Laslo Vegel: Ko oprašta zločin, postaje njegov saučesnik

LASLO VEGEL: JEDINO MEHURIĆI ŠAMPANJCA NISU LAŽNI

“Ko oprašta zločin, postaje njegov saučesnik”, rekao je Volter. U današnje vreme vladajuća klasa ovo saučesništvo naziva pragmatizmom.

(Laslo Vegel – autonomija.info)

Platežni migranti

Mađarski ministar za unutrašnje poslove Šandor Pinter izneo je u javnost do sada, bar za mene, nepoznate podatke koji se tiču migrantske krize. Mađarska vlada daje dozvolu nastanjivanja onim strancima koji su spremni da kupe državne obveznice. Do sada je 9.638 migranata dobilo – kupovinom državnih obveznica – dozvolu stalnog boravka, od toga njih 6.120 i dozvolu nastanjivanja. Platežni migranti su do decembra 2015. godine investirali 890 miliona forinti u mađarske državne obveznice. Sledstveno tome, lovarni migranti ne predstavljaju opasnost od terorizma?

Četiri miliona tavorenja

Mađarska je prepuna protivrečnosti. Obični ljudi s ulice nezadovoljni su učinkom vlade, premda u isto vreme glasaju za vladajuću stranku.Na bilbordima se obznanjuje poruka kabineta da su mađarske reforme uspešne. U dnevnom listu Mađar Nemzet čitam članak u kojem piše: “Stotine hiljada ljudi je ugroženo zbog deficita lekara”; “…unutar Evropske unije u Mađarskoj je najviše onih koji obolevaju i umiru od zloćudnih tumora”. Zbog nedostatka materijalnih sredstava prestaju da izlaze časopisi, dok se jedan za drugim grade fudbalski stadioni. Čitam, dalje, u Nepsabadšagu: “Prema podacima Saveza mađarskih sindikata, četiri miliona građana se ´izdržava´ prihodima manjim od egzistencijalnog minimuma”. O čemu to mi pričamo?

Priznanje dobijeno od Vojvodine

U predvorju zdanja Vlade AP Vojvodine uručena mi je nagrada Iskra kulture za ukupno stvaralaštvo Zavoda za kulturu Vojvodine. Okupilo se iznenađujuće puno ljudi, među njima bilo je i mnogo prijatelja. Svečanosti su prisustvovali i novosadski romanopisci ovenčani NIN-ovom nagradom, Slobodan Tišma i Radoslav Petković. Mladi Tišma mi je pričao posle jedne književne večeri u Velikom Bečkereku, da je kao gimanzijalac, ispod klupe, krišom, čitao na časuMemoare makroa – u prevodu Aleksandra Tišme. Zahvaljujući se na nagradi s nekoliko spontanih reči sam ispričao da sam unekoliko i lično vezan za Banovinu. Moj otac i deda su bezmalo deset godina – na početku je na gradilištu radilo, od jutra do mraka oko 300, a kasnije i 700 radnika. Još je 1929. odlučeno da se ovaj vodoplavni teren najpre isuši, te potom da se naspe, što je u to doba bio ne mali izazov. Iz njihovih priča znam da je priprema terena sporo napredovala. Nije samo velika ekonomska kriza usporavala radove, već su i neočekivane podzemne bujice upropašćivale već obavljene zemljane radove, pripremljen teren. Najpre je uređen pravac današeg Bulevara Mihaila Pupina, i potom je poćelo nasipavanje terena. Ovde su primenjene skoro sve tada poznate metode izolacije. A onda su, tačno pre osamdeset godina, “položeni kameni temeljci” i započeta izgradnja ovog kompleksa koji je zvanično otvoren 1. decembra 1939. godine. Kao momak, uvek sam pomalo i ganut posmatrao ovo džinovsko zdanje slično kakvom belom, preookeanskom brodu. Često sam s nekom strepnjom prolazio pored ove, belim bračkim mermerom obložene palate. Imao sam utisak da me odozgo, sumnjičavo, mermerno-tvrdim pogledom odmerava. Ovaj utisak me je morio i u socijalizmu, i u doba Miloševićevog režima. Naravno, ne bez razloga, jer priče mog dede i mog oca su žive u meni i dan-danas. Prvi put u životu ušao sam u ovo grandiozno zdanje posle 2000. godine. Na svečanosti uručenja nagrade nisam ispričao, mada sam već to negde napisao, da sam sasvim slučajno pozvan da dođem u palatu. Dobro sam poznavao jednog od eminentnih protivnika Miloševićevog režima, on me je posle promene vlasti pozvao da ga posetim u njegovom kabinetu. Ni otac, ni deda nisu već bili živi. Bio sam radoznao, kako zgrada izgleda iznutra? Stigao sam u dogovoreno vreme, dve sekretarice su mi ponudile da sednem, zamolile su me za izvinjenje, jer gospodin M.N. je na konsultacijama. Bile su ljubazne, poslužile su me s kafom. Taman sam prineo šoljicu ustima, pojavio se gospodin M.N. u elegantnom, markiranom odelu i uveo me u jednu prostranu prostoriju sa stilskim nameštajem, naspram ovalnog stola za razgovore stajao je jedan ogroman, masivan pisaći sto. “Pobedili smo”, rekao je gospodin M.N. značajno i prijateljski mi potapšao ramena. Predložio je da popijemo po jedan viski. U kancelariji, preciznije rečeno, u kabinetu, ponašao se sasvim drugačije nego ranije, na ulici, sa zviždaljkom oko vrata. Nisam imao snage da prihvatim kristalnu čašu u kojoj su prelivene viskijem, zveckale kockice leda, niti da podignem čašu i da otpijem iz nje u čast pobede. Šta bi rekli deda i otac na ovakav luksuz? Prebrzo smo se preobukli, zbog toga je i tranzicija izgubila svoju originalnost. I za gospodstvovanje su potrebni temelji. Pomislivši na njihov iscrpljujući rad, ovaj izraz – “pobedili smo” – učinio mi se previše lagan, olako upotrebljen. Nisam ni tada, niti danas osećam ozračje te pobede. Više me podseća na Sizifove muke, s tom razlikom, da je kamena gromada koji treba otkotrljati na vrh brda, sve veća, samim tim i sve teža. I polako, dan za danom, prekriće nebo.

Laktaši-štetočine

Prijateljsko društvo okupljeno na ručku u jednoj novosadskoj gostionici. Izbori su za nama, ima tome tačno nedelju dana, imamo o čemu da razgovaramo, šta da analiziramo. Primećujem na sebi pomalo čudnu promenu, rezultati me ostavljaju sasvim hladnim. U Srbiji je sve nepredvidljivo. Reči i dela se pragmatično razilaze i drže se na distanci. Slušam (i gledam) na večernjem televizijskom dnevniku sladunjavo trijumfalni govor premijera Vučića. Potom kratka šetnja do centra grada. Natpisi na vozilima gradskog saobraćajnog preduzeća su na ćirilici, isto tako i table s nazivima ulica, latinična slova su i zvanično proterana. U digatalnom svetu na novosadskoj pošti mogu da pošaljem telegram saučešća na mađarskom jeziku samo bez dijakritičkih znakova, što u ovom slučaju može da bude uzrok komičnog nesporazuma, nadam se da će primalac razumeti moju situaciju. Stara zdanja kulturno-istorijskog značaja se ruše u trenu, briše se prošlost. Ove sitnice protivreče govoru predsednika vlade. Inače, velika je frka. Opozicija protestuje, žale se ujedinjeno na izbornu krađu. Velika je gužva u predsoblju vlasti, svi bi hteli da se domognu nekakvih privilegija. Isto se odigravalo i u predsoblju prethodne vlasti. Preko noći su veliki opozicionari postali i oni koji su uživali u blagodetima vlasti demokrata. I u blizini naprednjaka se šunjaju novi karijeristi. U sastavu onih koji čine ovu gužvu nema nekih znatnijih promena. Ovi su uvek dahtali nadomak vlasti. Navala laktaša je kao najezda skakavaca, uništavaju sve čega mogu da se dohvate, proždiru partije.

Saučesnički pragmatizam

“Ko oprašta zločin, postaje njegov saučesnik”, rekao je Volter. U današnje vreme vladajuća klasa ovo saučesništvo naziva pragmatizmom.

april 2016.
Preveo Arpad Vicko