Milan Marinković: Sve su žrtve srpske

Obe presude generalima Gotovini i Markaču – i ona prva (osuđujuća), i ova druga (oslobađajuća) – ostavile su me prilično ravnodušnim. Iz dva razloga: prvo zbog toga što nijedna od njih ne menja – niti može promeniti – kako karakter samog rata, tako ni uloge svake od strana u njemu; a drugo, jer je u oba slučaja ishod suđenja samo potvrdio da ovde, na žalost, neke stvari neminovno ostaju konstanta. Bez obzira što su dijametralno suprotne, reakcije na obe presude, i u Hrvatskoj i u Srbiji, jasan su pokazatelj trijumfa rudimentarnog plemenskog nacionalizma u obema državama. To je ono što je najtragičnije, a ne sama presuda kao takva. Nacionalizam, bez obzira na retoriku, ne interesuju ni pravo ni pravda (za bilo čije žrtve); nacionalizam isključivo brine o vlastitoj samopromociji.

Uostalom, hajde da se, radi otrežnjenja, malo podsetimo istorijata celog slučaja. Kada su hrvatski generali u prvom stepenu bili osuđeni, Hrvatska je potonula u antihaško ludilo, dok je Srbija slavila i likovala; najednom se bilo zaboravilo da Haški tribunal beše antisrpski instrument u rukama svetskih moćnika, pa smo od pojedinih nacionalnih radenika mogli čuti čak i nebulozu kako će, eto, zahvaljujući presudi, Srbija gotovo sigurno dobiti famoznu (kontra)tužbu protiv Hrvatske za genocid (što je, naravno, ordinarna glupost, nevezano za suđenje Gotovini i Markaču). Sada, nakon oslobađajuće presude, sve je opet suštinski isto, samo je priroda reakcija na svakoj od strana promenjena; bolje reći razmenjena, a može i rotirana: dok Hrvatska slavi i likuje, Srbija se čupa za ruse kose i sikće kano guja ljuta, preteći na sve strane – i Hrvatskoj, i Hagu, i Evropi – na čelu sa preCednikom sveta, koji tvituje li tvituje. Presuda, prema tome, kakva god bila, ide na ruku nacionalistima. I u Hrvatskoj, i u Srbiji. Svaka, ne samo ova.

Za tumačenje pravnog aspekta sudskih odluka – pogotovo kada se tiču međunarodnog (haškog) prava – nisam kompetentan jer nisam pravnik. Ono što, međutim, znam jeste da, strogo formalno posmatrano, kada sud nekoga oslobodi optužbe, to znači da tokom procesa njegova krivica nije mogla biti dokazana van svake razumne sumnje. Razlog tome može, pored ostalog, biti ili loše napisana (u ovom slučaju verovatno preambiciozna) optužnica, ili dobra odbrana, ili oboje. To, dakle, ne znači da zločina nad nedužnim civilima tokom i neposredno nakon akcije „Oluja“ nije bilo; ne znači čak nužno ni da dvojica generala nisu, na jedan ili drugi način, za njih bili odgovorni. Znači samo to da njihova lična odgovornost u konkretnom postupku koji je bio predmetom suđenja nije neosporno utvrđena.

Niko (normalan i neostrašćen) ne spori da su zločini počinjeni, pa pošto su počinjeni, mora biti da je za njih neko odgovoran. Ako nisu dvojica generala, postavlja se pitanje – ko jeste? Najbolje bi bilo da se time pozabavi hrvatsko pravosuđe; svakako ne zbog Srbije (kojoj, bojim se, leka ionako nema), već zato što je to u interesu upravo same hrvatske države i društva.

Da nije umro na vreme, sasvim je moguće da bi Franjo Tuđman bio osuđen u Hagu (možda baš za udruženi zločinački poduhvat). Ali sve i da je Tuđman, kao hrvatski predsednik i vrhovni komandant, bio osuđen, pa makar i za najteži mogući zločin, to ničim ne bi dovelo u pitanje legitimnost Domovinskog rata kao odbrambenog, a shodno tome, ni Oluje kao vojne operacije. Karakter rata i vrsta (težina) zločina počinjenih tokom njega dve su različite kategorije. Zato je i besmisleno (bilo) očekivanje srpskih nacionalističkih krugova da bi osuđujućom presudom za Gotovinu i Markača uloge Hrvatske i Srbije u tom ratu bile izjednačene. Nisu hrvatske oružane snage upale na teritoriju Srbije sa namerom da osvoje (i odvoje) deo njene teritorije, nego obrnuto. (Bosna je već nešto drugačija priča; tamo smo na delu imali dvostruku agresiju: srpsko-hrvatsku).

O Tuđmanu inače kao političkoj ličnosti nemam nimalo lepo mišljenje, pre svega zbog fašistoidne ideologije na kojoj je njegov režim gradio modernu hrvatsku državu. Njegov čuveni stav da broj Srba u Hrvatskoj treba svesti na (ako se ne varam) ispod tri posto svakako je moralno neprihvatljiv. Pa ipak, gledano iz strateško-političkog ugla, takvo razmišljanje nije bilo baš sasvim neosnovano. Jer činjenica je, na žalost, da je veliki deo Srba, i hrvatskih i bosanskih, pristao da bude instrument Beograda u sprovođenju njegove ratno-hegemonističke politike.

Nije li, uostalom, takozvana Republika Srpska i do dan danas ostala ključni faktor u perfidnoj destablizaciji BiH od strane Srbije. Teško da bi to ruglo od entiteta moglo postojati da je i u Bosni tada bila sprovedena neka vrsta Oluje. Da nije bilo Oluje u Hrvatskoj, sumnjam da bi se genocidna mašinerija zaustavila na samo jednoj Srebrenici. Da nije bilo Oluje, ondašnja Republika Srpska Krajina u Hrvatskoj bi po svoj prilici uspela preživeti rat, kao što je to pošlo za rukom njenoj rođaci u Bosni. U tom slučaju, posebno kad se bosansko iskustvo ima u vidu, teško da bi Hrtvatska danas bila članica NATO i na pragu članstva u EU, i da bi, bez obzira na sve unutrašnje socioekonomske i (dnevno)političke trzavice i probleme, uspela postati jedna, za pojmove ovih prostora, ipak politički stabilna država.

Napomenuo bih, uzgred, da ne spadam među one koji smatraju da je Srbija jedina odgovorna za raspad Jugoslavije. Verujem da bi se Slovenija i Hrvatska odvojile čak i da je u Srbiji na vlast došao neko ko je sušta suprotnost Miloševiću (ako je takav uopšte postojao tada u Srbiji); dok bi, sa druge strane, BiH, a čini mi se i Makedonija, u tom slučaju najverovatnije ostale deo jugoslovenske (kon)federacije. Međutim, iako jesam Jugosloven po opredeljenju, ne vidim ništa sporno u težnji bilo koje njene republike članice da se osamostali; dobar razvod je uvek bolji od lošeg braka. Jugoslavija se, to jest, mogla raspasti i na miran način; kao, na primer, Čehoslovačka, a da ne pominjem onoliki Sovjetski savez, u to vreme svetsku velesilu (doduše na samrti). Srbija, prema tome, možda i nije isključivi krivac za raspad zajedničke države, ali za ratove koji su usledili nesumnjivo jeste.

Idemo sad malo opet na Haški tribunal. Primedba koja se iz Srbije najčešće može čuti na račun tog suda je da se premalo bavi srpskim žrtvama; štaviše, da ih potpuno ignoriše. Ja, naprotiv, mislim da se Hag upravo srpskim žrtvama jedino i bavi. Jer sve su žrtve jugoslovenskih ratova, bez obzira na etničku pripadnost, u stvari – srpske žrtve; tačnije, žrtve srpske oružane agresije. Da srpska nacionalno-crkveno-akademska elita predvođena rahmetli Miloševićem nije pokušala da raspad Jugoslavije zloupotrebi za realizaciju neumrlog sna o etnički homogenoj (očišćenoj) velikoj Srbiji, ne bi bilo ni rat(ov)a, pa tako ni zločina; ne bi, samim tim, bilo ni akcija poput Oluje, ili Bljeska, jer ne bi bilo ni potrebe za njima. Konačno, iz istog razloga ne bi bilo ni Haškog suda. U ratu su, na žalost, bez svoje krivice stradali i mnogi (lokalni) Srbi koji nisu u njemu aktivno učestvovali, niti mu na bilo koji način doprineli, ali zato rat i jeste jedno veliko i teško sranje: u njemu, po pravilu, najviše – i najteže – stradaju baš oni koji su najmanje za njega krivi; u svakom ratu, i na svim stranama.

Ako izuzmemo veličinu vojne sile, srpski nacizam koji je doveo do ratova devedesetih se ni po čemu ne razlikuje od nemačkog u Drugom svetskom ratu, a i cilj im je, u kvalitativnom smislu, bio identičan. Čak bi se moglo reći da je po metodama vršenja ratnih zločina srpski nacizam bio i gori od nemačkog. Nemci su, naime, svoje žrtve ubijali nekako više industrijski, bez emocija, posvećeni što efikasnijem izvrešenju zadatka; srpski su zločinci, pak, u svojim koncentracionim logorima pokazivali takvu brutalnost i kreativnu strast usmerenu na ponižavanje i dehumanizaciju žrtava, da bi im i najveće psihopate pozavidele. Ne kažem da sličnu strast u zločinstvu nisu ispoljavali i pojedini pripadnici ostalih zaraćenih strana u sukobima na prostoru bivše Jugoslavije, ali se uvek mora imati na umu ko je prvi počeo, odnosno izazvao rat(ove).

Da li se Hag dovoljno ili nedovoljno bavi(o) žrtvama srpskog etničkog porekla, nije na meni da sudim, ali i tu možemo uzeti primer Nemačke i(z) Drugog svetskog rata. Veliki broj nedužnih Nemaca, koji nisu bili ni vojnici, niti nacisti po ideologiji, nastradao je prilikom odmazde savezničih snaga samo zato što su bili Nemci. Koliko je samo Nemica bilo silovano od strane pripadnika sovjetske Crvene armije kada su ovi trijumfalno umarširali u Berlin; imamo, takođe, i naš domaći primer folksdojčera u Vojvodini. Ali za razliku od Haga, koji jeste sudio (i) optuženima za zločine nad Srbima, nešto se ne sećam da je bilo koji sud ikada ikoga procesuirao za zločine nad pomenutim nemačkim civilima. Time, naravno, ne impliciram da bi ratni zločini nad Srbima trebalo da ostanu nekažnjeni zato što je Srbija bila agresor u jugoslovenskim ratovima, već samo hoću da pokažem koliko je ovdašnja antihaška kuknjava u stvari najobičnije prenemaganje.

Suprotno mišljenju mnogih, ne mislim da je uloga Haškog suda da doprinosi pomirenju među državama i narodima bivše Jugoslavije. Najpre zato što Haški sud, kao pravna institucija, ne služi tome da nekoga sa nekim miri (ili svađa), sve i da to želi, već da se bavi konkretnim predmetima koji se tiču određenih događaja u ratu. Sem toga, pomirenje među narodima i državama je, po meni, prilično apstraktna kategorija. Ne mogu kolektiviteti da se mire, već samo pojedinci. Nisam se ja ni svađao, ni tukao, ni ratovao sa bilo kojim građaninom Hrvatske, Bosne, ili neke druge ex-YU države, pa da se sad sa njim(a) mirim.

Ni na nivou država stvar ne stoji bitno drugačije. Ni one se nakon sukoba ne mogu miriti u bukvalnom smislu te reči, ali zato mogu – i trebalo bi – da vredno rade na ponovnoj, i potpunoj, normalizaciji međusobnih odnosa. Do takve normalizacije, međutim, neće doći sve dok se u Srbiji, kao najodgovornijoj za izbijanje ratova, ne pojavi političko rukovodstvo koje bi stisnulo petlju da prizna počinjenu agresiju svoje zemlje na njene susede. Jer kako bi drugačije oni koji su od Srbije bili napadnuti mogli da steknu u nju neophodno (trajno) poverenje.

Nažalost, nemam iluzija da će na čelo Srbije u doglednoj budućnost doći neko sa takvom državničkom hrabrošću. Prvo, društvena klima je i dalje duboko zatrovana virusom pravoslavnog fašizma. Drugo, priznanjem da je učestvovala u oružanoj invaziji na tuđu teritoriju, Srbija bi rizikovala da, kao agresor, bude primorana na plaćanje ratne štete; pri tome, od zapadnih sila ne treba očekivati pritisak na Beograd da prizna svoju agresorsku ulogu, ali ne zato što Zapad ima nekih posebnih simpatija prema Srbiji, već prvenstveno iz real(no)političkih interesa koje na Balkanu trenutno vidi kao prioritetne. Treći, i ujedno najvažniji, razlog je taj što se srpski kultur-politički mejnstrim ideje o velikoj Srbiji nikada nije ni odrekao; samo ju je odložio za neka zgodnija vremena.

A upadljivo je, kad pomenuh društvenu klimu, da je oslobađajuća presuda Gotovini (i Markaču, premda se on mnogo manje pominje) maltene ujedinila nacionalističku sa ogromnim delom takozvane „građanske“ (Druge?) Srbije. Osim sve ređih časnih izuzetaka, ta navodno moderna proevropska Srbija se od one primitivne, nacional-šovinističke, uglavnom razlikuje samo po ideološkom predznaku, ali im je mentalitet u dobroj meri zajednički. Čemu se, zapravo, i ne treba previše čuditi; jer, koliko god nekome sa strane to neobično zvučalo, ipak su i jedni i drugi potekli iz istog – palanačkog – jajc(et)a.

Lako je prepustiti se stihiji i upadati u masovne euforije i histerije. Zajebano je biti jedna slamka među vihorove.

tačno.net