Milan Marinković: Društvo i njegova „elita“: Zakon(i) akcije i interakcije

Da li bilo koji pojedinac ili grupa može da nametne svoje ideje ili vrednosti kritičnoj masi ljudi ukoliko u svojim rukama ne drži najmanje jednu od vitalnih poluga političke, ekonomske ili medijske moći?

Nenad Prokić, dramski pisac i jedna od perjanica nečega što voli da se naziva „građanskom (Drugom?) Srbijom“, nedavno je rekao da se „svako društvo i svaki pojedinac društvene grupe menja onoliko koliko se menja najfiniji deo tog društva”. Dopustiću sebi slobodnu pretpostavku da gospodin Prokić pod “najfinijim delom” podrazumeva ono što generalno zovemo “društvenom elitom”. Otići ću i malo dalje, pa ću pretpostaviti i da je u ovom konkretnom slučaju aludirao upravo na gorepomenutu građansku opciju, kojoj i sam pripada.

U načelu, gospodin Prokić je u pravu. U isto vreme, međutim, njegova teza otvara i neka dodatna pitanja. Na primer, kako definišemo pojam elite? Zatim, da li u jednoj društvenoj zajednici postoji samo jedna elita, ili ih ima više? Dalje, ako tu takozvanu „građansku opciju“ bezuslovno prihvatimo kao nesumnjivo elitnu, ili pak najelitniju od svih koje deluju u okviru određenog društva, da li govorimo o nekakvoj nedodirljivoj monolitnoj strukturi, ili je ipak reč o konglomeratu pojedinaca i grupa koje spaja izvestan broj svetonazora i bazičnih vrednosti, ali među kojima istovremeno postoje i dovoljno krupne ideološke razlike da bi se mogli tako olako svrstati u jedan jedinstven društveni entitet?

Konačno, da li elita, kako god je definisali i koga god njenim članom smatrali, može ostati trajno otporna na uticaje koji dolaze iz drugih, neelitnih ili manje elitnih delova društva, a koje je nemoguće u potpunosti izbeći tokom procesa permanentne socijalne interakcije koja se neminovno odvija unutar svake ljudske zajednice? I da li uopšte elita, u meri u kojoj je to moguće, treba da teži nemešanju sa manje finim delovima društva, ili bi, baš naprotiv, sama trebalo da insistira na što intenzivnijoj međusobnoj komunikaciji, čak i sa onima koji su joj ideološki i vrednosno najdalji, odnosno najneprihvatljiviji?

Ako bismo elitu definisali isključivo sa pozicije moći, tada bi se ona svodila na puku političku i ekonomsku višu klasu, iako je jasno da ova u sebe može uključivati i mnoge koje na osnovu njihovih osobina ili ponašanja teško da bismo smeli okarakterisati i kao elementarno pristojne osobe, a kamoli kao pripadnike elitnog društvenog sloja, čak i u najširem smislu tog pojma.

Uzmemo li, pak, intelektualne ili kulturno-umetničke domete pojedinaca kao polaznu tačku pri utvrđivanju nečije pripadosti društvenoj eliti, opet ćemo naići na individue koje ne samo što svojim delovanjem društvo ne vuku napred, nego ga, štaviše, uporno vuku unatrag, ne ulazeći u to kakve su im lične namere, niti kojem ideološkom krugu pripadaju.

U oba slučaja, prema tome, relativno lako dolazimo do zaključka da društvenu elitu nikako nije moguće posmatrati kao precizno definisan i zatvoren krug jedinki koje povezuje makar i minimalni zajednički imenitelj ili interes, a da ne govorimo o nekoj dubljoj vezi. Jednostavnije rečeno, ne postoji samo jedna već više elita, pa i kvazi-elita, koje, koristeći mehanizme uticaja koji su svakoj od njih dostupni u datom trenutku, nastoje oblikovati generalnu s(a)vest i strateški pravac kretanja društva u okviru kojeg deluju, u skladu sa svojim vlastitim svetonazorima, pri čemu ti svetonazori između sebe mogu biti čak i nepomirljivo različiti.

Što su pomenute razlike među svetonazorima aktivnih elita veće, odnosno nepomirljivije, to je i celokupno društvo podeljenije, te je utoliko manja i verovatnoća da se unutar istog može uspostaviti kakav-takav osnovni konsenzus o pravilima igre kojih bi se svi imali pridržavati.

Krenemo li u još finiju analizu ovih elita, ubrzo ćemo videti i da u sklopu svake, ili bar većine njih, postoje dodatne, hajde da ih tako nazovemo, sub-elite, kao kakve mini-ćelije, koje uprkos svojim krajnje ograničenim dometima tvrdoglavo pokušavaju da se nametnu najširem sloju društva, očito nesposobne da, na jednoj strani, razumeju skučenost sopstvenog manevarskog prostora, a u isto vreme i nespremne da načine makar i minimalno taktičko prilagođavanje kako bi taj maneverski prostor sebi nekako povećale.

Opisana se dijagnoza može pojednostaviti posredstvom jednog, u osnovi pretežno retoričkog pitanja: da li bilo koji pojedinac ili grupa može da nametne svoje ideje ili vrednosti kritičnoj masi ljudi ukoliko u svojim rukama ne drži najmanje jednu od vitalnih poluga političke, ekonomske ili medijske moći, pa makar te ideje i vrednosti koje pokušava da promoviše bile bez premca najbolje i najpametnije na svetu? Razume se da ne može.

Na ovom mestu se ujedno otvara i ključna dilema koja glasi: koliko daleko je moguće ići u pravljenju kompromisa neophodnih da bi se dospelo u posed mehanizama preko kojih se može ostvariti suštinski uticaj na društvo, a da se pri tome nimalo ne okrnji osnovna ideloško-vrednosna supstanca oko koje, ili na kojoj, određena (sub)elita gradi svoju stratešku viziju društva? Takođe, da li, i u kolikoj meri, neizbežna interakcija, bilo da je svakodnevna ili samo povremena, sa ljudima najrazličitih mogućih profila mora neminovno dovesti do revidiranja barem jednog broja inicijalno definisanih polaznih stanovišta, a time i do otupljivanja vrha ideološke oštrice?

Mada je ovo jedna od onih zagonetki na koje postoji veći broj tačnih, ali nijedan definitivan odgovor, nekakva se pouka ipak može izvući. Naime, ma koliko čvrsto bili ubeđeni da ste u pravu, da pripadate takoreći najelitnijoj od svih mogućih elita, pa makar za to imali i neoborive dokaze, sve vam to ni najmanje neće pomoći ukoliko niste u stanju da prevaziđete ličnu sujetu i ideološku isključivost.

A vi, naravno, slobodno to shvatite kako vam god drago.

tačno.net