Negde na polovini konferencije za novinare koju je Vladimir Putin držao posle susreta sa predsednikom Džoom Bajdenom, ruski predsednik pozvao je novinara po imenu: „Andrej, molim te, izvoli.“
„Vladimire Vladimiroviču, da li ste stekli neke nove iluzije tokom ovog susreta?“, pitao je Andrej Kolesnjikov, dopisnik dnevnog lista Kommersant.
„Nisam imao ni stare, a ti pitaš za nove“, uzvratio je Putin.
Bila je to uvežbana predstava. Kolesnjikov prati Putina više preko 20 godina. Nekada davno, Kommersant je bio neustrašiv medij, dok je Kolesnjikov blago trolovao predsednika u svojim dugim, detaljnim reportažama. Vremenom je Kommersant pao pod poluzvaničnu kontrolu Kremlja, a Kolesnjikov je postao Putinov dvorski novinar. Sad troluju svet zajedno. Moja koleginica Suzan Glaser primetila je da je Putin „svetski prvak u umetnosti diverzije“. To je ključni alat trolovanja – njegova premisa je da je sve isto i ništa nema veze. U razmeni Putina i Kolesnjikova, odsustvo smisla je poruka.
I Bajdena su pitali za iluzije: „Zašto ste toliko uvereni da će on da promeni svoje ponašanje?“ Pošto je već govorio oko pola sata, Bajden je izgubio živce. „Nisam uveren da će promeniti ponašanje“, rekao je. „Šta kog vraga… Šta vi radite po čitav dan? Kad sam rekao da sam uveren?“ (Kasnije se izvinio što je prasnuo.)
Za Bajdena su iluzije hazard u spoljnoj politici; za Putina, one su politička valuta. Čini se da Bajden vidi Putina kao opasnog, nepouzdanog i nefleksibilnog. Pojedini poznavaoci ruskih prilika koji imaju isto mišljenje – pre svih, disident u egzilu Gari Kasparov – tvrde da do samita nije ni trebalo da dođe. Bajden je bio sateran u ćošak u kojem se Amerika našla posle 4 godine Trampove administracije: nije mogao da izbegne da pruži Putinu veliku, legitimizujuću platformu.
Odnosi dve zemlje bili su srozani na najniže grane još od 1960-ih. U martu se ruski ambasador u SAD Anatolij Antonov vratio iz Vašingtona u Moskvu, dok je nekoliko nedelja kasnije američki ambasador u Moskvi Džon Salivan preduzeo isti put u suprotnom smeru. U maju je ruska vlada stavila SAD na „listu neprijateljskih država“, što je mera koja je američkoj ambasadi nalagala da otpusti svo svoje neameričko osoblje. Posle niza godina sve slabijih aktivnosti ambasada je praktično ispražnjena. Situacija u kojoj dve države nemaju svoje diplomate na terenu u osnovi je opasna, imajući u vidu da obe imaju dovoljno naoružanja da unište planetu više puta, brže nego ikada pre. Obnavljanje veza bilo je na vrhu Bajdenove agende. Posle susreta rekao je da su on i Putin razradili plan za sprečavanje slučajnog rata.
Putinov komentar o novim i starim iluzijama služio je kao sarkastičan podsetnik da se dosad sreo sa 5 američkih predsednika i da očekuje da sretne i neke buduće. Klintonova administracija je Putina videla kao mladog, pouzdanog, razumnog partnera, dobrodošlo olakšanje posle nepredvidivog Borisa Jeljcina. Džordž Buš mlađi slavno se zagledao u Putinove oči i video njegovu dušu; ta administracija je Rusiju smatrala partnerom i zasnivala svoje odluke na pogrešnoj pretpostavci da je Rusija demokratija u razvoju. Obamina administracija je zamišljala da će potisnuti Putina ako podrži Dmitrija Medvedeva, koji je Putinu grejao stolicu od 2008. do 2012. Donald Tramp je prosto hteo da bude kao Putin. Svaka administracija doprinela je rasulu rusko-američkih odnosa.
Nije to nuklearna nauka, tvrdi Bajden. „Znam da se mi nekad ponašamo kao da je spoljna politika neka vrhunska veština, neko tajno znanje“, rekao je. „Svaka spoljna politika je logičan nastavak ličnih odnosa. To je ljudska priroda“. Dakle, zamislite da je jedan od stanara u vašoj zgradi monstrum. Svađa se, maltretira svoju decu, baca đubre kroz prozor, noću pali vatromet. Pokušali ste da ga opomenete, zvali policiju, ništa ne pomaže. Isključili ste ga iz zajedničkih prostorija, ali ni to nije uticalo na promenu njegovog ponašanja; pa bar ne morate stalno da ga gledate. Međutim, znate da puši u krevetu i da postoji opasnost da nagomilani vatromet u njegovom stanu eksplodira. Izgleda da ćete morati da razgovarate s njim, bar da pokušate da ga ubedite da taj vatromet stavi na bezbednije mesto i da vas pusti unutra ako pokucate. Takav razgovor će vas neizbežno uvući u matricu njegovog groznog ponašanja.
Čini se da je Bajdenov glavni adut za pregovore bilo obećanje Putinovog povratka na svetsku scenu. Samit je Putinu pružio ono za čim žudi: da ga tretiraju kao bitnog aktera u svetskim poslovima, da se slika s Bajdenom, održi konferenciju za novinare pre Bajdena ako ne s njim, da ga američki predsednik nazove „dostojnim protivnikom“. Bajden je Putina upozorio da za taj tretman i poštovanje postoje uslovi: ukoliko opozicioni političar Aleksej Navaljni umre u zatvoru, ili ako Rusija pokrene sajber napade na kritičnu infrastrukturu u SAD, Putin će se naći na još dubljoj margini nego pre samita. To je verovatno jedini način da se s Putinom razgovara bez iluzija, bez pretvaranja da je iskren sagovornik – ali ima svoju cenu.
Pregovori nužno počinju utvrđivanjem stavova sagovornika, što ih momentalno normalizuje. Uzmimo Navaljnog. Bajden nije zahtevao njegovo neodložno oslobađanje; zahtevao je samo da ga ne ubiju u zatvoru. Uzmimo Ukrajinu: Bajden nije zahtevao da se Rusija povuče sa okupiranih teritorija, već je samo tražio da se Rusija pridržava sporazuma iz Minska, niza dogovora o prekidu vatre, koji ne podrazumevaju vraćanje okupiranih teritorija Ukrajini. Gruziju, kojoj je Rusija okupirala oko petine teritorije, nisu ni pomenuli. Sam čin povlačenja crvenih linija legitimizuje status quo.
Putin je od samita ućario i veliku pažnju zapadnih medija. Najsramniji primer je intervju koji je dao Kiru Simonsu sa televizije NBC. Novinar ga je pitao da li zna zašto ga zovu ubicom, Putin se iskezio, vrdao i lagao. Simons je prešao na svoje sledeće spremljeno pitanje. Bilo je zabavno, a Putin je dobio priliku da ima poslednju reč o mnogim ljudima koji su ili mrtvi ili u zatvoru.
Verovatno je svet za nijansu sigurniji posle ovog samita. Predsednici su se dogovorili da vrate ambasadore na svoja mesta. I Aleksej Navaljni je sada verovatno malo sigurniji. Ali su predsednik Bajden i Amerika za to platili visoku moralnu cenu.
The New Yorker, 17.06.2021.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net
Foto: Aleksandar Zdravković