Posledice psiholoških zabrana postmodernih alfa robova

Iliti “Poeticni skript modernog radnika”

Kažu da neki nikada ne izlaze van svog referentnog okvira, van svoje zone sigurnosti i ukorenjenog komfora. Tu i tamo se prekomerno napiju, pronađu partnera koji je potpuno nelogičan izbor za njih i to sa pravom počnu smatrati činom koji je rame uz rame sa strahom od javnog nastupa, sa recimo odlaskom u društvo nepoznatih radi treninga neke veštine, sa izlaganjem ličnih stavova kroz lični životni kod, ili sa oštrenjem harizme predvođenjem čitavog tima ljudi ka nečemu novom… Ali eto, isto tako kažu: ne treba ih osuđivati. Za ove druge, koji sa hrabrošću istupaju pred publiku, koji odu u društvo nepoznatih, koji smeju odlučno da kažu „Ne!“ i tako dalje i moralno ispravnije – za njih čovek vezuje kulturološki značaj pojednica koji se svestrano zalaže za modernu politčku korektnost… Ali i on je nekako dosadan, zar ne? Sva ta odgovornost izgleda nepotrebno nametnuta… Nakićena… Neprirodna… Da li je on realističan predstavnik modernog smisla? Da li zaista verujemo da sve te titule prikačene na njegov virtuelni profil imaju punokrvnog značaja, ili je taj značaj samo veoma lepo upakovan tako da ne ispadne da on možda i ne postoji? Borac za istinu, nekakav autor, aktivista… ili neko ko je isključen iz okrutne realnosti preživljavanja i sa velikom količinom slobodnog vremena pred svojim nogama?

 

Uvidećemo vremenom da, postoji i treća vrsta. Dakle, neki uživaju u komforu i minornim gresima strasti, neki prihvataju odgovornost jer su imali primerno vaspitanje i resurse novčane podrške pa imaju snage za poneki izlet u haos nesigurnosti, nervi im nisu izmučeni kojekakvim životnim ograničenjima i telo to dozvoljava… A neki pak u tom haosu nesigurnosti jednostavno – plešu. Oni su čudni i retki, prošli su kroz toliko olujnih dana da su i sami postali deo haosa pa kada pomislite da ste ih izveli iz takta oni se zapravo pronađu u savršenom ritmičkom poretku. Nasmeju se, nenadano preuzmu inicijativu i odvedu vas do neslućenih dubina.

Malo je verovatno, da posle svega postoji čak i četvrta vrsta, najneprirodnija i najčešća od svih. Nisu to naši situirani grešnici, niti vođe nove dosadne političke korektnosti, niti majstori narativa u krajnostima opasnog haosa…

Oni su jednostavno patnja modernog čoveka u raljama potrošačkog života radničke klase rastrzanog između iluzija da mogu da se dostignu ova prva tri… I to je svet danas. Dobrodošli u diskurs većinskog poriva da dostigne visine koje nikada nisu kreirane za sputanost njegovog kalibra. Ovo je njihova statistika, njihov kod, njihova sudbina.

Poznata je činjenica da kada se kreira društvo koje je potčinjeno i u kom vladaju nefer zakoni, ono ako opstane nekoliko decenija postaje često samoodržavajuće. I ne samo to – ono samo od sebe krene stvarati sopstveni sistem vrednosti u kojem rast na lestvici moći je i dalje potčinjen, ali iskrivljen u svojoj predstavi realnosti. Klasičan primer bi bio taj da pojedinac  razume i svestan je da živi u nepravednom sistemu iz kog nema izlaza, a ipak omalovažava sebe jer nije sposoban da funkcioniše u njemu. Slika takvog pojedinca može biti slika roba u robovlasničkom društvu, koji kada gazda dovede jačeg i sposobnijeg roba od njega samog – počne osećati ljubomoru i zavist jer on više nije, možemo li reći… alfa rob? Naš posao kao dežurnog kreativno opismenjenog posmatrača psiho-socioloških uslova bi bio baš taj: ustanoviti kako funkcionišu umovi Alfa robova i svih ostalih koji uspešno i neuspešno teže biti ti Alfa robovi.

Hajde odmah da razrešimo kako neko to može neuspešno težiti: ako pojedinac poznaje ograničenja sistema vrednosti u kom se nalazi a ne želi da izađe iz njega i bude uspešan i raste u nekom sistemu vrednosti koji njemu odgovara, onda je on neuspešna verzija Alfa roba i stagnira u svojim veštinama jer se drži buntovnog stava. On oseća mržnju i destruktivan je u svojim snovima (a ponekad i na javi) prema svetu zbog kog on oseća ličnu bezvrednost… I ne samo bezvrednost. Ako je destrukcija usmerena ka unutra, onda je to često jer poredak ukazuje da njegovo postojanje nema puno smisla. Dakle, neuspešni Alfa rob poriče da se oseća bezvrednim, destruktivan je prema drugima i prema sebi (eskterno i interno), šeće se u limbu gubitničkog scenarija znajući da nešto nije u redu, mašući svojim pravičnim prstom ka neumoljivim i nepromenljivim zidovima modernog kapitalizma.

A uspešni? Pa jednostavno je, da ne bi osećao opštu bezvrednost svog postojanja u okrutnom svetu, uspešni Alfa rob mora konstantno i naporno da radi i radi i radi i da ugađa drugima. Ako je na nižoj lestvici, onda mora da ćuti i radi i ne “filozofira” jer danas Niko ne voli filozofe na radnom mestu. (Ovo znači – ne izražavaj svoje stavove, emocije i ne govori ostalim robovima da njihov život nema smisla. To razdire sistem iznutra. Takvih revolucija je dosta, kada se sistem samopotvrdi samoodržavanjem, promene su nasilne i teško ostvarive).

Ne osećaj, ne razmišljaj, ugodi drugima, i radi radi radi. Ti si na moru, ovo su tvoja jedra, ako se jedno sruši napraviće štetu brodu i brod će lagano početi da tone. Ako se slučajno sruše dve, tvoj brod ne vredi, ti ne vrediš, ne zaslužuješ da ploviš, udavićeš se. Kada dobiješ radno mesto u ovakvom sistemu vrednosti ti sa njim dobiješ i brod, ti si odgovoran da održavaš svoja jedra u besprekornom stanju, hteo to ili ne.
Ovaj okvir ima i druge zahteve koje treba uspešno razrešiti. Povoljno je ličiti na ostale pa treba pratiti šta su tačno te predispozicije. Ako su svi u dugovima i kukaju kako ih nikada neće otplatiti onda bi bilo povoljno razmotriti da li su beneficije dugovanja vredne ugađanja drugima i smanjenja egzistencijalnog straha od opšte nepripadnosti. Ako ne pripadamo našem komšiluku onda ne vredimo, zar ne?
Zapravo ne, ovo je infantilna pozicija razmatranja realnosti. Ako odrastao čovek negde ne pripada onda bi to bilo to – on samo tamo ne pripada. Nema puno pametnih razloga da sebi pripisujemo odlike manje vrednog bića zbog akcentovane nepripadnosti.

U šezdesetim godinama prošlog veka Erik Bern je precizno definisao psihološku (i životnu) igru Dužnika, a ipak u pojedinim krajevima postmodernog sveta gde se uspešno beži od logike: ja radim, ja dugujem, ja ugađam je jednako sa ja vredim i ja postojim. Tačnije:

Ja mislim = Ja postojim

Ja radim, ja dugujem, ja ugađam, ja ne osećam, ja ne razmišljam = Ja vredim, ja postojim.

Ovo bi značilo da je u redu donositi nerazumne i rizične odluke samo da bi se uklopili u društveni okvir. Put u nepoznato i rizično za modernog čoveka više nije put u avanturu gde će da spozna sebe, već je to zamenjeno sa zaduživanjem i rizikom da nas telo ne izda u našem pokušaju da izdržimo tih narednih dvadeset godina dugovanja uz posao koji ne volimo i u društvu koje uslovljava da igramo slične igre.

Nekada su roditelji vaspitali, kako kažu, vojnički, pa kada hoće da nauče dete da pliva, samo ga bace u vodu i viknu Snalazi se! Danas zbog opšteprihvaćene vaspitne korektnosti, čovek pazi da sa puno ljubavi objasni svom detetu da voda nije strašna i uči ga sa strpljenjem svaki korak u plivanju do sledeće prepreke. Dobro vaspitano dete potom odraste, ali ako je modernoj robovlasti ono ulazi u drugu majčinsku zajednicu (po Fromu), dakle u ovom slučaju – poslovno okruženje. Zatim, u prenesenom značenju, dobije onaj navedeni Brod sa jedrima koji mora održavati besprekorno. Ono će biti voljeno od strane nove majke samo ako ispunjava navedene uslove rada, dugovanja i sveopšteg ugađanja drugima. Postavlja se nova društvena nerealnost danas kroz enigmu koju niko ne želi da pogleda:
Da li bi bilo bolje dete ne učiti da pliva kroz pravedne moralne i etičke norme, već učiti ga pravilima potiskivanja svojih potencijalnih vrednosti zarad beznačajnog (ali profitabilnog!) života posle tamo neke dvadeset pete? Zar nije Kazuo Išiguro u svom delu Ne daj mi nikada da odem, naveo baš to: zašto deci graditi krila i razvijati kreativnost, kada je kreativnost rezervisana za situiranu elitu i pritom je često i ona sama drugorazredna? Šta se dešava kada neuspešni Alfa rob praktikuje drugorazrednu kreativnost, a šta se dešava kada je praktikuje situirani elitista? Ako je delo u muzeju, to je umetnost – a ako je na ulici? Zašto dobitnici Nobelove nagrade pišu dela tako mračne i iskrivljene budućnosti? Zašto Saramago u Slepilu prikazuje da u svetu slepih onaj koji ima oči nije Bog, već da moć ima onaj koji ima vatreno oružije? Oči, pravični moralni i etički stavovi, znanje i iskustvo iz neke neprofitabilne nauke te neće postaviti u povlašćenu poziciju koju zaslužuje tvoje školovanje. To nije sistem vrednosti koji je trenutno funkcionalan. Zašto roditeljski ignorišemo sistem u kom se krećemo i indirektno učimo dete da zapravo ne odrasta jer ne uviđa realnu sliku? Ta slika je ono što naši prvi autoriteti nama prikazuju, mnoga velika deca šetaju unaokolo i viču Nepravda, Nepravda! kao mali Kalimero. To nije put ka uspehu, to je put gde dete naporno radi da prezentuje svoju skoro potpuno nebitnu veštinu (iliti tačnije, nebitnu za vladajući sistem vrednosti).

Radi naporno + Nemoj nikad da odrasteš (poricanje realnosti) = Neuspeh

Plivamo u pogrešnim morima, a i pitanje je da li je to plivanje ili ležerni zamah nekoga ko bi voleo da je situiran i privilegovan. Ako nije, zašto zidovima pokazujemo umetnost koju zidovi ne zaslužuju?

Problem predstavljaju i svi ti glumci i umetnici koji pričaju da nikada nisu odustajali od svojih snova… Samo, njihovo požrtvovanje nikada nije prikazano dovoljno slikovito. Mnogi od njih su živeli u nazadnim uslovima godinama, prolazili su kroz brojna omalovažavanja, neprikladne ponude, prihvatanje tih istih neprikladnih ponuda i slično. Da bi konačno imali sreće negde u dvadesetim, tridesetim… Možda i u pedesetim. Mnogi od njih odustanu i vrate se da viču na zidove jer tu bar dobiju nekakav definisan okvir, to jest brod. Van zidova plivanje je umetnost koja se mora majstorirati. Napolju je haos i mnogi se plaše da otkriju da imaju snage da postoje u njemu, jer to bi indirektno značilo da je haos deo i njih samih. To bi značilo da iza zidova mi moramo pogledati i vikati na oluju Definiši me! Daj mi moja krila! Nauči me! Želim da živim(Letim! Plivam!) Želim da postojim!

Ali želi li zaista moderni čovek da pronađe mesta gde sme da postoji u bezuslovnoj ljubavi? (Ili je isuviše navikao na uslovljenu?) Želi li da oseća? Želi li da testira od čega je sastavljen?

Ili želi da posmatra sve te opcije dok sa nejakim voštanim krilima leti između sunca i mora… Sunce možda više nije tako vrelo kao nekada, možda su nam dostupna i kvalitetnija krila. Možda je posle svega vreme za nove, bolje i savesnije društvene mitove. Možda sada možemo da uronimo u dubine i dostignemo visine koje nekada nismo mogli.

Da li bi bilo isuviše progresivno uputiti smislenu kritiku čoveku danas? Napravi bolja krila na svom kopnu među ljudima gde osećaš poverenje i bezuslovnu ljubav. Ako već imaš voštana krila i uveliko letiš u svetu gde vlada uslovljenost i zavist, nastavi da letiš i pravi nova krila dok letiš. Ako ne želiš nova krila – ćuti i leti u miru, ne uznemiravaj. Ne pojačavaj tu uslovljenost drugima. Prihvati odgovornost za svoj stav, za svoje misli i emocije. Prihvati odgovornost za svoje postupke…

Jednog dana se zadesio račun na radničkom stolu u hali i na njemu je bio spisak celokupne opreme. Taj račun tako nemarno ostavljen svima na oči je potvrđivao da u kompletu šrafova kupljenih pre godinu dana – čak njih 60% nikada nije korišćeno, niti će ikada biti iskorišćeno. 60% šrafova su tu bili samo da bi popunili prazninu na policama. Jedan komplet je koštao 350 eura. Bilo je 25 kutija na polici, dakle 25 kompleta. Nikakav papir nije postojao da dokaže da je to bila regulaciona stavka ili da svi ti šrafovi moraju biti prisutni. Iz računa je bilo je poznato da se svaki komplet može kupiti zasebno.
Prosečna plata radnika je 220 eura i priča je bila “kriza” i “nema se para”, a takođe i da treba da budemo srećni što dobijamo na vreme platu i što ostajemo prekovremeno samo jednom nedeljno…
Papir je stajao na stolu nekoliko meseci dok ga konačno neko nije sklonio. Tokom svog tog vremena, niko se nije pobunio zbog para koje su bačene na 60% potpuno neprimenljivog materijala. Činjenica je, većina radnika još uvek stagnira u dugovima, kreditima i nekom neosnovanom strahu od autoriteta.

– “Uticaji postpatrijarhata, sociološki dnevnici”, Svedočenja radnika 2005.-2015.

… i izađi iz referentnog okvira koji je toliko samopotvrđujući da bunt nema, čak ni simboličku osnovu. Nisu potrebni sociološki eksperimenti  da bi uvideli posledice. Previše stvarnih primera “leži” unaokolo.

• Sociološka pismenost: je demistifikacija idealizovanog i poznavanje realnog društvenog poretka
• Emocionalna pismenost: postoji kao dekonstruktivna – preciziranje i poznavanje patoloških sklopova i individualne unutrašnje konfliktologije koja je primenljiva na širi kolektiv;
  i kao konstruktivna – reprogramiranje adekvatnim pripisivanjem značaja u skladu sa utvrđenom terminologijom, razlikovanje bića od ponašanja i dr.

Za P.U.L.S.E: Juror 8

Drugi tekstovi vezani za problematiku radničke klase:

Društveni mitovi radničke klase i funkcionalnosti njene zastarelosti

Ljudska radilica i potiskivanje kao simbol napretka u post-patrijarhalnom

 

Ukratko: Juror 8
Autor istražuje prirodu konflikta, tražeći presek tema u okvirima psihologije, sociologije i pedagogije, potpomažući se iskustvom u radu sa ljudima i literaturom koja u svom opsegu sadrži autore, kako stručnih pogleda na sukobljavanja (From, Jung, Adler, Rend, Hornaj, Golman, Kembel…) , tako i traženju zaključaka kroz fabule čuvenih književnih ostvarenja vezanih za sukob pojedinca i samog sistema (Saramago, Orvel, Haksli, R. Muzil, Dostojevski, L. Sinkler, Dž. Konrad, V. Golding…) Takođe tu je i značaj društvenih mitova današnjice kao bitna tema i sam njihov uticaj, kroz široko dostupnu kulturu, a sa njima i upečatljivost i posledice mnogih društvenih kalupa. Iza svega stoji i napor uložen u jedinstven narativni stil kao i pažnja posvećena smislenom zanosu pri samom pisanju. Celokupan doživljaj čitanja jednog teksta je ipak priča za sebe i taj doživljaj pisac ostavlja sa nadom da će otvoriti put za buduće promene… Oznaka “Juror 8” se simbolično koristi kao podsetnik na problematiku smisla borbe za istinu kroz međuljudske odnose naglašenom u čuvenom filmskom ostvarenju Sidnija Lumeta iz ‘57, a takođe je do skora bila tu i kao lično pitanje autora da li nečije reči mogu da zažive bez ikakve javne naznake o reputaciji… Da li u rečima može da se prepozna iskustvo i znanje autora, a da se autor ne predstavi javno?