Виталност религије

Нису се оствариле прогнозе неких социолога, заступника теорије секуларизације, о неумитном нестајању или маргинализацији религије у процесу модернизације друштва. Демантији су постали видни већ крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века и на европском, најсекуларизованијем тлу, упоредо са догађајима у вези са рушењем Берлинског зида.

Неколико је важних социо-политичких фактора који могу помоћи у објашњењу актуелности религије у савременом свету у последњих тридесетак година.

На првом месту, то је крах комунизма и пад марксистичко-лењинистичке идеологије у Европи, а посебно у Пољској, Совјетском Савезу и бившој социјалистичкој Југославији. Али и друге комунистичке земље, од Вијетнама, Кубе до Камбоџе, разочарањем људи у поменуту идеологију, доживљавају повратак религије.

Други фактор тиче се глобализације и раста миграција у свету, те настањивања миграната на просторе растућих економија, што је довело до стварања дијаспорних општина које се најчешће заснивају на религијско-етничкој основи. Имамо примере с Турцима исламске вероисповести у Немачкој, затим актуелни миграцијски талас из Сирије и са севера Африке у најразвијеније европске земље, кинеску будистичку мањину по читавом свету итд. Овакве промене рађају напетости и конфликте који раније у том интензитету нису постојали. Тако су поменути савремени миграциони процеси и социокултурни трендови довели до слабљења раније хомогеног културно-религијског европског простора. Одатле озбиљан проблем у налажењу начина за могуће мирно сапостојање различитих религијских традиција, али и велики изазов за државу која треба да регулише међусобне односе ових традиција, што ту државу излаже опасности да напусти традиционално либерални приступ одвојености државе од религије.

Као трећи фактор веће присутности религије у савременом свету, треба навести пад постколонијалног секуларног национализма на Блиском истоку и у Северној Африци и успон духовне револуције (Иран) и различитих облика радикалног ислама који корен имају, с једне стране, у масовном протесту против корумпираних и ауторитарних секуларних структура власти и банкарског сектора, а с друге стране, у борби за заштиту културног и религијског идентитета против западног либералног и секуларног утицаја.

Четврти фактор виталности религије у (развијеном) свету тиче се претварања религије у робу на тржишту религијских идеја и пракси. Поред видљивог деловања религија у свету, које наглашава Хабермас, а тичу се њиховог ривалства, мисионарења и појаве фундаментализма, Тарнер наводи још неколико момената који додатно оснажују њихову савремену позицију: глобализацију побожности, претварање религије у робу и појаву духовности, пре свега на Западу. Глобализација религије, тако, има три облика: глобални ревивализам који се тиче традиционалних облика религије са ортодоксним веровањима и праксом – било у црквама, џамијама, храмовима или манастирима – у које спада и традиционални фундаментализам, пентекосталци и харизматске цркве; други облик односи се на народне и традиционалне религије којима су привржени они који у њима траже утеху, исцељење и различите врсте компензација; и, на крају, запажа се ширење нове духовности као хетородоксни, урбани и комерцијализовани облик религиозности који је најчешће с оне стране традиционалних, институционализованих цркава.

На крају, очигледно се намеће закључак да су религије у савременом друштву виталне. Светске, историјске религије расту и исказују свој друштвени значај, понајвише у вези с политиком идентитета у различитим деловима света, а нови религиозни изрази и независне цркве, потекле из Сједињених Држава, с друге стране, умножавају се и глобализују. Постајући, делимично, роба на тржишту духовних производа, у неким деловима света религија је све мање у сукобу са секуларним друштвом, пошто доспева у оквире конзумеристичке културе савременог капитализма.

Мирко Благојевић

Социолог религије, виши научни сарадник Института друштвених наука у Београду

Politika online