Možda je najistaknutiji društveni mislilac epohe i vodeće ime u oblikovanju moderne sociologije bio Maks Veber (Max Weber) (1864-1920). Za Vebera, nemačkog akademika, moderna zapadna civilizacija, za razliku od ostalih civilizacija na svetu, doslovno je eliminisala mit, misteriju i magiju iz svog poimanja prirode i društva – donoseći “otrežnjenje sveta”, kako ga je Vcber nazvao. Moderni zapadnjaci, rekao je Veber, pokušavaju da sve stvari savladaju računom. Proces racionalizacije iii izračunatog saznanja i dela, bio je veoma uočljiv u zapadnoj nauci, ali je isto tako primetan i u politici, pravu i ekonomiji.
Veber je smatrao da zapadna nauka pokušva da shvati prirodu i ovlada njome putem razuma. Sagledavao je kapitalizam zapada kao napor da se organizuju rad i proizvodnja i da se sledti profit na namerno metodičan i sračunat način, nesputano nasleđenim tradicijama i osecanjima. Radnici su podložni racionalnoj disciplini, naučnom rukovođenju. U fabrici, psihofizicki aparat čoveka u potpunosti je prilagođen zahtevima spoljašnjeg sveta, alata i mašina – ukratko, on je funkcionalizovan, a pojedinac je lišen svog prirodnog ritma kakav zahteva njegov organizam; u skladu sa zahtevima procesa rada, on se prilagođava jednom novom ritmu”.
Zapadni politički život, takođe, ima značajan racionalni karakter: zapadna država ima racionalno napisan ustav, racionalno formulisano pravo, i birokratiju obučenih tehnički efikasnih, vladinih službenika koji vode državne poslove prema racionalnim pravilima i regulativama. Pravdu ne dele mudre starine predane svetoj tradiciji; tu nisu uključena ni proročišta ni teška iskušenja već, funkcionišući kao tehnički racionalna mašina ona odstupa od kodifikovanog zakona i utvrđenih postupaka. Moderni industrijski kapitalizam zahteva pravni i administrativni sistem, koji, kao mašina, funkcioniše na efikasan i predvidiv način. Čak i zapadna muzika, koja se odlikuje harmoničnim sistemom akorda i strogo strukturiranom orkestracijom, izražava ovaj proces racionalizacije.
Pitanje zbog čega se Zapad, a ne Kina ili lndija upustio u ovaj proces racionalizacije zanimalo je Vebera, i veliki deo njegovog naučnog rada otišao je na iznalaženje odgovora. Veber je pokazao kako su razna religijska uverenja uticala na shvatanje prirode raznih naroda, uobličavala njihove društvene i političke institucije i ekonomsko ponašanje i doprinosile razvoju racionalizacije i blokirale ga. Najčuvenija Veberova teza jeste da je protestantizam, koji je shvatao rad kao versku dužnost, a hedonizam kao greh, i zahtevao samokontrolu, racionalno planiranje ljudskog života u saglasnosti sa božjom voljom, proizvodio pogled na svet koji je bio pogodan za potrebe kapitalizma. Kapitalizam, govorio je Veber, nije žeđ za novcem, i želja za sticanjem koja se ispoljavala još od prvih dana civilizacije. Karakteristična crta kapitalizma jeste racionalna organizacija svih poslovnih aktivnosti, uključujući i radnu snagu, tako da je profit neprekidan i može se izračunati. Protestantska etika dala je religijsku podršku metodičnom i strpljivom radu i štednji i reinvestiranju, jer je ovozemaljsku preduzimljivost shvatila kao način za uvećanje slave Boga, ovozemaljski uspeh kao znak božijeg blagoslova, a lenjost i hedonizam uvredljive za Boga.
Veber je uočio strašni paradoks razuma. Razum je zaslužan za briljantna dostignuća u nauci i ekonomskom životu, ali on jednako život lišava duhovnosti time što nemilosrdno eliminiše viševekovne običaje proglašavajući duboko doiživljena verska uverenja za praznoverje i smatrajući ljudska osećanja i strasti preprekom jasnom mišljenju. Proces otrežnjenja dao je ljudima znanje, ali ih je isto tako učinio bezdušnim, a njihove živote besmislenim. To je dilema modernih jedinki, rekao je Veber. Nauka ne može da odgovori na krajnje životno pitanje – ona ne može ljudima da pruži svrhu življenja. A narastanje birokratije u vladi, poslovanju i obrazovanju guši individualnu autonomiju.
Proces sekularizacije i racionalizacije podsticao je samooslobođenje, jer on omogućava ljudima da prevaziđu iluzije i da stave pod kontr0lu okolinu i sebe. Ali je on isto tako i sredstvo samoporobljavanja, jer proizvodi institucije, džinovsku birokratiju, koji ohrabruju jednoobraznost i depersonalizaciju. Moderni službenici, rekao je Veber, emotivno su ravnodušni i zainteresovani su samo za efikasno izvršenje zadataka; takva ljudska osećanja kao što su saosećanje i naklonost zabranjena su kao prepreka efikasnosti. U ime efikasnosti, ljude postavljaju u ,,gvozdene kaveze” lišavajući ih tako njihove lične slobode i čovecnosti.
Strašno je i pomisliti kako svet jednoga dana neće biti popunjen ničim drugim već samo onim mali zupcima, malim ljudima koji se drže svojih malih poslova i upinju se da dobiju veće. Ta strast ka birokratiji dovoljna je da čoveka baci u očaj.To je kao kad bi u politici trebalo voljno da postanemo ljudi kojima je potreban “poredak” i ništa sem poretka, ljudi koji postaju nervozni i kukavice ako se makar i za trenutak ovaj poredak pokoleba, i bespomoćni ako bi bili otrgnuti iz svoje potpune ugrađenosti u njega. Da svet treba da poznaje samo takve ljude: on je u takvoj evoluciji da smo mi već uhvaćeni, a veliko pitanje, prema tome, nije kako da ga unapredimo i ubrzamo, već kako možemo da se suprotstavimo ovoj mašineriji da bismo sačuvali jedan deo čovečanstva od ovog rasparčavanja duše od ovog vrhunskog prevladavanja birokratskog načina zivota.
Postoje izgledi da će ljudi odbiti da podnose ovo nasilje nad svojim duhovnim potrebama i da će vratiti proces otrežnjenja unazad tražeći spas u iracionalnom. Sam Veber, međutim, bio je posvećen idealima razuma i lične slobode, za koje je osetio da su ugroženi od strane birokratskog kontrolisanja, s jedne strane, i iracionalnih mogućnosti ljudske prirode s druge. Veber je, kao i prosvetitelji, verovao da pojedinci ispunjavaju sebe kao ljudska bića kada se ponašaju racionalno i odgovorno. Kao i Frojd, i on je tvrdio da je društveni život prožet tenzijama i antagonizmima i da su utopije iluzije: nikakvo zlatno doba nije postojalo u prošlosti, niti nam takvo predstoji u budućnosti. lsto kao i Frojd, želeo je da se ljudi posvete naučnoj racionalnosti i da zasnivaju svoje postupke na slobodnom izboru. Takvi racionalni i moralno samosvojni pojedinci, verovao je on, najbolje su u stanju da se suoče sa izazovima modernog života.
Veber je, kao i Frojd, bio svestan snage iracionalnog u društvu. Jedan izraz iracionalnog koji je analizirao bio je harizmatični vođa koji privlači ljude snagom ličnosti. Harizmatične vođe mogu da budu verski proroci, ratni heroji, državnici ili drugi koji poseduju izuzetnu ličnost koja privlači druge i dominira nad njima. Ljudi čeznu za harizmatičnim rukovodstvom u vreme kriza. Vođa tvrdi da ima misiju – svetu dužnost – da vodi narod u toku krize; autoritet vođe počiva na veri naroda u tu misiju i njihovoj veri u izuzetne sposobnosti vođe. Zajednička odanost haizmatičnom vođi ujedinjuje zajednicu. Veberova analiza ovog fenomena objašnjava popularnost diktatora i demagoga dvadesetog veka. Veber je predlagao harizmatično rukovodstvo za Nemačku, ali ne one vrste koja se poistovećuje s fasizmom. Uspešnom rukovodstvu, govorio je Ve ber, potrebna je strast koju usmerava razum.
jer problem je tačno u ovome: Kako se može goruća strast prinuditi da koegzistira sa hladnim osećanjem mere, u istoj duši? Politika se stvara glavom, ne dušom. A opet, predanost politici može se roditi i hraniti samo iz strasti, ukoliko to nije lakomislena intelektualna igra, vec ljudski iskren čin.
Marvin Peri
Intelektualna istorija Evrope
