Netanyahuov problem nije Hamas, već Izrael

Iako stvari predstavlja drukčije, izraelski premijer uzdrman, a njegova zemlja se ne osjeća snažno.

Piše: Boško Jakšić–Al Jazeera

Posle 50 dramatičnih dana ratovanja primirje između Izraela i palestinskog Hamasa stiglo je kao veliko olakšanje, obema stranama dalo povod da proglase pobedu, ali “nova realnost” ne nudi ni jedan odgovor na ključna pitanja za rešavanje najdužeg konflikta savremenog sveta. Završio se rat koji njegovi akteri u startu nisu hteli. Ali, na Bliskom istoku se stvari često odvijaju drukčije. Počelo je kidnapovanjem i ubistvom trojice jevrejskih dečaka na Zapadnoj obali, nastavilo se smaknućem palestinskog mladića. Sve posle toga je krvava rutina sukoba koji je ušao u sedmu deceniju.

Rat je pokazao da nijedna strana neće uniletarelno pokleknuti pred zahtevima druge, ni pod vatrom. Ratnici zato slave svoje pobede, ponavljajući da su, uprkos primirju, spremni da ubijaju kako bi zaštitili sopstvene narode. Izraelski premijer Benjamin Netanyahu je ignorisao činjenicu da je od 1967. godine Izrael okupirao, kolonizovao i napadao Gazu i da je u svakoj od tri runde napada od 2009. godine donosio više smrti i razaranja. Sa kakvim rezultatom? Hamas je samo u jednom avgustovskom danu ispalio više raketa na Izrael nego što je to ikada ranije bio u stanju. Netanyahuova doktrina bezbednosti se ruši.

Hamas je odlučan da ostvari nešto što će promeniti situaciju u Gazi, bez obzira na žrtve. To je otežavajući zaključak za budućnost, jer i ljudi Gaze, kao i Hamas, namaju šta da izgube, pa se hamasovci približavaju raskršću na kome će njihova strategija oružanog otpora početi da bledi ukoliko se pogibije i razaranja budu ponavljali. Obostrano razoran i neefikasan militarizam okončan je primirjem nedefinisanog roka trajanja, koje poziva na neograničenu obustavu neprijateljstava, hitno otvaranje graničnih prelaza iz Gaze prema Izraelu i Egiptu te proširenje zone ribarenja u Mediteranu za Palestince. Druga faza primirja, koja počinje u septembru, predviđa da Izrael i Palestinci razmotre gradnju luke u Gazi i izraelsko oslobađanje Hamasovih zatvorenika na Zapadnoj obali. Za razliku od Palestinaca, koji su sve vreme ponavljali da žele prekid višegodišnje blokade svog pojasa sa kopna, mora i iz vazduha, izraelski motivi su magloviti. Šta je, uopšte, bila namera Izraela? Novi pokušaj fizičkog uništavanja Hamasa?

Svakome je bilo jasno da je to nemoguća misija. Sličan pokušaj propao je leta 2006. godine, kada je Izrael svoju nadmoćnu vojnu mašineriju okrenuo protiv libanskog šiitskog Hezbollaha. I nije uspeo. Šanse da likvidira Hamas bile su gotovo nikakve od starta. Znalo se da su hamasovci ojačani, oružano opremljeniji i taktički organizovaniji nego što su bili krajem 2008. godine, kada je Izrael izveo veliku operaciju čišćenja Gaze. Znalo se, takođe, da će veliki broj žrtava – na palestinskoj strani ih je bilo više od 2.100, mahom civila, 490 ubijene dece i blizu 540.000 raseljenih – okupljati Palestince oko Hamasa i radikalizovati ih za neku narednu priliku. Izraelci kao da zaboravljaju reči savremenog jevrejskog pesnika Hayima Bialika koji je, u znak sećanja na žrtve pogroma 1903. godine u Kišinjevu, napisao: “Osvetu za krv malog deteta đavo još nije stvorio”.

Raste Hamasova popularnost

Hamas jeste pretrpeo vojne gubitke, ali je rat u Gazi povećao njegovu popularnost među gotovo 1,8 miliona stanovnika Pojasa – jer se suprotstavio Izraelu i izašao neporažen u konfrontaciji sa najmoćnijom silom regiona. Za razliku od Palestinaca, koji su slavili primirje kao pobedu, izraelski premijer susreće se sa neprijatnim pitanjima kod kuće. Zašto se, kada nema jasne pobede, upuštao u opasan sukob koji je odneo najveći broj izraelskih žrtava od vremena rata sa Hezbolasima: 64 vojnika i šest civila? Gde je računica koja bi opravdala tri do četiri milijarde dolara ratnih troškova?

Netanyahuov problem više nije Hamas, već Izrael, gde postoji retko jedinstvo u oceni da rat u Gazi nije išao kako se očekivalo. Premijer više nije “snažan lider za snažnu zemlju”, kako je sebe predstavljao tokom izborne kampanje 2009. godine. Njegova popularnost kod kuće je, sa 77 poena u prvim nedeljama rata, pala na 50 poena. Iako stvari predstavlja drukčije, Netanyahu je uzdrman. Njegova zemlja se ne oseća snažno.

Netanyahu pokušava da se predstavi kao pobednik. Pominje eliminaciju “blizu 1.000 terorista”, među njima i nekih važnih vojnih komandanata, i uništenje mreže tunela. Govori o efikasnosti izraelskog raketnog štita koji je uništio 735 Hamasovih raketa. Brani se da je Izrael prihvatio da popusti blokadu Pojasa uz Mediteran, ali samo za humanitarnu pomoć i dostavu neophodnog materijala za obnovu razrušene teritorije ukliještene između Izraela i Egipta. Insistira da Hamas nije dobio ništa od onoga što je tražio, pre svega luku i aerodrom u Gazi, niti će dobiti ikakve materijale koji bi mogli da se koriste za pravljenje raketa ili tunela.

Sve ostale restrikcije su na snazi, ali na snazi je i odluka Hamasa da odbije izraelski zahtev da se razoruža. Zato Netanyahu ne kaže ništa o tome kako je Hamas tokom sedam nedelja, do poslednjeg trenutka pred primirje, uspevao da lansira 4.591 raketu i minobacačka zrna, primoravajući hiljade Izraelaca da beže u skloništa i privremeno zatvarajući aerodrom “Ben Gurion”. “Posle 50 dana ratovanja, tokom kojih je teroristička organizacija ubila desetine vojnika i civila, uništavala dnevnu rutinu i dovela zemlju u stanje ekonomskog šoka… mogli smo da očekujemo mnogo više od saopštenja o prekidu vatre”, piše komentator najtiražnijeg izraelskog lista Yedioth Ahronoth. “Mogli smo da očekujemo da premijer ode u rezidenciju predsednika i obavesti ga o svojoj odluci da podnese ostavku.”

Ratni zločini vjerovatno u Hagu

Netanyahu uporno pokušava da prenebregne dramatično negativne efekte svoje operacije u svetu, uključujući i dozirano zaoštravanje odnosa sa SAD-om. Da se ne pominju brojne države, međunarodne institucije i pojedinci koji Izrael optužuju da je počinio ratne zločine, o čemu će se, možda, raspravljati i na Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu, što bi dodatno doprinelo izolaciji Izraela. Nema te količine cionističke propagande koja može da demantuje činjenicu da su van svake ratne proporcije najveće žrtve u Gazi bili civili, žene i deca, izbeglice po školama Ujedinjenih nacija… Izrael bi voleo da svet veruje da je njegova misija bila samo odgovor na Hamasove raketne napade, ali praksa poslednjih godina to ubedljivo demantuje: od 2000. godine ubijeno je više od 1.500 palestinske dece.

Zato bi, iako se hvali snažnim udarom na Hamas, Netanyahu lako mogao da bude politička žrtva ovog rata. Premijer je posebno na udaru krajnje desnice, koja ga optužuje da je, umesto da otkloni opasnost iz Gaze, samo utro put nekoj narednoj rundi neprijateljstava. Pritom se podseća na primere iz prošlosti. Golda Meir bila je primorana na ostavku posle Yom Kippurskog debakla 1973. godine, Menachem Begin povukao se posle masakra u Sabri i Shatili, iako nije bio lično odgovoran. Izraelska operacija protiv Palestinaca 2008 – 2009. koštala je položaja tadašnjeg premijera Ehuda Olmerta.

Netanyahu bi morao da ide, ali problem je što je on tokom godina na vlasti uspeo da značajan deo izraelskog društva homogenizuje oko ideje da su svi Palestinci neprijatelji, “teroristi” bez imena i lica čije majke treba ubijati da ne bi rađale nove “zmije”. Ko takvog premijera da zameni? Neki još radikalniji desničar od njega? Izraelska levica, koja je tu poziciju sticala pozitivnim odnosom prema mirovnim pregovorima, samo je bleda senka vremena Yitzhaka Rabina. Levica povodom Gaze govori o moralnoj i političkoj “katastrofi”.

Postratni dobitnik je na strani ekstremnije desnice. Deo izraelske javnosti smatra da je bio u pravu Avigdor Lieberman, lider ultra desne stranke Yisrael Beitinu (Izrael, naša kuća), koja je u koaliciju sa Netanyahuovim Likudom ušla pred izbore 2013. godine, kada je zahtevao da izraelska armija ponovo okupira Pojas Gaze, koji je Palestincima na upravu dao bivši premijer Ariel Sharon 2005. godine. Drugi dobitnik je, takođe sa desnice: ministar privrede Naftali Bennett i njegova krajnje nacionalcionistička stranka Habayit Hayehudi (Jevrejski dom). Očekivana radikalizacija uočljiva je i na drugoj strani. Hamasove pozicije su jasne. Na konferenciji za novinare u Dohi, gde živi, definisao ih je njegov lider Khaled Mashal: “Hamas se neće razoružati i neće prestati sa otporom Izraelu sve dok se svi njegovi zahtevi ne ostvare. Poslednji konflikt je samo raskršće na putu ostvarivanja naših ciljeva“.

Uslovi za neku novu eksploziju

Ukoliko Hamas uspe ono što su Hezbollasi učinili posle libanskog rata 2006. godine – da osnaže kontrolu, popune vojne arsenale i pojačaju svoje ubilačke kapacitete – time bi potvrdili pobedu koju su sada proglasili. Ali, Hamas duguje odgovor na pitanje zašto je nastavkom raketiranja Izraela kršio kratka primirja, da bi na kraju, posle svih egipatskih posredovanja, prihvatili ono što im je bilo ponuđeno u startu, 15. jula. Da li će se takva pitanja postavljati među žiteljima Gaze nije izvesno, iako ga je palestinski predsednik Mahmoud Abbas već javno postavio. On smatra da je Hamas nepotrebno produžio rat. “Bilo je moguće izbeći sve to, 2.000 mučenika, 10.000 ranjenih, 50.000 [uništenih] kuća”, izjavio je Abbas palestinskoj televiziji.

Time se otvara novo pitanje: o budućnosti saradnje Palestinaca sa Zapadne obale, tradicionalno sklonijih mirovnim dogovorima i neuporedivo radikalnijeg Hamasa. Tek što su u junu formirali zajedničku vladu, posle sedam godina sukoba, preti novo narušavanje odnosa između Fataha i Hamasa, što sve baca senku na budućnost zajedničke vlade, koju Hamas podržava. Abbas bi, uz pomoć Zapada, da se vrati u Gazu, ali to sasvim izvesno neće ići lako. Ako uopšte uspe. Iako je pogrešio što je napao Vladu Fataha i Hamasa, takav scenario Netanyahu može samo da priželjkuje. On sada nagoveštava da bi mirovni process, uz američko posredovanje, prekinut u aprilu, mogao da bude nastavljen pod uslovom da se Abbas jasno opredeli između mira sa Izraelom i Hamasa. Nema nikakve sumnje da bi se – u slučaju novog palestinskog raskola – Netanyahu vratio svojoj omiljenoj tezi da Izrael “nema partnera” za pregovore o miru.

Ključni problem se ne pominje: decenijama duga izraelska okupacija palestinske zemlje. Netanyahu bi da nastavi politiku jevrejskog naseljavanja okupirane Palestine. “Blizu smo tačke sa koje nema povratka”, kaže za Der Spiegel Yuval Diskin, bivši direktor izraelske službe unutrašnje bezbednosti Shin Bet. “Broj naseljenika se povećava, a rešenje ovog problema je već gotovo nemoguće, sa čisto logističke tačke gledišta, čak i da postoji politička volja.” Palestinci se neće pomiriti sa takvim statusom quo. Održavaju se uslovi za neku novu eksploziju. Preduslov bilo kakvog trajnog rešenja je samopreispitivanje izraelskog društva. Spremnost da se suoči sa istinom da je okupacija palestinske teritorije prauzrok mnogih bliskoistočnih zala. Toga, zasad, nema. Prvi antiratni protesti skromnog obima održani su u Tel Avivu, ali to je nedovoljno da bi se izraelski Jevreji suočili sa bolnim istinama koje je rat u Gazi donekle razotkrio.