LASLO VEGEL: PROŠLOST KAO LAVA KOJA TOPI SVE PRED SOBOM
Stagnacija kao način života
Stagnacija kao duhovna forma življenja
Kišica već rominja, ne baš uobičajeni aprilski hladni talas stigao je i u Novi Sad. Polazim u grad, da se sretnem sa Slobodanom Šnajderom koji je na poziv novosadaskog književnog festivala – Prozafesta – došao iz Zagreba. U šest sati uveče Peteru Handkeu biće u Srpskom narodnom pozorištu uručena nagrada Milovan Vidaković, ali nekako nisam raspoložen da se tamo pojavim. U ogledalu mojih novih lektira Handke je prošlo vreme, veliki dani moderne avangardne proze su iza nas, iz Handkeovih artističkih rečenica sve više zrači praznina. A i inače, Bernhard mi je mnogo bliži nego Handke. Možda bih jedino Ponavljanje pročitao ponovo, onaj roman u kojem traga za vlastitim korenima, ali ih zapravo ne nalazi. Uz to ne mogu da se otmem utisku da je nagrada političkog karaktera; u redu, neka se njome onda bave političari. Sedim sa Šnajderom na terasi jednog kafea u Njegoševoj ulici željan razgovora sa njim. Već usput, dok idemo prema Njegoševoj, kaže da je poslednjih godina nekoliko puta bio u Novom Sadu i da mu se čini da je ovde život dinamičniji nego u Zagrebu. Možda je u pravu, pomišljam u sebi, Zagreb je ipak provincijalni Beč, možda je i to u njemu privlačno, dok se bučni Novi Sad sve više balkanizuje. A da je preterano bučan, konstatovali smo obojica još na početku naše šetnje. Mali kafei su bučni, gosti nastoje da prevladaju muziku iz moćnih zvučnika. Nema mesta za mirne razgovore, možemo samo da se deremo jedan drugom. Naposletku nalazimo jedno mesto gde je noramalan razgovor moguć. Kako živim u Novom Sadu – postavlja se prvo pitanje. Povukao sam se u radnu sobu, imam još nekoliko prijatelja s kojima se povremeno sretnem. Ne učestvujem u javnom životu, ni u kulturnom. Čini mi se da Novi Sad živi u nekoj vrsti duhovne stagnacije, i ne bih za to okrivio politiku, jer i osim politike postoji život, rekao bih da je stagnacija postala forma življenja. Potom, naravno, povede se reč i o studentskim demonstracijama. Kao da početni elan te pobune polako jenjava, možda će jednog dana sasvim da splasne, ali ni to nije sigurno. Koliko ja vidim šta se događa, ove demonstracije su u tolikoj meri nova pojava, da ništa nije sigurno. Obojica se slažemo – obojica smo inače posedeli šezdesetosmaši – da smo se mi svojevremeno razočarali u državni socijalizam. Odrastali smo pod staklenim zvonom, i moralo je da prođe mnogo godina da bismo to shvatili, a pedeset godina kasnije mladi su se razočarali u državni kapitalizam koji je plod tranzicije. I u jednom, i u drugom slučaju reč je o sistemu. One pobune koje su se tu i tamo rasplamsavale, bile su lepe, ali fragmentarne. Nas će u najboljem slučaju shvatiti naši unuci, primećuje Šnajder. A zatim se nameće nova tema. Šnajderov novi roma Doba mjedi vodi nas u dramu Istočno-srednje Evrope, u svet panonske etničke kavalkade, isto kao i moji romani Neoplanta ili Balkanska lepotica. Kako je moguće da se ovim bavimo upravo mi, nekadašnji šezdesetosmaši. Baš mi, čije su karijere prelomili jedan rat i jedna promena sistema? To su takva iskustva koja ne samo da predstavljaju nove aspekte, već nas primoravaju da se stvarajući jedan istorijski tablo, u perspektivi razmišljajući – osvrćemo na našu prošlost. Bez tog iskustva prošlost nije samo groteskna priča, već vrela lava spremna da poplavi sve pred sobom..
Nisam nikakav otužno sladunjavi lokal-patriota
Intervju za Brigite van Kan, koji je od nje naručio Noje Ciriher Cajtung. Ova gospođa je ujedno i saradnica Frankfurter Algemajne Cajtunga. Zanimljivo je da su obe ove desno orijentisane, konzervativne novine objavile kritike pune priznanja o svim mojim do sad na nemačkom objavljenim knjigama. A Brigite van Kan je sve pročitala. Čeka Neoplantu na nemačkom, kaže. Propitkuje me o Novom Sadu u svetlu mog romanesknog sveta. Da, veoma dobro joj je poznato, iz nemačkih kritika se i o tome obavestila, da se čitavo moje životno delo vezuje za ovaj grad. Samo što sam ja bliži kritičkom duhu Tomasa Bernharda nego otužno sladunjavom lokal-patriotizmu. Šta mislim o tome, pita, da će Novi Sad biti kulturna prestonica Evrope? S jedne strane se naravno radujem, s druge strane sam i zabrinut. Radujem se, jer to je velika šansa da ovaj grad formuliše svoj duhovni identitet. Da li će u tome uspeti? Ne znam. S druge strane sam, kako rekoh, i zabrinut, ako sad podbacimo, izgubićemo i našu staru auru. Nisu mi poznati konkretni planovi, nisam deo novosadskog kulturnog džet-seta. Bio sam svojevremeno gost dveju kulturnih prestonica Evrope, jednom je to bio Berlin, a drugi put Grac. Sećam se, na primer, da je Grac još pre nekoliko godina obezbeđivao prevođenje na engleski svih romana koji govore o Gracu. Grac je time pokazao svoje vlastite evropske vrednosti, a ne svoj folklor.
april 2017.
Preveo A. Vicko
autonomija.info
