Nije samo poslušnost evropskom diktatu uticala na zaoštravanje kursa prema izbeglicama i migrantima, već i oštra konkurencija na nacionalnim političkim tržištima
Kada je 2015. godine, u odgovoru na egzodus izbeglica i migranata/tkinja sa Bliskog istoka i iz severne Afrike, za koji i sama snosi neslavne zasluge, Evropska unija ubrzano počela da podiže žilet-žice i ograde na spoljnim granicama svojih zemalja-članica, odgovor Vlade Srbije bio je, barem na rečima, iznenađujuće human u poređenju sa politikama „tvrđave Evrope“. Aleksandar Vučić je, tada još u premijerskoj funkciji, u maniru većeg poklonika tzv. evropskih vrednosti od same EU, tvrdio da su bodljikave žice na granicama „sramota za svakoga“, te da, dok je on premijer, „na našim granicama nećete videti nikakvu bodljikavu žicu, jer smo se protiv toga borili“.
I zaista, čvrsta reč preobraćenog Šešeljevog radikala, koji se tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih borio protiv žica i ograda tako što je pozivao na izgradnju Velike Srbije i postavljanje srpske vojske na granicama tog šovinističkog projekta srpskog nacionalizma – da ne pominjemo antologijske izjave poput „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu Muslimana“ – održana je i ovoga puta! Vučić više nije premijer, već predsednik, a na granici Srbije i Makedonije niče jedna, nimalo sramotna, žičana ograda.
Iako su okolnosti podizanja ove ograde još obavijene velom misterije, uloga Srbije u bezbednosnoj arhitekturi „tvrđave Evrope“ ne bi trebalo da bude. Kao i 2015. godine, kada je EU namenila najmanje 17 miliona evra za pomoć Srbiji u „rešavanju krize“ – odnosno, neuvijenim rečnikom, za zadržavanje izbeglica i migranata/tkinja na spoljnim granicama EU – Srbija i sada treba da odigra ulogu vernog stražara na bedemu „tvrđave Evrope“. Što je straža vernija, to su veće Vučićeve nade da će tvrdo evropsko srce omekšati za što brži prijem Srbije u evropsku porodicu. Jedina razlika u odnosu na 2015. godinu je što su kategoričko srpsko „gostoprimstvo i toplina“ prema izbeglicama u međuvremenu postali izlizana, pa čak i politički nepopularna floskula.
Misteriozno (ne)postojanje ograda i sporazuma
Iako su se potkraj avgusta pojavile prve fotografije i svedočanstva o podizanju ograde sa žilet-žicom kod sela Miratovac na krajnjem jugu Srbije, prve stanice izbeglica i migranata/tkinja koji iz sela Lojane na severu Makedonije uđu u Srbiju, tišina državnog vrha mogla bi da navede na zaključak da ograda ni ne postoji. S izuzetkom Šćiprima Arifija, predsednika opštine Preševo na čijoj teritoriji se nalazi Miratovac, koji je izjavio da je podizanje ograde na granici Srbije i Makedonije deo sporazuma sa Evropskom unijom, te portparolke Evropske komisije Ane Pisonero koja je demantovala Arifijevu tvrdnju, niko o misterioznoj ogradi nema šta da kaže.
Ovo nije prva misterija u vezi sa ulogom Srbije u regulisanju tzv. izbegličke krize. Krajem prošle godine je Boško Obradović, lider desnopopulističke, konzervativne stranke Dveri, zdušno dizao moralnu paniku oko navodnog sporazuma Srbije i Austrije o readmisiji izbeglica i migranata/tkinja čiji zahtev za azilom u Austriji bude odbijen. Postojanje tajanstvenog sporazuma, o kome je prethodno spekulisao bivši austrijski ministar unutrašnjih poslova Herbert Kikl, potvrđeno je tek u aprilu ove godine od strane MUP-a u Beču – ali je zvaničnik MUP-a Srbije potom demantovao da sporazum postoji. Na osnovu kontradiktornih tvrdnji može se zaključiti da nekakav radni dogovor postoji, ali je načelo „obostrane ćutnje“ koje austrijski MUP pominje u vezi sa ovim dogovorom očigledno neprikosnoveno.
Jedan sporazum koji je pak nedvosmisleno potpisan (krajem novembra prošle godine) jeste tzv. statusni sporazum između EU i MUP-a Srbije. Ovim sporazumom – koji je već na snazi u Albaniji i Crnoj Gori, a u procesu pregovaranja u Bosni i Hercegovini i Makedoniji – predviđa se razmeštanje jedinica Fronteksa, iliti Evropske agencije za graničnu i obalsku stražu, u tzv. trećim zemljama (koje još nisu članice EU ili čiji građani/ke ne uživaju slobodu kretanja unutar EU), kao i zajedničke operacije Fronteksa sa lokalnim službama bezbednosti. Iako sporazum i dalje nije stupio na snagu u Srbiji, jasno je da Evropska unija nastoji da eksternalizuje svoje granice tako što će ukotviti Fronteks u svim zemljama koje (mogu da) čine „balkansku rutu“.
Proširenje EU: nadogradnja „tvrđave Evrope“
Evropska unija u očima mnogih i dalje ostaje privilegovani prostor slobode i demokratije. Međutim, kao što su združene krize tokom poslednjih deceniju i po – od ekonomske krize 2007/8. godine, preko niza političkih kriza, humanitarne krize 2015. godine koju su mediji predstavili kao „izbegličku“ ili „migrantsku krizu“, pa sve do zdravstvene krize 2020. godine koja produbljuje i intenzivira sve prethodno pomenute – pokazale, ni EU niti balkanske elite koje, bez izuzetka, vode politiku evroatlantskih integracija zapravo ne mare za demokratiju i slobodu, već za opstanak strukture moći evropskog kapitala. Milijarde evra koje su isceđene u smrtonosnom stisku mera „štednje“ nametnutih radničkim klasama Balkana i Evrope, te milijarde koje EU ulaže u industriju ratovanja i unapređenje svoje bezbednosne arhitekture protiv izbeglica i migranata/tkinja – koje (i) sama proizvodi svojim i zalaganjima svojih zemalja-članica u ratnim sukobima na Bliskom istoku i severu Afrike – predstavljaju podsticaj za vladajuće klase na Balkanu da se promptno integrišu u EU: ako ne kao formalne članice, onda kao produžetak bedema „tvrđave Evrope“.
Nebrojeni izveštaji o brutalnom nasilju graničnih policija duž „balkanske rute“, omeđavanje čitavog Balkana (spolja i iznutra) žicama i ogradama, potpisivanje bilateralnih i multilateralnih sporazuma o različitim metodima zadržavanja izbeglica i migranata/tkinja na Balkanu – uključujući sporazume o readmisiji, o izgradnji prihvatnih centara na spoljnim granicama Unije u cilju pooštravanja procedure za dobijanje azila u EU, itd. – znamen su poslušnosti zemalja u predvorju Unije politikama koje se diktiraju iz njenog centra.
Desničarska mitomanija
Nije pak samo poslušnost evropskom diktatu uticala na zaoštravanje kursa prema izbeglicama i migrantima/kinjama, već i oštra konkurencija na nacionalnim političkim tržištima. Kada je Vučić u susret ovogodišnjim izborima – koji su, zbog epidemije koronavirusa, održani u odloženom terminu, 21. juna – izjavio da Srbija neće biti „parking za migrante“, menjajući do tada prepoznatljivu retoriku o solidarnoj Srbiji od koje Evropa može da uči, očigledno je nastojao da osigura svoje desnije orijentisano biračko telo, odgovarajući na optužbe tvrdo desničarskih političkih partija da namerava da naseli pusta srpska sela migrantima, da im pokloni stanove dok „njegov narod“ živi na granici siromaštva, i slično.
Štaviše, antimigrantska retorika – a, u nekoliko eskalatornih situacija, i praksa – predstavljala je opšte mesto Vučićeve opozicije i kvaziopozicije u susret izborima. Naravno, cilj i jedne i druge bio je da mobiliše podršku – što na biralištima što za potrebe povećanja svog članstva – korišćenjem zapaljive i za cvetanje teorija zavera pogodne teme „migrantske krize“. Jedina razlika je što bi kvaziopozicija zapravo igrala ulogu desne (doslovno) ruke Vučićevog režima u zadovoljavanju apetita nacionalističkijeg, islamofobičnog i rasističkog dela SNS-ovih glasača.
Igranje na antimigrantsku kartu tvrda desnica u Srbiji preuzela je od već profilisanih evropskih desničara – uključujući i zazivanje „migrantske krize“, „invazije“, „najezde“ u okolnostima u kojima je egzodus izbeglica i migranata/tkinja iz Azije i Afrike daleko manje izražen negoli u 2015. godini. Tvrdnje o „naseljavanju Srbije migrantima“ nisu ništa drugo nego maliciozna fabrikacija realnosti, o čemu svedoči ma koji izveštaj o podnesenim i odobrenim zahtevima za azil u Srbiji; tako, primerice, Beogradski centar za ljudska prava u svom godišnjem izveštaju za 2019. navodi da je, od ukupno 12.937 ljudi koji su izrazili nameru da podnesu zahtev za azilom u Srbiji, zahtev zapravo podnelo svega 252, od čega je usvojeno 35 zahteva. Ni evropske statistike ne odstupaju od opšteg obrasca znatno manjeg broja ljudi sa dodeljenim statusom azilanata od broja podnetih zahteva, odnosno izraženih namera za podnošenjem zahteva.
Uprkos predizbornoj hajci srpskih desničara na migrante kao laku metu za sticanje političkih poena, njihovi oportuni napori nisu urodili plodom. Desnica – ona koja stoji desnije od Vučića i SNS-a – na izborima je ostvarila zanemarljive rezultate, ne uspevši da prebaci čak ni stiženi cenzus od 3%.
Solidarnost nije na prodaju
To što tvrda desnica nije postigla željene rezultate na izborima, međutim, ne znači da će biti obeshrabrena u daljem raspirivanju šovinističkih sentimenata u društvu. Štaviše, izgledno je da će se desničarski režim Aleksandra Vučića nadmetati sa nerežimskom desnicom kada dođe do ponovnog intenziviranja izbegličkog i migrantskog egzodusa s istoka i juga ka zapadu i severu sveta, pa tako i putem „balkanske rute“ kao tranzitne zone.
Pandemija koronavirusa privremeno je usporila, ali ne i sasvim zaustavila, tokove prisilnih migracija. Sa popuštanjem mera zabrane i ograničenja kretanja – zbog kojih je već do 1. aprila, prema dostupnim podacima, čak 91% svetskog stanovništva bilo stacionirano u zemljama koje su uvele ograničenja na sve međunarodne dolaske, a 39% u zemljama sa potpuno zatvorenim granicama – ponovo je počeo da raste broj ljudi na migrantskim rutama. Tako je i u Srbiji, nakon pada broja tražilaca azila u periodu od marta do maja (npr. u aprilu nijedna osoba nije zatražila azil), ponovo došlo do blagog porasta u junu.
No, posledica pandemije koja naročito zabrinjava jeste što izbeglice i migrante/kinje stavlja u višestruko rizičan i ugrožen položaj. Migrantska radna snaga po pravilu je prva koja ostaje bez posla u uslovima lockdown-a, a zaštitna oprema protiv potencijalne zaraze koronavirusom za ovaj segment radne snage, još više nego za druge, predstavlja misaonu imenicu; izbeglice i migranti/kinje koji su doslovno potrpani u prihvatne centre nisu imali pristup ni najosnovnijim sredstvima za higijenu, a restrikcije na njihovo kretanje bile su još žešće nego za „domaće“ stanovništvo (u vojvođanskom gradu Šidu je, recimo, Vojska Srbije patrolirala ispred prihvatnog centra i nakon ukidanja vanrednog stanja, kako bi se, rečima ministra odbrane, lokalno stanovništvo osećalo „mirnije i sigurnije“); rasizam je eskalirao u uslovima pandemije, budući da su izbeglice i migranti/kinje označeni kao kliconoše; a povrh svega, „pametne tehnologije“ korišćene za trasiranje kontakata i kretanja obolelih od koronavirusa izgledno će biti ugrađene u nadzornu mašineriju kako „tvrđave Evrope“ tako i drugih regulatornih tela i mehanizama za „praćenje“, a u stvari efektivno sprečavanje migracija.
Iako će, na osnovu zaključaka Evropskog saveta, za finansiranje evropskih odbrambenih struktura biti izdvojeno manje (milijardi evra) nego što su inicijalni predlozi predviđali, opšte usmerenje EU, oličeno u šestomesečnom programu koji je Nemačka (trenutno predsedavajuća Savetom ministara EU) draftovala, ostaje isto. Drugim rečima, postupak eksternalizacije granica Unije se nastavlja: doći će do pooštravanja (ionako preoštre) procedure za podnošenje zahteva za azilom, a „kooperacija“ sa zemljama porekla izbeglica i migranata/tkinja značiće ništa drugo do upumpavanje ogromnih svota novca za potrebe njihovog zadržavanja što dalje od EU – u ratnim, privredno devastiranim i politički krajnje nestabilnim zonama iz kojih beže. Samo u aprilu preusmereno je 15 miliona evra ozloglašenoj Libijskoj obalskoj straži (u sklopu šireg paketa od 100 miliona evra „pomoći“ Libiji), poznatoj po brutalno neljudskom tretmanu izbeglica i migranata/tkinja.
Utoliko je urgentno bitno da ljudima koji beže od rata i razaranja u praksi pokažemo šta znači solidarnost. Za razliku od Vučićeve „solidarnosti“, koja nije ništa drugo do oportuna računica između zadovoljavanja evropskih diktata i takmičenja s desnijom desnicom na lokalu, prava solidarnost gradi se između eksploatisanih i potlačenih svih narodnosti, vera, jezika i dobi. Ona se ne kupuje evropskim milijardama, već se gradi odozdo, između ljudi koji dele iskustva režima „štednje“, prisilnog razmeštanja, uništavanja radnih i životnih prilika. Ona se ogleda ne u eksternalizaciji granica, već u njihovom otvaranju i prevazilaženju. To je alternativa „demokratiji i slobodi“ kakvu nude EU i njeni balkanski poslušnici.
Anja Ilić, Prometej.ba
Izvor fotografije: libreshot.com
