Izrael će biti jedini preživeli

Moji omiljeni detektivski romani su oni koji se završavaju sa više raspleta: najpre se ubica javno razotkrije, zatim saznajemo da je pravi ubica zapravo druga osoba koja je samo podmetnula lažne dokaze kako bi prikrila svoj trag i okrivila drugog osumnjičenog, a onda se ispostavi da su oba osumnjičena delovala zajedno i da ubistva uopšte nije ni bilo…

Ekstreman slučaj ovakvog zapleta je film „Divlje strasti“ (Wild Things, reditelj Džon Maknoton, 1998.), koji ima šest uzastopnih raspleta.

Film prati školskog savetnika u južnoj Floridi koji je optužen za silovanje od strane dve učenice – otmena Suzi i devojka iz niže klase, Keli. Ono što sledi jeste niz otkrovenja nakon što policijski službenik započne istragu navodnog zločina.

Prvo saznajemo da su Suzi, Keli i savetnik u stvari sarađivali kako bi iznudili novac od Keline bogate majke – i tako dalje, i tako dalje…

Na samom kraju, otkrivamo da je Suzi zapravo bila glavni mozak cele zavere: nakon što je otkrila da su Sem (njen muž) i Keli imali seksualnu vezu, ucenila je Sema fotografijama na kojima njih dvoje koriste drogu tokom seksa, i time ga ubedila da učestvuje u njenoj šemi.

Suzi je zatim organizovala susret između Sema i Reja u lokalnom baru.

Tokom svoje lažne smrti na plaži, Suzi je kleštima izvadila svoje zube kako bi njena smrt izgledala verodostojno.

Rej je prvo pucao u Keli, a zatim sebi u rame kako bi prikazao da ju je ubio u samoodbrani. Na kraju, kada su Keli, Rej i Sem svi mrtvi, Suzi je dočekao Kenet koji joj daje kofer pun novca, koji opisuje kao „običan novac za potrošnju“ i višemilionski ček.

Dok odlazi, on joj kaže da „bude dobra“, pre nego što popije svoj otrovani napitak, čime Suzi ostaje doslovno jedina preživela.

Zašto se onda baviti ovim filmom? Zato što u današnjoj politici pronalazimo brojne primere sličnih višestrukih preokreta – uzmimo samo primer Izraela u tekućem ratu na Bliskom istoku (koji nije jedini takav slučaj).

Prva priča bila je da je „niotkuda“ Hamas napao izraelski kibuc u blizini granice tokom velikog događaja u blizini, ubivši stotine ljudi i zarobivši taoce itd.

Sada znamo da, iako je Hamas u napadu počinio zločine, priča je mnogo složenija. Postoje brojni dokazi da Izrael ne samo da je znao za napad unapred: obavešten je od strane egipatskih i američkih službi bezbednosti, kao i svoje ogromne špijunske mreže već je sve što se dešavalo u Gazi bilo praćeno svim mogućim satelitskim i digitalnim nadzorom, plus hiljade špijuna među Palestincima.

Povrh svega, Izraelska odbrambena snaga (IDF) je premestila jednu diviziju koja je štitila to područje na Zapadnu obalu samo dve nedelje pre 7. oktobra, pa je Izrael jasno hteo da iskoristi napad kao izgovor za širi rat.

Pored toga, dokazano je da je Izrael u godinama pre 2023. obilno finansirao Hamas (putem Katara), iako je bio svestan Hamasovih vojnih aktivnosti. Ideja je bila da se Palestinci u Gazi politički odvoje od Palestinaca na Zapadnoj obali i tako smanji pritisak na Izrael da pristane na rešenje po principu postojanja dve države.

Nakon što je počelo brutalno bombardovanje Gaze, mnogi kritičari Izraela nisu razumeli poentu kada su tvrdili da Izrael ne uspeva da ostvari cilj uništenja Hamasa, već samo ubija hiljade Palestinaca, odnosno da samo ubijaju Palestince i uništavaju Gazu…

Ali šta ako je ovo bila njihova prava namera? Ne uništenje Hamasa, već etničko čišćenje Gaze i Zapadne obale radi stvaranja Velikog Izraela od reke do mora.

Nedavna najava nekih velikih zemalja Zapadne Evrope da će uskoro priznati palestinsku državu obeležena je sličnom dvostrukom porukom: to izgleda kao korak u pravom smeru, jasno ograničavajući ambicije Izraela. Međutim, u isto vreme u tome je sadržano i negiranje – radi se to kako bi se izbeglo ono što stvarno treba uraditi da se zaustavi genocidna aktivnost Izraela, ili, kako je Gideon Levi kratko rekao, to je poklon Izraelu: „međunarodno priznanje palestinske države nagrađuje Izrael, koji bi trebalo da zahvali svakoj zemlji koja to učini, jer takvo priznanje služi kao zavaravajuća alternativa onome što se zapravo mora učiniti – uvođenju sankcija“.

Da budemo brutalno iskreni, ako se ograničimo samo na priznavanje Palestine, uskoro neće biti palestinske teritorije koju bi bilo moguće priznati kao državu…

Ukratko, mir koji Tramp i Netanjahu žele da nametnu Gazi podrazumeva njeno potpuno uništenje ili, kako je Tacit pre dve hiljade godina rekao:

„ubi solitudinem faciunt, pacem appellant“. („Prave pustoš, pa to nazivaju mirom“)

Kao Suzi u Divljim strastima, Izrael će biti jedini preživeli.

Ono što se trenutno dešava u Rusiji predstavlja još jednu verziju dijalektičke slučajnosti suprotnosti.

Rusija opravdava svoj napad na Ukrajinu tvrdnjom da je Majdan, popularni ustanak, zapravo bio neonacistički državni udar, pa je invazija Rusije samo nastavak njene duge antifašističke borbe. Nažalost, postoje detalji koji narušavaju ovu jasnu i jednostavnu sliku.

Grupu Vagner, kojom je do 2023. godine upravljao Jevgenij Prigožin, ruska vlada koristila je kao svojevrsnog posrednika, što joj je omogućavalo pravdanje (plauzibilno negiranje) vojnih operacija u inostranstvu, posebno u Ukrajini i centralnoj Africi.

Zašto se zvala Grupa Vagner? Zato što se Prigožin divio Hitleru i odabrao je to ime nakon što je otkrio da je Rihard Vagner bio Hitlerov omiljeni kompozitor.

Nedavno je ova grupa reorganizovana pod imenom „Afrika korpus“ i evo opisa sa Vikipedije:

„Afrika korpus (ruski: Afrikanskiy korpus) je ruska paravojna grupa pod kontrolom i upravom ruske vlade, namenjena podršci ruskom političkom uticaju i vladama koje su naklonjene Rusiji u Africi. Korpus je uglavnom preuzeo operacije grupe Vagner u Africi, integrišući i rebrendirajući njene strukture“.

Na početku ovog članka iz Vikipedije o „Afrika korpusu“ nalazi se napomena: „Ne mešati sa Afrika korpusom“. Pa, šta je bio Afrika korpus? Opet, evo opisa sa Vikipedije:

„Nemačka ekspedicijska snaga u Africi tokom kampanje u Severnoj Africi u Drugom svetskom ratu. Prvo je poslata kao rezervna snaga da ojača italijansku odbranu njenih afričkih kolonija, a formacija je ratovala u Africi, pod različitim nazivima, od marta 1941. do kapitulacije u maju 1943. Najpoznatiji komandant jedinice bio je feldmaršal Ervin Romel, koji je zbog reputacije kao jednog od najspretnijih komandanta tenkova u ratu dobio nadimak „Pustinjski lisac“.

Dakle, iako je ime promenjeno, nacistička konotacija je ostala. Upozorenje „Ne mešati sa Afrika korpusom“ je stoga istovremeno i netačno i tačno: tačno zato što Afrika korpus nije isto što i Afrika Korps, ali netačno zato što je suština imena „Afrika korpus“ upravo da prizove nacističku vezu.

Tako ne možemo reći da je nacistička konotacija samo Prigožinova lična patologija: ona je svesno ukomponovana u sam ruski projekat paravojnih grupa koje su navodno autonomne, a finansira ih država.

I isto važi i za potpuno etničko čišćenje Gaze koje planiraju i postepeno, ali istrajno sprovode Izrael i SAD: sama ta činjenica da Izrael iznova i iznova tvrdi da se ne može poistovetiti sa nacističkim genocidom nad Jevrejima skreće pažnju na skriveni kontinuitet između njih, na činjenicu da Nemačka podržava Izrael ne zato što se oseća odgovornom za Holokaust, već zato što je shvatila da su današnji izraelski Jevreji uhvaćeni u duhovnu katastrofu koja ih tera da napuste svoje istorijsko nasleđe i ponašaju se prema Palestincima kao što je nacistička Nemačka postupala prema Jevrejima: „Judaizam je preživeo, postao je svetski prvak u preživljavanju katastrofa.

Ali nikada se nije suočio sa katastrofom kao što je ova sa kojom se sada suočavamo, a to je duhovna katastrofa za sam judaizam.

Najgori scenario sa kojim se sada suočavamo – a još ga možemo sprečiti – jeste potencijalna kampanja etničkog čišćenja u Gazi i na Zapadnoj obali koja bi rezultirala proterivanjem dva miliona, možda i više Palestinaca.

Nakon toga, uspostavljanje Velikog Izraela, raspad izraelske demokratije i stvaranje novog Izraela zasnovanog na ideologiji jevrejskog supremacizma. Obožavanje vrednosti koje su bile potpuno anti-jevrejske u poslednja dva milenijuma“.

Moramo ići korak dalje: mrlja na cionističkom projektu, veza između antisemita i cionista, postojala je od samog početka.

Takozvana „Balfurova deklaracija“ bila je javna izjava koju je britanska vlada izdala 1917. godine, najavljujući svoju podršku za uspostavljanje „nacionalnog doma za jevrejski narod“ u Palestini, tada oblasti Osmanskog carstva sa malom jevrejskom manjinom.

Deklaracija je sadržana u pismu od 2. novembra 1917. godine koje je Arthur Balfur, britanski ministar spoljnih poslova, uputio Lordu Rotšildu, vođi britanske jevrejske zajednice, za prenos Cionističke Federacije Velike Britanije i Irske.

Isti Balfur, „zaštitnik Jevreja“, nadgledao je donošenje Zakona o strancima iz 1905. godine, čiji je glavni cilj bio da ograniči ulazak Jevreja iz istočne Evrope u Veliku Britaniju (posebno iz Rusije nakon pogroma oko 1900).

Zakon nije eksplicitno pominjao Jevreje. Bavio se „strancima“ – generalno stranim državljanima.

„Ipak, jasno je da je glavni cilj zakona bio da zaustavi priliv istočnoevropskih Jevreja u Britaniju“.

Ili ukratko, migracija zapadnih Jevreja u Palestinu bila je od samog početka i antisemitistički projekat, a judeo-fašizam je bio na delu u samim temeljima Države Izrael.

U često citiranom odlomku, Sejla Benhabib je istakla da su članovi sadašnje vlade Izraela „naslednici duge linije judeo-fašizma, koju je niko drugi do Albert Ajnštajn, uz Hanu Arent i Sidnija Huka, osudio u svom otvorenom pismu Njujork tajmsu 2. decembra 1948. godine, pod naslovom „Nova palestinska stranka: Menahem Begin i ciljevi političkog pokreta“.

U tom pismu oni pišu:

“Jedna od najuznemirujućih političkih pojava našeg vremena jeste pojava ‘Partije slobode’ (Tnuat Haherut) u novostvorenoj državi Izrael – političke partije koja je po svojoj organizaciji, metodama, političkoj filozofiji i društvenom uticaju vrlo slična nacističkim i fašističkim partijama. Ona je formirana iz redova bivših članova i sledbenika Irgun Cva’i Leumi, terorističke, desničarske, šovinističke organizacije u Palestini…“

Danas su naslednici te partije i tog pokreta – stranka Likud, koju je osnovao Menahim Begin – na vlasti u Izraelu, i upravo su oni doneli Izraelu najgoru katastrofu još od Holokausta.

Treba primetiti čudnu sličnost između Palestinaca, kojima je uskraćeno jedino mesto koje su ikada poznavali kao svoju domovinu i samih Jevreja.

Ta homologija važi čak i za termin „terorizam“: u godinama jevrejske borbe protiv britanske vojske u Palestini, sam pojam „terorista“ imao je pozitivnu konotaciju. Krajem 1940-ih, američke novine su objavile oglas sa naslovom „Pismo teroristima Palestine“, koji je sadržao sledeće rečenice:

„Moji hrabri prijatelji. Možda mi nećete verovati, jer trenutno ima mnogo đubriva u vazduhu. Palestinci Amerike su uz vas“.

Ovaj tekst napisao je niko drugi do Ben Hekt, poznati holivudski scenarista. Otpor potlačene grupe protiv legalne vlasti se, po definiciji, od strane vlasti doživljava kao teror.

Upravo u kontekstu ove složene pozadine, čovek je primoran da donese tužan zaključak: duhovna katastrofa o kojoj govori Juval Noa Harari nije iznenadni događaj koji je narušio autentičnost jevrejstva – njen potencijal je bio prisutan od samog početka.

Da li to znači da postoji nešto posebno destruktivno u samom jevrejskom identitetu? Ne, jer svi mi smo deo ove priče: rasizam je bio potencijalno ugrađen u prosvetiteljski projekat. Jevreji su milenijumima bili žrtve antisemitizma.