opisuje stvarnosti kojima moramo da se bavimo. A to što iz ovih stvarnosti često nastaju ratovi, jeste žalosna činjenica mada ne uvek neizbežna. Tako pacifizam i odricanje od ofanzivne vojne strategije postaju neka vrsta utopije koja nema nikakve veze sa stvarnim svetom.

Međutim, koliko su realne navodne gepolitičke stvarnosti? Da li je posle Hladnog rata zaista postojala nepromenjiva stvarnost koja nas je primorala da izgradimo raketni štit, proširimo NATO na istok i opkolimo Rusiju? Nije li takva politika dovela do distanciranja Rusije od zapada. Ona danas zajedno sa Kinom i Iranom formira, doduše labavi ali efikasan savez protiv zapada. Politika zapada bila je dakle kontraproduktiva. Koja strana je ovde bila u zabludi: pristalice geopolitike ili njeni kritičari?

Geopolitika se predaje i uči na vojnim akademijama. Studente tu uče o razlikama između kopnenih i pomorskih sila, koje to postaju kontrolišući određene geografske prostore, ali ih ne obaveštavaju o postojanju drugih faktora, posebno onih vezanih za kulturu i istoriju neke zemlje.

Da su na primer američki geostratezi, koji su 1953. organizovali puč protiv iranskog premijera Mohammada Mosaddegha, razmislili o ovim faktorima, uvideli bi da Iran uz Kinu ima verovatno najdužu tradiciju državnosti. On je 2.500 godina bio nezavisna zemlja koja je postojala van zapadne kulture. Iran je imao svoju antiku, svoj srednji vek, svoju renesansu. On poseduje sopstvenu filozofiju, književnost, istoriju umetnosti i političku tradiciju.

Međutim, sve to nije zanimalo stručnjake za bezbednost kada su 1953. planirali „Operaciju Ajax“. Prema Iranu su se ophodili kao kasnije sa Gvatemalom i Hondurasom. Kao što je to Stephen Kinzer u svojoj knjizi Svi šahovi ljudi[9] ubedljivo prikazao, puč iz 1953. je glavni uzrok trajnog konflikta između Irana i SAD. Do danas živimo posledice činjenice da su tadašnji stručnjaci za bezbednost više znali o moreuzima, nego o iranskoj istoriji.

Dok geostratezi geografiju smatraju utvrđenom veličinom, oni potcenjuju mogućnosti različitih tumačenja geografskih karti. Oni ne shvataju partikularne interese koji neprimetno prodiru i menjaju tumačenja njihovih mapa. Geopolitička analiza je često samo veo iza kojeg se skrivaju potpuno drugi interesi, kao što je potreba za nacionalnom superiornošću ili identitetom, ili želja za razgraničenjem, odvajanje prijatelja od neprijatelja, pa i čisti rasizam. Višestrukim mogućnostima interpretacije geografije geopolitika instrumentalizuje najrazličitije ideologije.

Ono što dodatno otežava stvar je to što u geopolitičkim analizama redovno nedostaje razmišljanje o osnovama ljudske civilizacije. One odslikavaju inherentnu logiku moći. Jedna od osnovnih pretpostavki geopolitike, verovatno osnovna, jeste da je ekspanzija moći nešto poželjno. Ali moć jednog je nemoć drugog. Ono što se smatra civilizacijski pozitivnim, naime što manje hijerarhije među državama i kulturama, za geopoltiku je nešto negativno. Ako može da bira između geopolitičke ravnoteže i širenja moći, geostrateg će se uvek odlučiti za ovo drugo. Geopolitika predlaže ravnotežu moći samo kada je na to primorana trenutnom pozicijom. Ukoliko moć prevagne na jednu ili drugu stranu, iz toga odmah proističe impuls za širenjem moći. Dobrovoljno održavanje ravnoteže među državama nejednake snage, sa geopolitičke tačke gledišta nema nikakvog smisla.

Realizam i revolucionarne vrednosti

Koliko su dalekosežne implikacije ove logike najbolje ilustruje izjava poznatog američkog stratega George F. Kennana, koga smatraju jednim od arhitekata Hladnog rata. U dokumentu iz 1948, dakle posle kraja Drugog svetskog rata i u ranoj fazi Hladnog rata, Kennan piše: „Moramo biti veoma oprezni kada govorimo o našoj „vodećoj ulozi u Aziji“. Zavaravamo sebe i druge kada tvrdimo da imamo rešenja za one probleme koji se tiču zemalja u Aziji. Posedujemo 50% svetskog bogatstva, a činimo samo 6,3% svetske populacije. Ova razlika između nas i naroda Azije je izuzetno velika. U takvim okolnostima ne možemo da izbegnemo njihovu zavist i nezadovoljstvo. Naš pravi zadatak u narednom periodu jeste pronalaženje takve forme međusobnih odnosa koji nam dozvoljava očuvanje ove razlike u bogatstvu bez značajnijeg odricanja od naše bezbednosti. Kako bismo to postigli moramo se uzdržati od svih sentimentalnosti i sanjarenja i usmeriti svu pažnju na naše iskonske nacionalne planove. Ne smemo se zavaravati time da možemo sebi da priuštimo luksuz altruizma i usrećivanja sveta… Kada je o Dalekom istoku reč, trebalo bi da prestanemo da govorimo o nejasnim i nerealnim ciljevima kao što su ljudska prava, podizanje životnog standarda i demokratizacija. Nije daleko dan kada će našim delima upravljati trezveno razmišljanje o moći. I što nas manje budu ometale idealističke parole, utoliko će biti bolje po nas.“[10]

Kennan je ovde izložio osnovnu premisu geopolitike. Njegova izjava jasno stavlja do znanja da je ovde reč o disciplini koja suštinski ne postavlja pitanje čemu ljudi uopšte mogu da se nadaju u svom životu. Stavovi ove discipline usmereni su samo na osiguranje bogatstva i moći jedne zemlje na teret drugih. Reč je o pseudonauci koja nudi metode i tehnike kako da se slabije zemlje i kulture učine zavisnima, čak i po cenu njihovog svesnog osiromašenja.

Političke vrednosti evropskih država proizašle su iz revolucija. Njihov cilj nije bio samo oslobađanje pojedinih nacija, već celog čovečanstva. Budući da spoljnom politikom zapada upravljaju geopolitički narativi koje ona bez preispitivanja sledi, on se time odriče sopstvene tradicije i upada u neodrživu protivrečnost sa samim sobom.

Prinudni i nasilni karakter geopolitike

Da bismo prekinuli sa prinudnim i nasilnim karakterom geopolitičkog načina mišljenja neophodna je visoka kritička svest o premisama zapadne spoljne politike. Osnove za tako nešto već možemo da prepoznamo, posebno na internetu, gde se u poslednjih nekoliko godina stvara kritička kontra-javnost, koja je upoznata sa geopolitičkim načinom mišljenja i koja o njegovim osnovnim pretpostavkama, za razliku od svojih vlada, kritički raspravlja. Pri tome vidimo da za veliki broj geopolitičkih koncepata uopšte ne postoji većinska podrška, čim javnost sazna za njih. Na taj način je nastanak spoljnopolitičke kontra-javnosti u velikoj meri ugrozio medijske kampanje zastrašivanja sa ciljem prihvatanja rata.

Do sada se ovaj proces samoprosvećivanja odigrao u relativno malom delu stanovništva zapada. Većina nije zainteresovana za stvari koje se ne tiču neposredno njihovih života. Političke rasprave o situaciji na Bliskom istoku i centralnoj Aziji su previše daleko i previše apstraktne da bi ih većina shvatala kao politički važna pitanja.

Uprkos tome, kritičko preispitivanje spoljne politike nema alternativu. Ukoliko think-tankovi nastave da određuju zapadnu spoljnu politika, neće doći do promene kursa, već verovatno do novih ratova na Bliskom istoku, što će, kao što smo već imali prilike da se uverimo, izazvati novi talas antizapadnog raspoloženja. Ne bi trebalo da pogoršavamo odnose sa Rusijom i Kinom, kao ni sa Latinskom Amerikom, koja bi svoj indentitet mogla da definiše u daljem udaljavanju od zapada. U suprotnom, mogli bismo da stvorimo svet u kome su zemlje zapada u stalnom konfliktu sa velikim delovima južne i istočne hemisfere. Najkasnije tada, katastrofa zapadne spoljne politike izaći će na videlo, ali tada nijedan spin doktor neće moći da joj pomogne.

Da do toga ne bi došlo i da bi se tranzicija iz unipolarnog u multipolarni svet odigrala što bezbolnije, naše društvo mora konačno da tematizuje fatalni uticaj geopolitike na spoljnu politiku. O ulozi takozvanih stručnjaka za bezbednost u spoljnopolitičkim odborima zemalja zapada mora se kritički diskutovati, kao i o protivrečnostima geopolitike. Posledica započinjanja procesa prosvećivanja o osnovama spoljne politike zapada može da bude gubljenje vojnog značaja Evrope. Ali bi ona sa druge strane samo dobila time što bi svoju spoljnu politiku zasnovala na svom najznačajnijem političkom i duhovnom nasleđu – prosvetiteljstvu.

———–

Vidi Jürgen Wagner, Die Geostrategie Europäischer Macht: Grand Area – Ein imperiales Raumkonzept als Rezept fürs Desaster, Informationsstelle Militarisierung, Tübingen 2011. ↑
Vidi James Rogers and Luis Simón, Manifesto, www.grandstrategy.eu. ↑
Vidi James Rogers and Luis Simón, The new ’long telegram’, www.grandstrategy.eu. ↑
Vidi Rudolf Kjellén, Der Staat als Lebensform, Leipzig 1914. ↑
Vidi Homer Lea, The Day of the Saxon, New York und London 1912. ↑
Slične primere poznajemo i iz ekonomskih nauka gde su često decenijama zastupane teorije koje su ignorisale stvarnost, kao što je to slučaj sa trenutnom finansijskom krizom. ↑
Vidi Horst Afheldt, Defensive Verteidigung, Reinbek 1983; Norbert Hannig, Abschreckung durch konventionelle Waffen, Berlin 1984; Studiengruppe Alternative Sicherheitspolitik, Strukturwandel der Verteidigung: Entwürfe einer konsequenten Defensive, Opladen 1984. ↑
Lutz Unterseher, Frieden schaffen mit anderen Waffen, Wiesbaden 2011, S. 134-143. ↑
Stephen Kinzer, Im Dienste des Schah: CIA, MI6 und die Wurzeln des Terrors im Nahen Osten, Weinheim 2008. ↑
Izvod iz Policy Planning Study, Kapitel VII. Far East, S. 524, zit. nach Jürgen Wagner, Die Geostrategie europäischer Macht, a.a.O. ↑

 

Tekst je preuzet sa prijateljskog Peščanika