UN: unezverene nacije
Jubilarno zasedanje UN pokazalo je sav užas današnje globalne politike. Glavni finansijer UN, SAD, vređao je, ponižavao, pretio i ucenjivao države sveta na prostački način. Dug SAD prema UN doduše je manji, ali ni na koji način ne opravdava ništa od iskazane drskosti glavnog predstavnika. Dotični je zahtevao sedam Nobelovih nagrada za mir za sedam ratova koje je okončao. Od toga tri nisu okončana – dva nisu ni postojala, jedan se nastavio. Jedan od ona dva izgleda da je bio rat između Srbije i Kosova. Kad je bio takav rat, Tramp još nije bio predsednik; posle toga, već dvadeset pet godina nije bilo rata na Kosovu. Da li je to bila laž ili neznanje ili senilnost, uopšte nije pitanje: ostaje međutim pitanje kako su reagovali oni koje je suvereni govornik spomenuo. Među njima je za nas najzanimljiviji navodni predsednik Srbije.
Ovaj je prikazao stanje svoje zemlje kao zabrinjavajuću opštu uznemirenost zbog agresivnosti štrajkača u Milanu, i kao tugu u koju se ista zemlja zavila zbog ubistva Čarlija Kirka. Ni reči o tzv. ratu na Kosovu. Nema načina da se navodni predsednik u bilo čemu suprotstavi Trampu – čak ni gubljenje Kosova ne bi bio dovoljan razlog. Za malo gasa, koji je ionako izgubljen…
Kako da na to reaguju silni zakletnici Kosova u Srbiji? Sa puj pike ne važi? Kosovo na srpskoj političkoj pijaci ima cenu, cena je isplaćena, Lazarova žrtva bila je bonus. A kad se navodni predsednik vrati kući, može sve Jovo nanovo, na svom bunjištu. U žarištu ostaje mentalno zdravlje, ali ne navodnog predsednika, već srpskih aspiranata na Kosovo. Navodni predsednik ponašao se tačno onako kako su se ponašali Tramp i Netanjahu. Publika je doduše napustila salu dok je Netanjahu drsko lagao, ali bio je to očajnički, ne protestni čin. Ostao je novi, unezvereni svet, koji više ne zna kako se otarasiti čelnika koji su već osigurali dinastije, i sad se bore još samo za besmrtnost – pravu, ne metaforičnu.
Zlo više nije banalno. Ono je originalno, nikada viđeno, demonski sarkastično, toliko primitivno i toliko samouvereno da šutira i gazi sudbinu: ni veliki ni mali uzurpatori ne mogu da odustanu i odu čak i ako bi hteli, jer ih drže njihovi kriminalni rođaci ili sopstveni kriminal. Svesni da imaju trku od samo jednog kruga, oni se predaju opojnoj drskosti i veruju joj, misleći da moć može da ju održi. Najbliži se već osipaju, kupuju vile u Trstu i pune rezervoare za noćnu vožnju. Najdalji se prepuštaju istoj opojnosti, ali oni nemaju šta da izgube. Srednjaci i najgluplji platiće najvišu cenu.
Novi vladari više se i ne trude da bilo koga zavaravaju pominjanjem demokratije. Sve dok je to još bilo upotrebljivo u jeziku politike, glasači su se samozavaravali. Sad više nema nikakvog razloga da se tako ponašaju, iz čega se, paradoksalno, pojavljuje najveća prednost i obećanje trajanja svih pobuna: svest o nejednakosti. Sa svešću o nejednakosti više nema povratka, nema ambivalentnosti i manipulacija sa demokratijom, ostaje surova razdvojenost onih koji imaju i onih koji nemaju, i ishod je samo jedan – nova raspodela. Uzurpatori će pasti, doći će nove, nezadovoljavajuće vlade koje će brzo padati, sve dok se svetski poredak ne prilagodi novim pravilima i novoj neizbežnosti jednakosti. Jer zaboravljanje jednakosti veoma je dug proces, iza kojeg moraju stajati vekovno moćne institucije i generacije zatucanih. Svež zahtev za jednakošću proizvodi kolektivnu potrebu koja se ne može ugušiti nikakvom improvizovanom politikom i kratkom vladavinom gluposti. Svest o jednakosti tekovina je koju još nije uništilo tridesetak godina prevare zvane tranzicija, ni neokolonijalizam, ni religija na državnim steroidima. Generacije kojima je ugrađena svest o jednakosti u sistemu koji nije prepoznao tu opasnost još su žive i mogu svedočiti o tom iskustvu. Zato je studentskom pokretu bilo lako da pre pobune probije lažnu generacijsku prepreku. A sad, upornost se isplati.
Peščanik.net
****
