O knjizi ‘Kako funkcioniše fašizam’ Džejsona Stenlija
Usred američke predsedničke kampanje 2016. godine, Edgar Medison Velč, sredovečni muškarac iz Južne Karoline, pojavio se u jednoj vašingtonskoj piceriji vitlajući pištoljem. Namera mu je bila da se obračuna sa vlasnicima i oslobodi navodno seksualno roblje. Velč je poverovao da se upravo u ovoj piceriji odvijao trafiking dece namenjene seksualnom iživljavanju demokratskih kongresmena.
Ispostaviće se da je reč o jednoj od uspešno plasiranih teorija zavere, poznatoj po nazivu Picagejt (Pizzagate), tako vešto osmišljenoj da je nesretni Velč s pravom poverovao da se neka vašingtonska picerija bavi trafikingom, i to za potrebe Demokratske stranke.
Ovaj bizaran detalj zapravo je deo knjige Džejsona Stenlija Kako funkcioniše fašizam, sa podnaslovom “politika ‘Mi protiv njih’”. Analizirajući zapravo ne sam fašizam, već pojavne oblike fašističke taktike kao mehanizme dolaska na vlast, Stenli na samom početku upozorava da je poslednjih godina počela da prevladava određena vrsta ultradesničarskog nacionalizma. Autor na svoj spisak država u kojima je primetan ovakav trend uvrštava Rusiju, Mađarsku, Poljsku, Indiju, Tursku i SAD.
Ipak, ova knjiga je veoma značajna i za ostatak sveta, pa i za Srbiju, jer, kako naglašava Stenli, kontekst fašističkih politika je u svakoj zemlji osoben i zato se on, želeći da izbegne uopštavanja, odlučio da “fašizam” etiketira kao određenu vrstu ultranacionalizama (etničkog, verskog, kulturnog) u kome naciju predstavlja autoritarni lider koji govori u njeno ime.
Fašistička politika, prema Stenliju, obuhvata više jasno uočljivih strategija: mitska prošlost, propaganda, antiintelektualizam, nerealnost, hijerarhija, viktimizacija, zakon i red, seksualna anksioznost, apelovanje na ruralne sredine, ukidanje socijalnih službi i razbijanje jedinstva.
MITSKA PROŠLOST
Baveći se podrobno svakom od fašističkih strategija, autor kreće od mitske prošlosti ističući da ona služi da pripomogne u menjanju sadašnjosti. Šta to praktično znači, Stenli ilustruje na nekoliko primera. On smatra, analizirajući ustav Mađarske donesen 2011, godinu dana po Orbanovom dolasku na vlast, da je cilj tog ustava iznesen na njegovom samom početku, u “Nacionalnoj zakletvi”. Zakletva počinje veličanjem osnivača mađarske države Svetog Stefana, koji je “pre hiljadu godina učinio našu zemlju (Mađarsku – prim. aut.) delom hrišćanske Evrope”. “Nacionalna zakletva” završava se obećanjem da će se utrti put da nove generacije Mađara “ponovo učine Mađarsku velikom”.
Poređenja radi, u knjizi se navode reči Benita Musolinija izgovorene 1922. godine, na fašističkom kongresu u Napulju: “Stvorili smo svoj mit. Taj mit je vera, strast. Nije neophodno da bude stvarnost… Naš mit je naša nacija, naš mit je veličina nacije! I tom mitu, toj veličini, koje želimo da pretvorimo u potpunu stvarnost, podređujemo sve.”
“Fašistička mitska prošlost postoji da pripomogne u menjanju sadašnjosti”, zaključuje Stenli.
ANTIKORUPCIJA KAO PROPAGANDA
Uloga političke propagande sastoji se u tome da sakrije očigledno problematične ciljeve političara ili političkih pokreta, tako što ih uvija u oblande opšteprihvaćenih ideala.
“Rat protiv kriminala” američkog predsednika Ričarda Niksona dobar je primer maskiranja problematičnih ciljeva visokomoralnim ciljevima. Nikson je shvatio da direktna i sistematična kontrola kriminala može delotvorno sakriti rasističke namere iz unutrašnje politike njegove administracije. Niksonova retorika “zakona i reda” služila je da se sakrije rasistička politička agenda, inače savršeno eksplicitna iza zidina Bele kuće.
Skrivanje korupcije pod maskom antikorupcije je strategija koja predstavlja glavno obeležje fašističke propagande. U toj strategiji, fašističke države se fokusiraju na ukidanje vladavine prava sa ciljem da je zamene diktatima individualnih vladara ili partijskih šefova. Standardna pojava u fašističkoj politici su oštre kritike nezavisnog sudstva u vidu optužbi za pristrasnost i neku vrstu korupcije, a te kritike se potom iskorišćavaju za zamenu nezavisnih sudija onima koji će cinično upotrebljavati zakon kao sredstvo za zaštitu interesa vladajuće partije, naglašava Džejson Stenli.
“Teorije zavere ne samo da imaju moć da utiču percepciju stvarnosti, nego mogu i da oblikuju tok stvarnih događaja”, piše Stenli, i pojašnjava da “kad se vesti pretvore u sport, autokrata dosegne određenu popularnost, u uslovima fašističke politike vesti se od kanala za prenos informacija i argumentovane debate pretvaraju u spektakl u kome je autokrata glavna zvezda”.
Džejson Stenli detaljno obrađuje i ostale strategije fašističke politike, od hijerarhije, viktimizacije, zakona i reda, seksualne anksioznosti, apelovanja na ruralne sredine, ukidanja socijalnih službi, do razbijanja jedinstva, otkrivajući, kako to primećuje Dejvid Kej Džonston, da se ljudske slobode urušavaju kada glasači prihvate političare koji promovišu političke podele između “nas” i “njih”.
O toj poruci bi mogli dobro da razmislimo i mi u Srbiji.
Viktimizacija Srba
U odeljku o viktimizaciji, jedini put u knjizi se pominje i Srbija. Uz napomenu da nacionalizam vođen željom za jednakošću ume da se naglo preobrati u ugnjetački, Džejson Stenli piše da su Srbi u prošlosti nesporno bili ugnjetavani. Da bi se našli primeri ugnjetavanja, kako smatra autor, ne treba ići unazad čak do Kosovskog boja “iz koga Srbi crpe ogroman deo nacionalnog gneva i identiteta”. Dovoljno je vratiti se do Drugog svetskog rata, kada su Srbi masovno ubijani u koncentracionim logorima.
Autor primećuje da današnji Srbi potiču iz porodica u kojima je sećanje na te progone još veoma živo. Srpski nacionalisti koriste tu pozadinu da pravdaju progon manje moćnih i marginalizovanih muslimanskih grupacija.
U knjizi se potom navodi Memorandum Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1986. godine, “za koji se generalno smatra da je postavio principe toksičnog srpskog nacionalizma koji je doveo do velikog krvoprolića u bivšoj Jugoslaviji”. Dokument koristi dramatično preuveličan narativ o viktimizaciji Srbije, kojim poziva na ponovno zbijanje redova u odbrani etničkih Srba, kao i tradicionalne srpske istorije i kulture, ocenjuje autor.
Osvrćući se na Slobodana Miloševića, Džejson Stenli tvrdi da mu je narativ o viktimizaciji Srba doneo političku pobedu. Milošević je viktimizacijom opravdao i niz surovih ratova, uključujući i onaj na Kosovu, posle kojih je završio pred Međunarodnim tribunalom u Hagu gde biva optužen za genocid.
“Novija srpska istorija pod vlašću demagoški nastrojenih nacionalista pokazuje kako fašistička politika može iskoristiti prošlost obeleženu ugnjetenošću za vojnu mobilizaciju protiv fantomskih neprijatelja”, zaključuje autor deo o Srbiji.
Džejson Stenli je profesor filozofije na Univerzitetu Jejl. Napisao je pet knjiga, među kojima su Kako funkcioniše propaganda i Kako funkcioniše fašizam: politika “Mi protiv njih“, za koju je 2016. godine dobio nagradu za filozofiju Udruženja američkih izdavača.
Ovu knjigu je u Srbiji izdao Samizdat B92.
Članak je objavljen u tjedniku Vreme, br. 1531, 6. 5. 2020. Preuzimamo ga sa sajta vreme.com
