100 GODINA OD OKTOBRA
Lav Trocki
DIKTATURA PROLETARIATA
Odgovor Kauckom i socialdemokratiji (1) (Drugo poglavlje knjige Nasilje i komunizam, Lava Trockog, 1920)
“Ideju diktature proletarijata iskovali su Marks i Engels a Engels se je ove ideje tvrdoglavo držao i 1891, praktično do smrti – to je ideja da politička autokratija proletarijata predstavlja jedinu formu vlasti kojom radnici mogu upravljati državom.“
Ovako je Kaucki pisao pre približno deset godina. Jedina forma proleterske vlasti nije dakle socijalistič- ka većina u građanskom parlamentu, već politička autokratija radničke klase, putem diktature. Veoma je jasno, da ako je naš cilj ukidanje privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju, jedini put ostvarenja leži u koncentraciji državne moći i to tako da ona bude u potpunosti u radničkim rukama a zatim sprovođenje tranzicionog programa posebnim merama, koje vladajuća klasa ne izvodi kalkulacijom dugoročnih opštih principa već putem revolucionarne politike.
Nisu u pitanju delimične promene već sama egzistencija bužoazije, zato je diktatura neophodna. Ne postoji način da bi se o tome argumentovano dogovorili. Odlučujuća je upotreba sile. Naravno, diktatura proletarijata ne isključuje izdvojene dogovore ili određene kompromise, naročitu u slučajevima sitne buržoazije i seljaštva. Ali proletarijat može da sklapa kompromise tek onda kada ima vlast u svojim rukama i tako obezbedi sebi nezavisan položaj u odlučivanju gde popustiti a gde ostati čvrst, da bi se ispunio zadati društveni cilj.
Kaucki danas u potpunosti odbacuje diktaturu proleterijata kao „tiraniju manjine nad većinom“. To znači, da on prepoznaje u revolucionarnom režimu radničke klase one karakteristike koje pošteni socijalisti svih dr- žava sveta bez kolebanja opisuju kao diktaturu eksploatatora, kada joj skinemo masku formalne demokratije.
Napuštajući ideju proleterske diktature Kaucki zamenjuje pitanje osvajanja vlasti od strane radnika sa pitanjem osvajanja većine glasova socijaldemokratske partije na budu- ćim izborima. Univerzalno pravo glasa, prema pravnoj zamisli parlamentarizma, izražava volju građana svih klasa jedne nacije, i, posledično, omogućava izglasavanje socijalizma. Dok se teoretska mogućnost socijalizma ne ostvari, socijalistička manjina mora biti podređena građanskoj većini. Fetišizam parlamentarne većine predstavlja brutalno negiranje, ne samo diktature proletarijata, već i marksizma i revolucije zajedno. Ako, u principu, moramo da podredimo socijalistič- ku politiku misteriji parlamentarne većine ili manjine, to znači da, u zemljama gde prevladava parlamentarna demokratija, uopšte ne postoji mogućnost revolucionarne borbe. Ako većina izabrana u Švajcarskoj, na bazi univerzalnog prava glasa, usvoji drakonske zakone protiv štrajkača ili ako policija formalne većine u Americi puca na radnike, da li onda Švajcarski i Američki radnici imaju „pravo“ da protestuju organizirajući generalni štrajk? Jasno je da ne. Politički štrajk je oblik izvanparlamentarnog pritiska na „nacionalnu volju“ izraženu putem univerzalnog glasačkog prava. Istina je, samog Kauckog je sramota da sledi da kraja logiku svojeg novog političkog stava. Vezan ostacima prošlosti oseća se obavaznim da objavi mogućnost korekcije izbornih rezultata putem akcije. Parlamentarni izbori, na svaki način i po svim pravilima, kako ih razumeju socijalnidemokrati, u borbi radnika uopšte ne učestvuju; konflikti radničke borbe, njena odbacivanja, napadi, revolti – smatraju se mirođijama koji se dodaju parlamentarizmu, nekad više, nekad manje a nikad u potpunosti, kako je to slučaj u diktaturi.
Godine 1981, pred smrt, Engels, kako smo mogli čuti, tvrdaglavo je definisao diktaturu proletarijata kao jedini mogući oblik kontrole države od strane radnika. I Kaucki je više puta ponovio istu tvrdnju. A sada mo- žemo videti jedan neverodostojni falsifikat koga podmeće Kaucki kada govori o diktaturi proletarijata kao originalnom izumu ruske revolucije.
Cilj određuje sredstva. Klasna borba mora biti vođena intezitetom koji obezbe- đuje nadmoć proletarijata. Ako socijalna revolucija zahteva diktaturu – „ koja je jedina forma koji obezbeđuje proletarijatu kontrolu nad državom“ – to znači da diktatura mora biti ostvarena po svaku cenu.
Da bi ste napisati pamflet o diktaturi potrebno je imati mastilo, pero, papir i dosta ideja u glavi. Međutim, da bi se diktatura sprovela u delo, i učvrstila, potrebno je spre- čiti buržoasko podrivanje radničke države. Kaucki očito misli da se sav posao sastoji u pisanju srceparajućih pamfleta. A njegovo vlastito iskustvo podučilo ga je, da nije dovoljno okrenuti leđa radničkoj klasi da bi te građanstvo zavolelo.
Jedina mogućnost očuvati primat radničke klase je prisiliti buržuje naučene da vladaju, da shvate da je preopasno delovati protiv diktature proletarijata, podrivali je putem spletki, sabotaže, pobuna ili putem stranih intervencija. Građanstvo, oboreno sa vlasti, mora biti naterano na poslušnost. Na koj način? Popovi zastrašuju ljude slikama pakla ali mi nemamo tu mogućnost. A čak ni crkva nije ostala samo na idejama već ju je uvek podupirala prava, materijalna, vatra Svete inkvizicije ili škorpioni demokratske države. Možda se Kautski oslanja na ideju da će bur- žoazija sići sa vlasti zbog griže savesti koja se u njegovim dramskim delima utelovljuje u like Svetog duha? Sa naše strane, mi mu jedino možemo obećati materijalnu pomoć ako se u stilu Imanuela Kanta odluči za sprovođenje humanitarne pomoći carstvu Denikina i Kolšaka (2). Na svaki način, tamo, na bojištu, Kaucki bi mogao da se uveri da kontra-revolucionari nisu ljudi bez karaktera i da im je šestogodišnji rat u vatri i dimu još više učvrstio karakter. Svaki belogardejac odavno je naučio jednostavnu istinu da je mnogo lakše obesiti komunistu na granu nego preobratiti se u veru Kauckog. Ta gospoda nisu opterećena sujeverjem, niti principima demokratije a ni vatreni zubi pakla ih ne impresioniraju – uprkos crkvenim ocima i zvaničnim učenjima svoju kombinovanu vatru šalju pravo na glave boljševika. Ruska Bela garda svojim delima podseća na Nemce i, kao i kod svih drugih belogardejcaca, optužbe i osramoćivanja nisu dovoljni – moraju biti slomljeni sredstvima nasilja.
Čovek koji iz principijalnih razloga odbacuje nasilje – tj. koji odbacuje mere nasilja i zastrašivanja prema naoružanim kontra-revolucionarima – mora da odbaci sve ideje o političkoj premoći radničke klase i njene revolucionarne diktature. Onaj ko odbacuje diktaturu proletarijata odbacuje socijalistič- ku revoluciju i kopa grob socijalizmu.
Danas se Kaucki više ne bavi teorijom socijalne revolucije. Umesto toga on redovno uopštava klevete na račun revolucije i diktature proletarijata, zapravo podgreva stare predrasude Žana Žorea i Edvarda Bernštajna (3).
„Revolucija iz 1789“ piše Kaucki, „po sebi stavlja tačku na najznačajnije uzroke koji su opredelili njen grub i nasilan karakter i pripravila teren za nenasilne buduće revolucije“. Recimo da prihvatimo ovu tvrdnju i zaboravimo stravu i užase kojima je ugušena Komuna u Parizu, 1848. Recimo da takođe prihvatimo da je velika revolucija iz osamnaestog veka – koja je merama nemilosrdnog nasilja uništila vladavinu absolutizma, feudalizma i klerikalizma – stvarno otvorila put miroljubivijim i nenasilnim oblicima rešavanja društvenih problema. Ali čak i da usvojimo potpuno liberalan pogled na svet, pokazaće se da je naš tužilac potpuno u krivu; Ruska revolucija koja je kulminirala u diktaturu proletarijata, počela je na potpuno isti način kao i velika Francuska revolucija u osamnaestom stoleću. Naši praoci, u proteklim vekovima, upotrebljavajući sredstva revolucionarnog nasilja, nisu se opterećivali izumljanjem demokratičnog puta ili lepših manira budućih revolucija. Moralni mandarin, Kaucki, morao bi da poštuje te činjenice i optuži naše pretke umesto nas. U tom smislu izgleda da je Kaucki napravio određene male ustupke. „Istina“, kaže on „nijedan poznavalac ne sumnja da vojne monarhije kakva je Nemačka, Austrija ili Rusija mogu biti drugačije svrgnute nego oružjem. Međutim, o tom pitanju se uvek manje razmišljalo (izme- đu koga?) na način krvavog prevrata a više je u prvi plan isticano klasično oružje radničke klase – masovni štrajk. A da bi značajan deo radničke klase, posle preuzimanja vlasti, mogao ponovo – kao na kraju osamnaestog veka – da da sebi da oduška i pribegne krvavom revanšu nije za očekivati. To bi značilo potpunu negaciju celokupnog progresa.“
Kao što vidimo, rat i serije revolucija bile su potrebne, u rukama nekih od najpotkovanijih teoretičara, da nas onesposobe da sagledamo istinu o tome šta se događa u stvarnosti. Proizilazi da Kaucki ne misli da je Romanova ili Hohencolerna moguće svrgnuti miroljubivim sredstvima; istovremeno on vrlo ozbiljno zamišlja da vojna monarhija može biti srušena generalnim štrajkom – tj. miroljubivim demonstracijama golorukih ljudi. Uprkos Ruskoj revoluciji i rezultatima diskusije ove teme po svetu, Kaucki se, tako proizilazi, drži anarho-reformističkog pogleda na generalni štrajk. Mogli bismo mu ukazati na stranice njegovog časopisa, Neue Zeit, u kojem je pre dvanaest godina objavio da je generalni štrajk samo sredstvo mobilizacije radničke klase i njeno podizanje protiv neprijatelja, buržoaske države. Generalni štrajk ne može sam za sebe rešiti problem, iz prostog razloga zato što iscrpljuje proleterske snage brže nego snage protivnika, i zbog toga, pre ili kasnije, prisiljava radnike da se vrate u fabrike. Generalni štrajk dobija odlučujuću važnost jedino kao prethodnica oružanog konflikta između proletariata i snaga režima tj. kao odraz otvorenog, revolucionarnog rasta radništva.
Jedino putem lomljenja volje armija upućenih na radnike može revolucionarna klasa rešiti problem vlasti – osnovni problem svake revolucije. Generalni štrajk mobilizira obe strane, i omogućava prvu ozbiljnu procenu odnosa revolucionarnih snaga i snaga kontrarevolucije. Ali tek u daljim fazama sukoba, posle prelaza na put oružane borbe, može se ustanoviti cena u krvi koju revolucionarna klasa mora platiti da bi se domogla vlasti. Ali to što vlast mora da plati krvlju a takođe i prolivena krv radi konsolidacije vlasti, znači da proletarijat pored svojih žrtava mora i da ubija – o tome nijedan ozbiljan revolucionar nema sumnji. Objaviti da je postojanje određene borbe na život i smrt između proletariata i buržoazije „potpuna negacija celokupnog progresa“, znači jednostavno da se je um jednog od najcenjenijih teoretičara našao u sumračnom stanju u kojem se stvari više ne raspoznaju.
Čak i kada govorimo o naprednijim i kulturno razvijenim zemljama sa utvrđenom demokratskom tradicijom absolutno ne postoji dokaz o opravdanosti istorijske argumentacije Kauckog. Istini za volju, njegova argumentacija nije nova. Nekada davno revizionisti marksizma su pokušali da formulišu princip po kome rast proleterskih organizacija u uslovima demokratije garantuje postepen i neprimetan – reformistični i evolucionistični – prelaz u socijalističko društvo – bez generalnih štrajkova i bez diktature proletarijata.
Kaucki, na vrhuncu svojih aktivnosti, uspeo je da pokaže da nezavisno od forme demokratije klasne kontradikcije kapitalističkog društva se sve više produbljuju i da taj proces bezuslovno vodi ka revoluciji i osvajanju vlasti od strane proletarijata.
Naravno, niko nije pokušao da unapred izračuna boj žrtava koje će izazvati borba revolucionarnog proletarijata i režima diktature. Međutim, jasno je da broj žrtava zavisi od snage otpora koji će pružiti klasa vlasnika. Ako je Kaucki želo reći da demokratsko vaspitanje nije oslabilo klasni egoizam buržoazije, objašnjenje prihvatamo bez prigovora.
Ako je želeo dodati, da je imperialistički rat, koji se vodio, uprkos demokratiji, pune četiri godine, doneo degradaciju morala i prisilio ljude u nasilne metode i akcije ogolivši buržoaziju da zadnjih tragova svesti naređujući masovne destrukcije ljudi i humanosti-i tu on takođe ima pravo.
Sve je ovo gola istina. Ali, pored toga, borba se odvija u realnim uslovima. Angažovane snage nisu neka apstraktna buržoazija i proletariat, nalik na manekene stvorene u retorti Wagner-Kaucki već se stvarni proleterijat bori protiv stvarne buržoazije, kakvi su izašli iz zadnje imperijalističke klanice.
U činjenici nemilosrdnog građanskog rata koji se raširio po celom svetu (4) Kaucki vidi samo rezultat fatalne greške „taktički iskusne“ Druge internacionale.
„U praksi, već duže vreme“, piše on, „otkako marksizam kontroliše socijalistički pokret, ovaj, u odnosu prema svetskom ratu, bio je, nasuprot velikim aktivnostima, predodređen za veliki poraz. I ideja o obezbeđenju pobede sredstvima nasilne dominacije potpuno je nestala iz njenih redova.“
„Veliki doprinos u vezi toga bila je činjenica da je u doba kada je marksizam dominirao socijalističkim učenjem, demokracija u Zapadnoj Evropi pustila duboke korene i počela da se na kraju menja u poverenja vrednu osnovu političkog života.
“U ovoj „formuli progresa“ nema ni jedne mrvice marksizma. Stvarni proces klasne borbe i njen materialni konflikt izgubio se u marksističkoj propagandi, koja, zahvaljujući demokratiji, garantuje, ma nemojte mi reći, bezbolan prelaz ka novom i „mudrijem“ poretku. To je najvulgarniji liberalizam, zadocneli komad racionalizma u duhu osamnaestog stoleća – sa tom razlikom da su ideje Kondorseta zamenjene vulgarizovanim Komunističkim manifestom. Cela istorija razrešava se na beskonačno dugom printanom papiru a centar ovo „humanog“ procesa ispostavlja se da je neizbrisana školska tabla Kauckog.
Boljševici su prikazani kao primer radničkog pokreta u periodu Druge internacionale, koji, idući napred pod zastavom marksizma, nikad nije doživeo veliki poraz – kolikogod namerno prkosio. A zar nije celi radnički pokret, proleteri celog sveta, i sa njim celokupna čovečija kultura, doživeo veliki poraz avgusta 1914. kada je istorija prozvala da se polože računi svih snaga i potencijala socijalističkih partija – među kojima, kako nam je rečeno, vodeću ulogu ima marksizam – „o čvrstom demokratskom temelju“. Te partije su prikazale bankrot (5). Značaj njihovog prethodnog rada, koga Kaucki neprestano pokušava da prekreči – lič- ne adaptacije, odricanje od „ilegalnih“ aktivnosti, odricanje od otvorene borbe, nade položene u demokratiju kao putu bezbolnih revolucija – sve to je palo u vodu. U strahu socijaldemokrata od otvorenog sukoba, držeći mase nazad od otvorenog sukoba, razvodnjavajući diskusije o generalnom štrajku, partije Druge internacionale pripremale su svoj užasan kraj; zato što nisu mogle da pomaknu ni jedan prst da bi sprečili najveću katastrofu u istoriji sveta, četiri godine imperialističkog klanja zasenile su nasilan karakter građanskog (revolucionarnog prim.prev) rata.I zaista, potrebno je nataknuti vunenu kapu ne samo preko jednog oka već i preko nosa i ušiju, da bi mogli danas, posle neslavnog kolapsa Druge internacionale, i posle sramotnog bankrota vodeće partije – Nemačkih socijalnih demokrata – posle krvavog ludila svetske klanice i posle gigantskoh razmaha revolucionarnog rata, da bi postavili nama nasuprot, dubinu, odanost, miroljubivost i treznost Druge internacionale, čijeg nasleđa još ne možemo da se oterasimo.
Preveo: Novi borac
/1/ Karl Kaucki (1854-1938) austrijski i nemački socijaldemokrat, vođa Druge internacionale, podržao ratne kredite Nemačke.
/2/ Denikin i Kolšak su dvojica od belogardističkih generala protiv kojih je Trocki, komandant Crvene armije, ratovao 1920.
/3) Žan-Žore (1859-1914) francuski socijalista koga su nacionalisti ubili zbog pacifizma, Eduard Bernstein (1850-1932/ nemački socialdemokrata i reformator marksizma
/4/ Ruska revolucija i kontrarevolucija
/5/ Izglasavanje ratnih kredita kojima su zapadne socijaldemokratije podržale Prvi svetski rat.
