„Srce mi se steglo nad nerazumljivošću ljudskih postupaka“ (Šala)
Kunderin stil u početku u prvi mah podseća na našeg Momu Kapora, po lakoći pripovedanja (a time i lakoći čitanja), duhovitosti, savremenoj tematici, posvećenosti muško-ženskim odnosima koji u su u centru pažnje (rečenica „devojke, čije su mi lepe noge ranjavale dušu“ deluje tako kaporovski). Međutim, naš Kapor uglavnom ostaje na anegdotskom, laganom i šarmerskom nivou priče, dok je Kunderin stil tek način da se čitalac bez mnogo muke uvede u ozbiljniju naraciju i dublja promišljanja o čoveku i njegovoj sudbini, a njegov suštinski pesimizam, uz dozu melanholije, lako prevaziđe ono što se iz duhovitosti najčešće pretvara u ironiju ili grotesku.
„Većina ljudi se zavarava dvostrukim pogrešnim uverenjem – veruje u večito sećanje (na ljude, stvari, dela, narode) i poništavanje (dela, grešaka, grehova, nepravdi). Ove su vere lažne. U stvarnosti je upravo suprotno: sve će biti zaboravljeno i ništa neće biti poništeno…niko ne može poništiti nepravde koje su učinjene, ali sve nepravde biće zaboravljene“.
Šala predstavlja prvi Kunderin roman koji je bez sumnje (pretpostavljam) još u vreme kada je objavljen privukao pažnju na ovog, već zrelog pisca od 37 godina (1965) jer obrađuje uvek popularne teme, poput ljubavi, seksa i aktuelne politike, posebno iz tadašnjeg „disidentskog“ ugla, koji je bio vrlo u modi kod čitalaca i kritike, posebno one na zapadu, ali koji je Kunderu uskoro doveo do zabrane objavljivanja i puta u izbeglištvo.
„Šala“ je povest o Luvigu, mladom posleratnom komunisti i „dečku koji obećava“, koji će zbog isuviše ležernog odnosa prema vladajućoj ideologiji u ono vreme čvrstog staljinizma, kada se za šale nije znalo (poslao je devojci razglednicu sa šaljivom, ali ideološki neprihvatljivom porukom „optimizam je opijum za narod. Živeo Trocki“), izbačen iz partije i sa studija, da bi završio na radu u rudniku u kažnjeničkoj vojnoj jedinici, o njegovoj ljubavi prema nežnoj i ćutljivoj Luciji, o njegovoj borbi da opstane u surovim društvenim okolnostima i da pokuša da se na poseban način (zavodeći tuđu ženu) osveti onome koji je, po njemu, bio posebno odgovoran za njegovu zlu sudbinu.
Roman je izvanredno komponovan, u Kunderinom kolažnom stilu, sa nekoliko priča koje se međusobno prepliću: Ludvig, njegova ljubavnica Helena uz još dva Ludvigova stara poznanika. Priče se ukrštaju i dopunjuju da bi se efektno stopile pri kraju romana, u jednoj vrsti krešenda, koji podseća na klasičnu komediju zabluda i sadrži nekoliko loših ili „neslanih“ životnih šala (odnos Ludvig i Helena, priča o Luciji, Jaroslav i njegov sin…) koje su postale nešto kao žig i odlika Ludvigovog života. U Kunderinoj prozi, smešno i groteskno (npr. pokušaj Heleninog samoubistva) se stalno prepliće sa smrtno ozbiljnim, često tragičnim životnim pričama (priče o Alekseju, Luciji…).
„Neki ljudi izjavljuju kako vole čovečanstvo, a drugi im s pravom prigovaraju da se voleti može samo u jednini, prema tome samo pojedince. Slažem se s tim i dodajem da ono što vredi za ljubav vredi i za mržnju“.
„Šala“ je s jedne strane psihološki roman na temu čovekovog sazrevanja i njegove sudbine, a s druge strane hrabra (za vreme kada je napisan) politička priča o posleratnim godinama tvrdog komunizma, o onom periodu kada su komunisti, borci za „novo društvo i novog čoveka“ ponajviše podsećali po fanatizmu i nepokolebljivosti, na prve hrišćane, da bi se taj sistem i ideologija već posle par decenija počeli rastapati, slabiti i mlitaviti – baš kao što se dešavalo i sa životom i karijerom funkcionera Zemaneka, predmetom Ludvigove mržnje i osvete.
„Živeti u svetu u kome se nikome ne oprašta, u kome se niko ne može iskupiti, isto je kao živeti u paklu“
Osim nosećih tema poput ljudskih emocija, ljubavi, mržnje, preljube itd, roman sadrži i zanimljive, i lucidne osvrte na različite društvene pojave, poput značaja, porekla i razvoja narodnog folklora i muzike, odnosa istorije i protoka vremena, odnose hrišćanske vere i komunizma itd. Činjenica da i posle nestanka onog isčašenog socijalističkog sistema koji je predmet oštre kritike u romanu, „Šala“ i danas deluje efektno i nesmetano komunicira sa mlađim čitaocima, potvrđuje da se radi o delu za sva vremena.
Iako u Šali, Kundera još nije dostigao vrh spisateljske zrelosti kakav se, na primer, ogleda u njegovom remek- delu „Nepodnošljiva lakoća postojanja“, već i ovaj roman svedoči o izvanrednom književnom talentu, o virtuozu pisanja i romaneskne kompozicije, o ozbiljnom misliocu, sposobnom da iz serije životnih banalnosti izvuče ono najbitnije i da iz raznovrsnih anegdota „iscedi“ suštinu povesti o čoveku i tragično-komičnu sliku njegove egzistencije.
„Roman ne tvrdi ništa; roman traži i postavlja pitanja.”, rekao je u jednom intervjuu Kundera.
Ova knjiga je za svaku preporuku.
Lep vitat:
„Izašao sam na ulicu; plavo nebo, iskidani oblaci, početak sparine, prašina koja se lako podiže, ulica koja izbija na ravni, prostrani trg sa visokim tornjem (da onim koji je ličio na vojnika pod šlemom) sve me je to zapljusnulo tužnom prazninom. Iz daljine je dopirao pripiti krik razvučene slovačke pesme (u kojoj su činilo mi se, bili ukleti čežnja, stepa i beskrajno jahanje vrbovanih ulana) i u mislima mi se javila Lucija, davno minuli period mog života koji je u ovom trenutku ličio na ovu razvučeenu pesmu i obraćao se mom srcu kroz koje je prošlo (kao kroz stepu) toliko žena a da ništa za sobom nisu ostavile, kao što oblak prašine ne ostavlja traga na ovom plosnatom, širokom trgu, slegne se među kockke kaldrme i ponovo se digne, pa nošen vetrom putuje dalje.“
