Vesna Pešić: Nikad izvini

Setila sam se Nenada Dimitrijevića koji je često pisao za Peščanik, a dugo ga nema. Jednom prilikom kad je pisao o srpskim ratovima u BiH, gde su počinjeni strašni zločini i genocid u Srebrenici, rekao je da bi za početak pomirenja bilo dovoljno da Srbija, njeni predstavnici, izgovore Izvini. Nikad se to nije desilo. A kako stvari stoje, uz ovogodišnju raspomamljenu proslavu godišnjice osnivanja RS na svetog Stefana 9. januara, ta mala i jednostavna reč je hiljadama milja daleko. Ovdašnjim i zvaničnicima RS leta 2024, 30 godina posle rata, izvinjenje Bošnjacima za počinjene zločine ni u snu ne bi palo na pamet.

U prošla vremena glavna tema jednog kruga ljudi u Beogradu bila je suočavanje sa prošlošću, tačnije sa počinjenim srpskim zločinima nad Bošnjacima, ali je vođena evidencija o svim počinjenim zločinima, koju je na jedinstven i autentičan način vodio Fond za humanitarno pravo u Beogradu, ali i organizacije u drugim centrima, Sarajevu i Zagrebu.

Peščanik je redovno objavljivao članke o toj temi i pravio emisije i javne rasprave. Nije do sada propuštao da 11. jula svoju emisiju posveti genocidu u Srebrenici, a gosti bi bili autentični svedoci. I ja sam pisala na te teme, posebno o stradanju muslimana u Prijedoru o čemu ću na kraju napisati koju reč više.

Sadašnja vlast u Srbiji mnogo je poradila na tome da Srbija zapadne ne samo u totalni zaborav o tome šta se dešavalo devedesetih godina u BiH, nego i da Ratka Mladića osuđenog na doživotnu robiju za zločin genocida u Srebrenici proglasi herojem, postavljanjem njegovog murala u Njegoševoj ulici, u sred Beograda. Mural je bio danonoćno čuvan od mogućeg protestnog oštećenja, što se i dogodilo. Dve hrabre i revoltirane žene jedne noći su jajima gađale mural, za taj čin bile privedene, a jednoj učiniteljki, Aidi Ćorović, izrečena je prekršajna kazna od 100.000 dinara. Taj mural je pokrenuo lavinu reakcija u slavu Mladića, pa gde kod da kreneš na zidovima i tarabama piše da je Ratko Mladić srpski heroj.

Dejtonskim mirovnim sporazumom Srbija je priznala BiH, ali izgleda samo formalno, a faktički je RS tretirala kao svoj ratni plen. Toj vrtešci – formalno se priznaje BiH a faktički ne – najveći zamah je dala neoradikalska SNS na čelu sa Vučićem, čemu se svesrdno pridružila Srpska pravoslavna crkva na čelu sa poslednjim patrijarhom Porfirijem. Predsednik RS Milorad Dodik, koji poslednjih godina neprekidno preti otcepljenjem, spolja je podršku dobio od ruskog predsednika Putina. On redovno prima Dodika, mada malo drema kad mu taj sićušni vladar dođe u goste, iako mu je dobrodošao da rovari na osetljivom mestu na Balkanu dok traje rat sa Ukrajinom. Putin je Dodiku i orden udelio, a Vučić se već pre njega okitio. Dobro je podsetiti da je on kod Putina bio 19 puta dok evo već deset godina Putinove slike vise na kioscima, na prvim stranicama Vučićevih brojnih tabloida.

Mučno je čitati o banjalučkoj proslavi 32. rođendana RS. Dodik kaže da je RS nastala u borbi za slobodu srpskog naroda za koju su Srbi dali 30.000 života. A ne pomišlja da pomene 100.000 ubijenih Bošnjaka. Zato pominje „strane kolonizatore koji su obezglavili RS tako što su utamničili čitavo političko i vojno rukovodstvo RS. Ostali smo vez vođa kao što su Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Biljana Plavšić i Momčilo Krajišnik, koji su Republiku vodili u najtežim okolnostima. Republika nikada neće zaboraviti njihov doprinos“. A pomenuti zaslužni i danas su po zatvorima sa presudama Haškog tribunala. Sem Biljane Plavšić koja se prvo pokajala, pa se posle od-pokajala.

Svečanoj akademiji pod nazivom „Simbol slobode“ u Sportskoj dvorani Borik u Banjaluci prisustvovali su patrijarh Porfirije, članica Predsedništva BiH Željka Cvijanović, predsednik Narodne skupštine RS Nenad Stevandić, predsednik Skupštine Srbije Vladimir Orlić, poslanici i ministri u Vladi Srbije Miloš Vučević, Danica Grujičić, Mihailo Jovanović, Nikola Selaković i Zoran Gajić. Dodik je i tu držao govor. Negirao je genocid pozivajući se na lažno pripisivanja genocidnih težnji srpskom narodu (što niko nikada nije tvrdio niti srpskom narodu pripisivao), a na pomen Radovana Karadžića i Ratka Mladića velikom salom zaorio se dugotrajni aplauz.

Upoznala sam stradanje grada Prijedora na samom početku ratova. Slučajno sam se našla u redakciji nedeljnika Vreme kad je ušao jedan mladić, prilično nervozan i počeo priču o Prijedoru. Rekao da je da su Srbi pobili hiljade muslimana, najviše onih koji su imali neku struku. Njegovi roditelji su pobijeni, a on je uspeo da pobegne i bio je na putu za Tursku. Kasnije se o tom pokolju mnogo više saznalo. I to da je gradonačelnik Prijedora, Srbin, naredio da Bošnjaci i Hrvati nose bele trake oko rukava, što je gotovo automatski asociralo na žute trake koje su nosili Jevreji u Hitlerovoj Nemačkoj. O belim trakama sam na neku od godišnjica stradanja Prijedora pisala ovde.

Ponovo mi se vratio Prijedor prošlog leta na godišnjicu Oluje, u kojoj je 4. avgusta 1995. iz Hrvatske proterano/izbeglo oko 200.000 Srba u poznatoj traktorskoj koloni. Obeležavanje Oluje redovno je održavano u Beogradu, ali je 2023. neočekivano i bez objašnjenja preseljeno u RS, i to baš u Prijedor. Nije bilo lako dosetiti se zašto je grad zločina nad muslimanima izabran za obeležavanje srpskog stradalništva. Ubrzo je postalo jasno. Pored Prijedora prolazi Petrovačka cesta kojom se kretala kolona srpskih izbeglica. Tom prilikom hrvatske oružane snage su bez ikakvog razloga bombardovale kolonu u kojoj su stradala i deca, počinivši težak ratni zločin za koji još uvek nije počelo suđenje.¹

Vučić je položio cveće na Petrovačku cestu u znak sećanja na pobijenu decu. Zamolila sam Natašu Kandić za podatke o tom događaju. Tom prilikom mi je rekla da je u Prijedoru ubijeno 3.456 muslimana, od kojih 102 deteta. Zar nije bilo moguće staviti koji cvet i za tu decu. Nije, jer ta mogućnost ne postoji, a da bi postojala njoj bi moralo prethoditi ono Izvini, žao nam je. Od takve mogućnosti ne treba odustati i zato na nju podsećam sada dok se i dalje razmetljivo slave zločini i njihovi počinioci.

 

Peščanik.net

***

1. Hrvatska vlada, njen ministar pravde i predsednik Zoran Milanović traže od srpskih vlasti u Beogradu da se hrvatskim pilotima ne sudi za zločin na Petrovačkoj cesti, a zauzvrat nude obustavljanje postupka za bombardovanje Banskih dvora u Zagrebu. Ta razmena zločina je zasnovana na identičnoj procesnoj situaciji u oba predmeta. Suđenja se odlažu zbog neispunjenih procesnih uslova, jer nema dokaza da su optuženima uručeni pozivi, iako su se u oba slučaja stekli uslovi za suđenje u odsustvu. Tako suđenja ne počinju ni u Zagrebu ni u Beogradu. (Navedeno prema pisanju Politike od 10. januara 2024.)

***