Nenad Kecmanović: Da li će zlosutna 2013. biti godina smaka RS-a?

Poznati profesor tvrdi da bi 2013. godina mogla biti vrijeme smaka RS. Na čemu svoj pesimizam gradi Kecmanović za kojeg se smatra da je jedan od najboljih političkih analitičara prilika u RS i BiH, čitajte u tekstu objavljenom u listu “Press”

Piše: Nenad KECMANOVIĆ

Da li Srpsku na proleće 2013. zaista čeka amputacija delova teritorije oko Sarajeva u okviru, još jesenas iz Vašingtona najavljene, “Ustavne reforme FBiH”? Jeste da se radi samo o projektu jednog sarajevskog instituta, ali činjenica da ga je sponzorisala američka amabasada i da u napomeni stoji da “ne odražava nužno stav Stejt departmenta”, predstavlja znak za alarm. Jeste da smo 21. decembra minule godine preživeli smak sveta, ali to ne znači da utapanjem Istočnog Sarajeva u sarajevski kanton u 2013. neće nastupiti smak RS. Ne treba pri tom zaboraviti loš predznak da ulazimo u godinu u kojoj će svaki datum završavati nesrećnim brojem 13.

Da li će predstojeća godina i pored toga biti bolja od prethodne? Kratko i jasno: neće. Prateći prognoze vodećih svetskih ekonomista, politikologa, sociologa, pa i političara, ni kod jednog nisam naišao ni na reč optimizma. Svi najavljuju još veći belaj: novi talas globalne recesije, produbljivanje krize u evrozoni, rast nezaposlenosti u svetu, serijski bankrot evropskih ekonomija, uključujući i Hrvatsku… Očekivanje da mala i nejaka privreda RS može ostati u zavetrini globalnih i regionalnih socijalno-ekonomskih turbulencija, jednako je naivna kao i pretpostavka da će one velike i moćne odvojiti neku mrvicu sa svoje trpeze radi mira i stabilnosti BiH. Naprotiv!

Prema procenama više analitičara (Emil Vlajki, Miša Đurković, Dragomir Anđelković, Đorđe Vukadinović i dr.) SAD će ekonomsku krizu u RS tokom 2013. iskoristiti za konačan obračun sa aktuelnom vlasti u Banjaluci, kao metaforom srpskog otpora koji opasno pleni i Kosovom frustrirano biračko telo u matici. Prvi mandat te vlasti 2006 – 2010. bio je politički obeležen odlučnom i efikasnom blokadom daljeg prenošenja nadležnosti sa entiteta na centralne organe, a ekonomski uspešnim privatizacijama Telekoma i Rafinerije u Brodu. Na krilima tih političkih i ekonomskih rezultata, vođstvo RS je steklo plebiscitarnu narodnu podršku, svi pritisci su se pokazali nedelotvorni i poražavajući po OHR i FBiH.

Tokom 2012. okolnosti su se naglo promenile. Majstorsko nadigravanje sa federalnim partnerima i međunarodnom zajednicom je stvorilo opšte uverenje da je Srpska definitivno odbranjena i izvana i iznutra. U prvi plan su izbila socijalno-ekonomska pitanja. Globalna kriza se prelila u region i zapljusnula RS. Golema sredstva od pomenutih uspešnih privatizacija stavljena su u kreditni promet i sporo se vraćaju. Ugovorene velike inostrane investicije u energetiku dramatično kasne. Standard pada, nezaposlenost raste, sve veći deo populacije upada u zonu akutnog siromaštva. Vlada nije pravovremeno ni na pravi način reagovala na negativne trendove. Nezadovoljstvo naroda je prirodna reakcija, kao što je i biračka podrška partijama iz opozicije na lokalnim izborima. U takvoj atmosferi i politički uspesi, kao što su aranžmani sa Lagumdžijom i Čovićem, kojim su tiho vraćene značajne nadležnosti RS, tumače se kao neuspesi.

Iz okvira demokratskog sistema izlazi intervencija inostranog faktora posredstvom kriznog menadžmenta, korumpiranja nevladinog sektora i privatnih medija, kriminalizacije političkih lidera, iniciranja masovnih protesta po receptu Džima Šarpa, organizovanja DOS-a za Srpsku i sl. Poređenje sa narandžastim revolucijama i arapskim prolećem, koje često prave naši analitičari, potpuno je neumesno.

Model rušenja nepodobnih režima unutrašnjim snagama, bez angažovanja spoljne žive oružane sile, nije premijerno testiran ni u postsovjetskim republikama ni na Bliskom istoku, nego u Srbiji. Beogradski “otporaši” od tada deluju po svetu kao stručnjaci, predavači i instruktori, a jedinu inovaciju u odnosu na 2000. predstavlja primena Fejsbuka i Tvitera. Srpska, koja se nalazi pod diktaturom negativno pristrasnog visokog predstavnika i čijim bezbednosnim strukturama se rukovodi sa teritorije FBiH i pod nadzorom stranaca, bez političkog i socijalnog jedinstva poljuljanog tokom 2012, u 2013. neće predstavljati težak zalogaj.
Obruč oko manjeg entiteta se steže i jedino se još ne zna ko je zadužen da bude Vilijem Montgomeri za Srpsku i da li će logistički centar za rešenje srpskog problema ponovo biti u Budimpešti ili u geografski bližem Zagrebu. Dan “D” će, svi se slažu, biti uspešno okončanje “tehničkih pregovora” Beograd – Priština, kada će evroatlantski saveznici moći da se koncentrišu na finalno rešenje bosanskog čvora. Mladi Izetbegović, isto kao nekad stari, lažno nastupa kao predstavnik svih Bosanaca i Hercegovaca iako, bez saglasnosti Radmanovića i Čovića, ima tek bošnjačku trećinu legitimiteta da govori u ime BiH.

Ipak, zvanična Srbija ga, pod otvorenom ucenom beogradskih ambasada, tretira baš kao Zapad tokom rata babu mu Aliju, a mi joj, ispada, dođemo nešto kao najbliža rodbina u inostranstvu. Dodamo li tome da su, uspehom Arapskog proleća u Siriji, i naši dalji rođaci na još daljem Istoku izgubili na autoritetu na međunarodnoj sceni, jedino preostaje da Srpska 2013. mora da se uzda u se i u svoje kljuse.

Šta to praktično znači? Socijalno, to znači solidarnu preraspodelu tereta ekonomske krize između bogatih i siromašnih, a politički – okupljanje svih patriotskih snaga. Za odbranu RS nije potrebno ništa više, ali ni manje od toga. Plus, mnogo sreće u novoj godini nesrećnog broja.

(Press)