Izabela Kisić, izvršna direktorica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji govori o karakteru rata u BiH
Zastrašujuće kada, recimo ministar pravde, sedi u istom studiju sa vođom ekstremističke grupe koji preti ubistvom i sakaćenjem svima koji kažu da je Kosovo nezavisno, a ministar ćuti i ne komentariše i čak na kraju zaključi da su vođa ekstremista i Sonja Biserko , osnivačica Helsinškog odbora jedno te isto. Umesto da zaštitnici ljudskih prava imaju zaštitu ministra, ekstremističke grupe su zaštićene….Recimo, Aleksandar Vučić, koji je danas jedan od najznačajnijih političara u Srbiji, krajem osamdesetih je bio ministar informisanja i to u vreme najveće represije nad medijima. Tada je je novinarima ne samo suđeno na onsovu izuzetno restriktivnog i nedemokratskog zakondavstva, već su novinari i hapšeni i ubijani. Recimo, sada je paradoksalno da je u to vreme ubijen vlasnik dve novine i novinar Slavko Ćuruvija, a da je Aleksandar Vučić koji je proganjao Ćuruviju i njegove novinare, sada stoji iza komisije za istragu o ubistvu Ćuruvije…..Pitanje bošnjačke manjine ostalo je najkomplikovanije pitanje i Vlada ne pokazuje nikakvu nameru da tom pitanju ozbiljno pristupi. Islamska zajednica je podeljena voljom države, a ona je važna za identitet Bošnjaka. Takođe, postoje i dva nacionalna veća Bošnjaka. Takav paralizam institucija stvara tenzije među Bošnjacima, i sprečava građenje identiteta. Naravno sve to je povezano i sa položajem Sandžaka i izražava tendenciju i ove, ali i prethodnih valda, da se sandžačke opštine pripoje nekim opštinama izvan Sandžaka stvarajući veštačke regione koji, po prvi put, ne bi imali bošnjačku većinu…..Zbog tog nesuočavanja sa prošlošću mi danas i imamo na vlasti one koji su rat započeli i vodili. Nesuočavanje Srbije sa sopstvenom odgovornošću i krivicom za rat svakako sprečava izgradnju jednog novog identiteta zemlje pa u tom smislu i jeste talac……Na Pravnom fakultetu studentima predaju profesori koji negiraju genocid u Srebrenici. Dodatnu konfuziju stvara i prekrajanje antifašističke istorije, a to je važno jer je sukob počeo manipulisanjem istorijom drugog svetskog rata. Četnici i partizani, Tito i Draža, moraju danas jednako biti zastupljeni u udžbenicima istorije. Sa takvom slikom o antifašizmu Srbija, će se teško snaći u Evropi……Srpska pravoslavna crkva je najkonzervativnija snaga u društvu i najveći protivnik stabilnog regiona i ljudskih prava. Ona kao da još nije izašla iz rata, u čijoj pripremi je učestvovala kao i u samom ratu. Uoči rata obeležavala je granice velike Srbije za koju se ratovalo, odbijala svaki mirovni sporazum, blagosiljala ratne zločince. Nikada se u SPC niko od toga nije ogradio. Ona je destabilizirajući faktor u susednim državama, pre svega Crnoj Gori i Makedoniji……Presuda Stanišiću i Simatovaću u čitavom nizu presuda izrečenih u poslednje vreme kada je reč o akterima iz Srbije je najproblematičnija. Sud je , naime, utvrdio da su oni odgovorni za formiranje specijalnih jedinica koje su delovale u Bosni i Hrvatskoj, a onda ih je oslobodio odgovornosti za zločine koje su te jedinice počinile. Po meni, i samo učešće tih jedinica u Bosni i Hrvatskoj jeste zločin i svedoči o ulozi Srbije u ratu. Problem je što to zvanični Beograd neće da izgovori. Zato nikakva izvinjenja iz Beograda ne postižu svrhu…….Sve te poslednje odluke Haškog tribunala koje se tiču oslobađajućih odluka aktera iz Srbije zahtevaju ozbiljnu analizu, i to ne samo presude već i optužnica. Haški tribunal ipak ne piše istoriju, već je on sam deo istorije. Taj sud ni ovim presudama ne može da amnestira Srbiju od odgovornosti i krivice za početak rata u Bosni i Hercegovini i njegov brutalni karakter uključujući i genocid nad Bošnjacima…….
Kako generalno ocjenjujete stanje ljudskih prava u Srbiji u ovom trenutku?
KISIĆ: Sa pobedom populističkih stranaka na prošlogodišnjim izborima, a posebno Srpske napredne stranke, došlo je do derogacije koncepta ljudskih prava u Srbiji i njegovog nerazumevanja. I taj trend se mogao osetiti već tokom predizborne kampanje.
Ekstremizam jača u Srbiji, i ekstremističke grupe se pobedom naprednjaka osećaju na dobitku, imaju osećaj da su njihovi predstavnici ušli u institucije. Između politike naprednjaka i ekstremističkih grupa u prošlosti nije bilo nikakve razlike. Zastrašujuće kada, recimo ministar pravde, sedi u istom studiju sa vođom ekstremističke grupe koji preti ubistvom i sakaćenjem svima koji kažu da je Kosovo nezavisno, a ministar ćuti i ne komentariše i čak na kraju zaključi da su vođa ekstremista i Sonja Biserko , osnivačica Helsinškog odbora jedno te isto. Umesto da zaštitnici ljudskih prava imaju zaštitu ministra, ekstremističke grupe su zaštićene.
Naprednjaci ne razumeju koncept ljudskih prava, a da ne pominjem da je reč o ljudima koji su lično učestvovali u masovnom kršenju ljudskih prava devedesetih.
Recimo, Aleksandar Vučić, koji je danas jedan od najznačajnijih političara u Srbiji, krajem osamdesetih je bio ministar informisanja i to u vreme najveće represije nad medijima. Tada je je novinarima ne samo suđeno na onsovu izuzetno restriktivnog i nedemokratskog zakondavstva, već su novinari i hapšeni i ubijani. Recimo, sada je paradoksalno da je u to vreme ubijen vlasnik dve novine i novinar Slavko Ćuruvija, a da je Aleksandar Vučić koji je proganjao Ćuruviju i njegove novinare, sada stoji iza komisije za istragu o ubistvu Ćuruvije.
U kojim segmentima srbijanskog društva nalazite značajnija kršenja ljudskih prava i kako se, eventualno, mogu klasificirati žrtve tih kršenja (u etničkom, vjerskom, polnom, ideološkom i sl. pogledu, naprimjer)?
KISIĆ: Danas su najugroženiji pripadnici LGBT zajednice. Protiv njih je se vode kampanje mržnje u medijima, a onda se dešava da mnogi od njih budu napadnuti na ulici. I tu se vidi kako država kapitulira kada je reč o organizovanju parade ponosa.
Kada je reč o nacionalnim manjinama , najugroženiji su Romi. Prethodna vlada je ostavila iza sebe Strategiju za unapređenje položaja Roma, ali ne vidim da se u ovih godinu dana nešto radilo na tome i da postoji namera iako su recimo upravo Naprednjaci uvek manipulisali romskim glasovima na izborima.
Pitanje bošnjačke manjine ostalo je najkomplikovanije pitanje i Vlada ne pokazuje nikakvu nameru da tom pitanju ozbiljno pristupi. Islamska zajednica je podeljena voljom države, a ona je važna za identitet Bošnjaka. Takođe, postoje i dva nacionalna veća Bošnjaka. Takav paralizam institucija stvara tenzije među Bošnjacima, i sprečava građenje identiteta. Naravno sve to je povezano i sa položajem Sandžaka i izražava tendenciju i ove, ali i prethodnih valda, da se sandžačke opštine pripoje nekim opštinama izvan Sandžaka stvarajući veštačke regione koji, po prvi put, ne bi imali bošnjačku većinu.
Ovo je u tesnoj vezi sa konceptom ljudskih prava, jer bi spuštanjem i odgovrnosti i prava na niže nivoe doprinelo da se ljudi osećaju bolje i da učestvuju u kreiranju svojih sudbina. Vlada neguje izrazito centralistički odnos, kada je reč u unutrašnjem uredjenju.
Izdvojila bih i slobodu izražavanja kao jednu od najugroženijih segmenata ljudskih prava danas. Ponovo su oni koji pokreću osetljiva pitanja važna za dalju demokratizaciju zemlje na udaru i kampanja mržnje, iza kojih lako slede i fizički napadi.
Da li su pojave kršenja ljudskih prava u Srbiji u izravnoj vezi sa političkom, socijalnom i ekonomskom situacijom u zemlji ili ima i drugih uzročno-posljedičnih segmenata koji utječu na stanje ljudskih prava?
KISIĆ: Mi smo oduvek posmatrali ljudska prava u jednom širem socijalno-političkom kontekstu i to je specifičnost izveštaja o ljudskim pravima koje radi Helsišnški odbor već 13 godina. Ljudska prava su neodvojiivi deo politike i često nas optužuju, kada govorimo o tom kontekstu, da se mi bavimo politikom a ne ljudskim pravima. i te kritike nekad dolaze od onih koji se bave upravo ljudskim pravima. Poštovanje i razvijanje kulture ljudskih prava zavisi od političara na vlasti, od njihovog razumevanja tog koncepta i volje da ga sprovode. Sve Vlade od 5. oktobra donosile su pod pritiskom međunarodne zajednice razne zakone koji su trebalo da poboljšaju položaj različitih marginalizovanih grupa ili manjinskih zajednica, ali se ti zakoni ne sprovode uvek.
Predstavljate se kao jedna od vodećih nevladinih orgnazacija u zemlji koja pristupa problematici ljudskih prava metodološki različito od drugih. U čemu je ta razlika, odnosno vaša posebnost u odnosu na druge NVO?
KISIĆ: Snaga Helsinškog odbora je u tome što pokerće one teme i pitanja koja su u datom trenutku najosetljivija za društvo, od kojih svi beže, a koja su od ključnog značaja za demokratizaciju Srbije. Vreme uvek pokaže da li smo bili u pravu. Ono zašta se Odbor zalagao pre 13 godina, danas to postaje zvanična politika , a opet je sve strah da govore o tome.
Oko Odbora su okupljeni eksperti različitih profila i moram reći različitih generacija i Odbor je i mesto dijaloga. Kroz Odbor se profilišu i mladi stručnjaci. Uvek nudimo i analizu stanja i rešenje problema i svi naši ekspertski izveštaji imaju preporuke kako bismo mi to uradili. S druge strane, non stop smo na terenu, među ljudima, odlazimo i u najdalje zaseoke kada je potrebno, slušamo probleme ljudi, nismo zatvoreni u kancelariji.
Ono što nam je od izuzetnog značaja jeste rad sa mladima kroz alternativne škole ljudskih prava. Ti mladi ljudi (a do sada ih ima sigurno više od dve hiljade) postaju lideri u svojim sredinama, predsednici studentskih parlamenata, imaju svoje sopstvene projekte i sve rade samostalno. Sada su pokrenuli, recimo, seriju tribina za promenu Ustava koji je sa stanovišta ljudskih prava i demoraktskog uređenja zemlje vrlo problematičan. Kroz naše škole insprisani su upravo da otvaraju dijalog i pokreću one teme koje niko neće.
Itekako je i meni i našim čitateljima poznato koliko ste do sada učinili u jednoj, veoma osjetljivoj i teškoj priči u svojoj zemlji, a ona je suočavanje s prošlošću/istinom. U kojoj mjeri je današnje srbijansko društvo suočeno sa vlastitom prošlošću, posebno onom iz ranih 90-tih i kakav je trend u tom pogledu? Da li je i koliko društvo u Srbiji talac vlastite prošlosti, odnosno nespremnosti da se iskreno i ozbiljno suoči s njom?
KISIĆ: Trend je da se kaže da je to bio građanski rat i da su svi jednako krivi. Zbog tog nesuočavanja sa prošlošću mi danas i imamo na vlasti one koji su rat započeli i vodili. Nesuočavanje Srbije sa sopstvenom odgovornošću i krivicom za rat svakako sprečava izgradnju jednog novog identiteta zemlje pa u tom smislu i jeste talac. Mlađe generacije, posebno rođene posle rata, su strašno podeljene u toj konfuznoj situaciji – jedni se okrerću ekstemizmu i nacionalizmu, a drugi, koji kritički razmišljaju, nikako sebe ne vezuju za Srbiju, svoju budućnost vide isključivo negde drugde i nisu čak zainteresovani za izgradnju tog novog identiteta. Na Pravnom fakultetu studentima predaju profesori koji negiraju genocid u Srebrenici. Dodatnu konfuziju stvara i prekrajanje antifašističke istorije, a to je važno jer je sukob počeo manipulisanjem istorijom drugog svetskog rata. Četnici i partizani, Tito i Draža, moraju danas jednako biti zastupljeni u udžbenicima istorije. Sa takvom slikom o antifašizmu Srbija, će se teško snaći u Evropi.
Srećom, postoji nekoliko organizacija i pojedinaca , među kojima je Helsinški odbor, koji grade čitave arhive, štampaju knjige i prave filmove o odgovornosti Srbije za rat. I to ostaje, nikada ne može biti uništeno i broj interesenata za tu gradju raste, nikada se ne smanjuje.
Sporazum između Beograda i Prištine je potpisan i predstoji njegova implementacija. Da li je tim činom konačno završen proces raspada Jugoslavije?
KISIĆ: Potpisivanje sporazuma jeste preduslov stvaranju stabilnog mira u regionu i jeste formalizovani kraj procesa raspada Jugoslavije ako izostavimo i deo o formalnom priznanju Kosova. U samoj implementaciji postoje brojni izazovi i tu će se videti koliko je ova Vlada zaista spremna i iskrena da implementira sporazum. Već je bio jedan incident kada je otkazan balkanski samit u Skoplju – Priština je tvrdila da su Srbija (i Bosna) blokirale njihovo učešće što je naravno protivno sporazumu. Poseban izazov je sever Kosova. Ne treba zaboraviti da je sporazum potpisan ipak pod velikim pritiscima i da je protiv njega ne bas slabačan konzervativni blok čiji je eksponent u vlasti Tomislav Nikolić. Takođe, još se ne zna u kom pravcu će da krene Vučić koji je pristao na sporauzm, ali bojim se ne baš najiskrenije. Premijer Dačić je bio mnogo iskereniji u potpisivanju sporazuma. U svakom slučaju, sada se vidi da radikalne snage na severu Kosova nemaju kapaciteta da prave haos bez podrške Beograda i da je ustvari uloga Beograda ključna.
Da li ste Vi do prije nekih godinu-dvije mogli pretpostaviti da će na ovakav način Srbiju voditi Nikolić, Dačić i Vučić i kako tumačite njihov politički salto mortale?
KISIĆ: To jeste poraz njihove politike iz prethodnih godina (oni su taj problem i napravili) ali nisam sigurna da je to njihov salto mortale. Vučić, pre svega zbog populističke ideologije, ima podršku veću nego ikad među građanima. I Dačić i Vučić imaju gotovo neograničenu podršku međunarodne zajednice zbog kosovskog sporazuma , što je s jedne strane razumljivo. S druge strane, to im daje otvorene ruke da na unutrašnjem planu praktično rade šta hoće. S više odlučnošći kosovski sporazum je mogla da potpiše i prethodna vlada, a za vreme njenog mandata je praktično i počeo pregovarački proces. Stranke koje su i u ovoj vladi i one koje su činile prethodnu (mislim pre svega na DS), krajem osamdesetih su imale istu poziciju o Kosovu. I ovo je kraj jedne pogrešne politike o Kosovu.
Iz aviona se vidi da odnos dadašnjeg Beograda prema Miloradu Dodiku ni izbliza nije isti kao onaj za vrijeme Tadića, a posebno Koštunice. Predsjedniku manjeg bh. entiteta su trenutno sugovornici u glavnom gradu Srbije neki popovi i vladike iz SPC-a, Nenad Kecmanović…., te drugi periferni igraci iz vjerskog, političkog, kulturnog i akademskog miljea Srbije. Kako to komentirate i kako bi se stvari mogle dalje odvijati u toj priči?
KISIĆ: Bojim se da su ti odnosi između Beograda i Banja Luke i dalje veoma čvrsti. Dačić je u mnogim prilikama kada je govorio o nužnosti potpisivanja kosovskog sporazuma isticao da se treba okrenuti novom “pijemontu srpstva” a to je Republika Srpska. To su izjave koje veoma zabrinjavaju. Takođe, za ovih godinu dana, bilo je nekoliko susreta vlada RS i Vlade Srbije. Dodik jeste deo konzervativnih snaga u Srbiji koje pominjete, ali to ne znači da slabi uticaj zvaničnog Beograda na prilike u Bosni i Hercegovini. Mislim da sada upravo predstoji rešavanje pitanja Bosne i Hercegovine, njenog unutrašnjeg uređenja i pre svega promene Dejtonskog ustava koji Bosnu čini nefunkcionalnom državom. Dačić takođe ističe da Srbija mora biti garant Dejtonskog sporazuma, a to znači da zvanični Beograd nije odustao od mešanja u odnose u BiH tj. od Republike Srpske kao retnog plena. Treba biti oprezan.
A kako bi se mogle dalje odvijati stvari u Vojvodini? Radikalizacija ili ipak neko rješenje-kompromis prihvatljiv, uvjetno rečeno, za obje strane?
KISIĆ: Sa zatvaranjem pitanja spoljnih granica Srbije došlo je na dnevni red unutrašnje pitanje same Srbije – odnosno pitanje njene decentralizacije od opštinskog do pokrajinskog nivoa. Srbija je veoma centralizovana zemlja i srpska elita je u gotovo svim etapama istorije težila vrlo centralizovanoj državi. Takav centralizovani model države zbog složenosti Srbije u etničkom, istorijskom, kulturološkom, geografskom smislu taj model čini neefikasnim. Vojvodina je davno stekla autonomiju i razvijala tu autonomiju, osamdesetih je ona potpuno anulirana da bi se nakon 5. oktobra ta autonomija vratila samo u nekom kvazi obliku. Nakon poslednjih izbora, jedna od prvih odluka Ustavnog suda bila je praktično da proglasi gotovo sve vojvođanske institucije neustavnim. Naravno da to radikalizuje i frustrira građane u Vojvodini. I svi oni koji se danas zalažu za suštinsku autonomiju Vojvodine, odnosno u najmanju ruku vraćanje stečenih prava kakva je ona imala do Slobodana Miloševića, na udaru su ekstremističkih grupa, kampanja mržnje i same Vlade. Da podsetim, Vojvodina je po Ustavu iz 1974. imala ista prava kao i Kosovo i gotovo ista prava kao republike. Borba za autonomiju Vojvdine je danas borba za više demokratije u Srbiji. Pitanje položaja Vojvodine jeste i pitanje ljudskih prava.
Da li je i koliko SPC, ovakva kakva jest, još uvijek utjecajan faktor u društvu u pogledu oblikovanja relevantnog javnog mnenja u zemlji, suočavanja Srbije s prošlošću/istinom i njenog puta u budućnost?
KISIĆ: Srpska pravoslavna crkva je najkonzervativnija snaga u društvu i najveći protivnik stabilnog regiona i ljudskih prava. Ona kao da još nije izašla iz rata, u čijoj pripremi je učestvovala kao i u samom ratu. Uoči rata obeležavala je granice velike Srbije za koju se ratovalo, odbijala svaki mirovni sporazum, blagosiljala ratne zločince. Nikada se u SPC niko od toga nije ogradio. Ona je destabilizirajući faktor u susednim državama, pre svega Crnoj Gori i Makedoniji.
Međutim, po prvi put u poslednjih trideset godina, dešava se da ona gubi uticaj u zvaničnom Beogradu. Ne sećam se da je bilo oštrije kritike upućene vladikama SPC i samom patrijarhu od one koju je nedavno izrekao premijer Ivica Dačić. To je dobar znak.
Kako komentirate prvostepene presude Haškog tribunala, najprije Prliću i ostalima, a potom Stanišiću i Simatoviću? Prema prvoj, Hrvatska se smatra stranom u sukobu u BiH, a još uvijek, niti u jednoj dosadašnjoj haškoj presudi Srbija to nije?
KISIĆ: Presuda Stanišiću i Simatovaću u čitavom nizu presuda izrečenih u poslednje vreme kada je reč o akterima iz Srbije je najproblematičnija. Sud je , naime, utvrdio da su oni odgovorni za formiranje specijalnih jedinica koje su delovale u Bosni i Hrvatskoj, a onda ih je oslobodio odgovornosti za zločine koje su te jedinice počinile. Po meni, i samo učešće tih jedinica u Bosni i Hrvatskoj jeste zločin i svedoči o ulozi Srbije u ratu. Problem je što to zvanični Beograd neće da izgovori. Zato nikakva izvinjenja iz Beograda ne postižu svrhu.
Sve te poslednje odluke Haškog tribunala koje se tiču oslobađajućih odluka aktera iz Srbije zahtevaju ozbiljnu analizu, i to ne samo presude već i optužnica. Haški tribunal ipak ne piše istoriju, već je on sam deo istorije. Taj sud ni ovim presudama ne može da amnestira Srbiju od odgovornosti i krivice za početak rata u Bosni i Hercegovini i njegov brutalni karakter uključujući i genocid nad Bošnjacima. Naprotiv, i u samoj dokumentaciji Suda postoji preobimna dokumentacija koja ukazuje upravo na učešće Srbije u ratu. Posle jednog razgovora u Sarajevu rekli su mi da suviše kritikujem Srbiju a zapostavljam ulogu vojske Republike Srpske. Upravo tako i izgleda da je sav teret na bosanskim Srbima. Ostali su da se završe procesi protiv Karadžića i Mladića. Beograd ih suviše dugo štitio i nije želeo da isporuči Hagu, videćemo da li će oni progovoriti nešto o ulazi zvaničnog Beograda u podršci zločinu.
Hvala Vam velika za ovaj razgovor.
Razgovor vodio: Bedrudin GUŠIĆ
