Zaluđeni bilo čime
Sloboda u izboru zabave uistinu je prividna. Čuje se i vidi ono što je unapred pripremljeno. Beg u zabavu i iluzije ogledalo je svekolikog života, i tome se jedino može suprotstaviti ličnost koja ima kritički odnos prema okolini. Zadovoljstvo se ne može postići ispraznim zabavljanjem, već što aktivnijim prihvatanjem stvarnih vrednosti. Mediji izveštavaju o svemu onome što je stvorila industrija dokolice, koju karakteriše trka za profitom. Čovek savremene civilizacije oseća depresiju i dosadu.
( Dragan Koković – Preuzeto iz Politike)
Mediji utiču na to da se zabava prihvata u neograničenim količinama. Medijsko komuniciranje uređuje se prema zakonima zabave i razonode.
Zabava najčešće opravdava samu sebe i nema neke ozbiljnije ciljeve i poruke. Nije bez razloga upozoreno da čovek koji nema šta da radi osim da se zabavlja, na kraju krajeva, počinje da se dosađuje. Istorija poznaje mnoge primere kad je neobuzdana žeđ za zabavom vukla sa sobom moralnu degradaciju i razvoj sirovih strasti.
Čuveni istraživač Zinovjev je primetio da mediji za sebe vezuju pažnju ogromne većine stanovništva, snabdevajući ljude bilo kakvom informacijom – spletkama, zabavom, senzacijama. Oni imaju za ovo neograničena sredstva, najsavremeniju tehnologiju i razrađene metode. Nemoguće je izračunati koliko vremena i snage gube ljudi sedeći pred televizorom, čitajući novine i časopise, slušajući radio. Čovek može da troši produkciju medija i u samoći sedeći kod kuće, dok je u prevozu, čak i za vreme rada.
Mediji su u funkciji „ubijanja vremena” koje predstavlja jedan od najvažnijih problema savremene civilizacije.
Sloboda u izboru zabave uistinu je prividna. Čuje se i vidi ono što je unapred pripremljeno. Beg u zabavu i iluzije ogledalo je svekolikog života, i tome se jedino može suprotstaviti ličnost koja ima kritički odnos prema okolini. Zadovoljstvo se ne može postići ispraznim zabavljanjem, već što aktivnijim prihvatanjem stvarnih vrednosti. Mediji izveštavaju o svemu onome što je stvorila industrija dokolice, koju karakteriše trka za profitom. Čovek savremene civilizacije oseća depresiju i dosadu. Mediji treba da izgrade kritički odnos prema ponašanju i uklapanju savremenog čoveka u potrošačku dokolicu. Dok se forsiranjem zabavnosti, begom i kompenzacijom pojedinac otuđuje od zajednice (sve se više utapa u vlastitu osamljenost i nesavladivu dosadu i teskobu), dotle produktivnim odnosom prema sebi i drugima čovek živi autentičan život (na primer,aktivno bavljenje sportom, s jedne,i nekritičko, pasivno posmatranje TV prenosa, s druge strane).
Zabava se ne može svesti samo na ono za šta se zalažu savremeni mediji: opuštanje, razbibrigu, na stanje omamljenosti i „iživljavanja”. Zabava često znači lažnu slobodu, „slobodu u rezervatu”. Njena osnovna funkcija svodi se na odvajanje ljudi od svakodnevnih briga. Međutim, ako je zabava dopuna, privremeno bekstvo u druge prostore, ona začas postaje lažna po sadržaju i smislu. Bežanje od problema, traženje razbibrige, nadoknade i zamene, znači udaljavanje zabave od nas samih, njen pad u dehumanizaciju, koja čoveka vodi u besmisao i „doba praznine”. Mediji bi morali prići ovom problemu dajući munovu dimenziju i novo viđenje onoga što sputava mogućnosti savremenog čoveka. Oni treba da budu u funkciji oslobađanja našihpotencijala, suočavanjasa „onim što je drugo u nama”. Odnos između zabave i ideologije mogao bi se formulisati na sledeći način: što je više briga i strepnji, to je veća potreba za zabavom i spektaklima. U tom pogledu ogromnu ulogu imaju masovni mediji koji prenose spektakle gde se ljudi u gomili i na isti način zabavljaju, potirući svoju individualnost.
Masovni mediji u ogromnim količinama eksploatišu svet zabave. Njihovi serijali o poznatim ličnostima i idolima samo su znak da se zaobilaze urgentni društveni problemi.
Suština masovnih medija sastoji se u tome da odvrate pažnju ljudi. Vodeći ljudi i politička elita kao da poručuju: neka rade nešto drugo, neka nam ne smetaju, neka se zabavljaju. Neka svako postane zaluđen seks-skandalima ili poznatim ličnostima i njihovim problemima, ili nečim sličnim. Bilo čime, samo da nije ozbiljno. Naravno, ozbiljne stvari su za glavne ljude. „Mi” brinemo o tome.
Dragan Koković, sociolog kulture, profesor na Filozofskom fakultetu, Univerzitet u Novom Sadu
