O umetnosti
Pre svega, treba se zaptitati šta je to umetnost. Da li služi čovekovom duhovnom razvoju ili je sablazan – ono, što se u ruskom jeziku zove „prelest“. Teško je razabrati se u tome. Tolstoj je smatrao, da bi služili ljudima, da bi ostvarili najviše lične ciljeve – nije potrebno baviti se umetnošću, već se treba baviti samousavršavanjem…
Da bi izgradili koncepciju umetnosti, pre svega treba odgovoriti na mnogo važnije i opštije pitanje: „U čemu je smisao našeg postojanja?“ Po mom mišljenju, smisao našeg postojanja, ovde na Zemlji je duhovno uzdizanje. Znači da i umetnost tome treba da služi…
Ako bih pronašao neki drugi princip, onda bih i koncepciji umetnosti morao da priđem na drugačiji način. Ali, pošto smisao našeg postojanja definišem upravo tako, onda verujem da umetnost treba da pomaže čoveku u njegovom duhovnom razvoju. Umetnost treba da pomogne čoveku da se duhvno promeni, poraste…
Postojao je i takav pogled: umetnost je isto tako saznajna (umetnost kao znanje i prosvećivanje, prim.prev.) kao i svaka druga (intelektualna, duhovna) forma života na našoj planeti. Ali ja uopšte ne verujem u velike mogućnosti znanja. Znanje sve više i više odvlači ljude od glavnog cilja, od osnovne misli. Što više znamo – to manje znamo. Ako se na primer, udubimo, to nam smeta da gledamo široko. Umetnost je čoveku potrebna da bi se duhovno vinuo, uzvisio nad samim sobom, koristeći svoju slobodnu volju…
Umetnik uvek oseća pritisak, nekakav nemir. Mislim da u idealnim uslovima umetnik jednostavno ne bi mogao da radi. Ne bi imao prostora da diše. Umetnik mora da oseća neki pritisak. Ja ne znam kakav tačno, ali je potreban. Ako je svet u redu, u harmoniji, njemu umetnost nije potrebna. Možemo reći da umetnost postoji samo zato što je svet loše ustrojen.
.
.
O najvažnijem
Svaki umetnik, u bilo kom žanru, teži da izrazi pre svega čovekov unutrašnji svet. Neočkivano i za sebe, otkrio sam da sve ove godine činim jedno isto: pokušvam da ispričam priču o unutrašnjem čovekovom konfliktu – između duha i materije, između duhovnih potreba i neophodnosti da se prebiva u ovom materijalnom svetu. Taj konflikt je najvažniji zato što rađa sve probleme sa kojim se susrećemo tokom našeg života…
Čini mi se, možemo reći, da je kao rezultat istorijskog procesa nastala ogromna razlika između duhovnog razvoja i materijalnog, naučnog. I u tome je uzrok današnjeg dramatičnog položaja naše civilizacije. Mi stojimo na granici atomske kataklizme, a to je upravo posledica rascepa između duhovnog i materijalnog…
.
.
Lice sveta je već promenjeno. Niko to ne spori. Ali evo pitanja:
„Ako je čovek sve vreme menjao izgled sveta, zašto se onda taj svet, hiljadama godina kasnije, našao u tako dramatičnoj situaciji?“ Meni se čini zato, što čovek, pre nego što će promeniti izgled sveta, treba prvo da promeni svoju suštinu, svoj sopstveni svet. Eto u čemu je problem. Takav je utisak – mi hoćemo da učimo druge, a nećemo da učimo sami.
.
Kada me pitaju: „Može li umetnost da promeni svet?“ – odgovaram:
.
„Pre nego što počnem bilo šta da menjam, moram sam sebe da promenim, moram postati bolji. Samo posle toga, možda ću moći budem od koristi.“
.
Dok ljudi i društvo ne počnu da se razvijaju harmonično, dok čovečanstvo ne počne da se duhovno razvija, čovek neće pronaći mir, i njegova sudbina će biti tragična. Stvar je u tome da se uravnoteže duhovne potrebe sa materijalnim potrebama. A kako možemo računati na nekakve promene, ako sami ne osećamo da smo se duhovno uzdigli? Da bi preobrazili ne samo sebe, već i druge, treba prineti žrtvu – samo tada ćeš moći da služiš ljudima.
.
.
Andrej Tarkovski (objavljeno u časopisu Forum, br. 18, Minhen 1988.)
.
Preveo: Aleksandar Mirković
.
Tekst priredilo i prenelo uredništvo P.U.L.S.E magazina. P.U.L.S.E je internet magazin posvećen umetnosti i kulturi (književnost, slikarstvo, muzika, film, arhitektura), filozofiji i psihologiji, odnosno oblastima koje u ovakvoj formi predstavljaju raritet na srpskom internet nebu. Ono što čini specifičan kvalitet ovog sajta jeste prednost koja se daje kvalitetu, radije nego kvantitetu, a celokupna produktivnost usmerava se na ostvarenje jedne nove plodne sredine, gde se prvenstveno ceni autonomno autorstvo pojedinca.
