Sonja Savić (15.9.1961 – 23.9.2008) : Avangardna do bola

“Kad razmišljam o njoj i njenom formiranju shvatam da je ona rođena kao genije i da takva treba i da ostane.”

Promocija knjige “Sonja Savić – otvorena stranica” održana je u Banjaluci, a posjetioci su se mogli upoznati sa životom i djelom ove velike umjetnice. Knjigu “Sonja Savić – otvorena stranica”, u izdanju kuće Intelekta iz Valjeva, priredile su Zdenka Tomić i Milomirka Cica Jovović, okupivši na preko 300 stranica, obogaćenih fotografijama i ilustracijama, priloge gotovo stotinu umjetnika i autora sa prostora bivše Jugoslavije, odnosno njihova sjećanja na umjetnost, život i ličnost Sonje Savić.

Među autorima priloga u knjizi su Vlada Divljan, Bebi Dol, Dušan Kovačević, Miljenko Jergović, Slavko Štimac, Egon Savić, Rade Šerbedžija, Darko Rundek, Ljubiša Samardžić, Mira Furlan, Svetozar Cvetković, Slobodan Šijan, Zdravko Šotra, Maja Volk, Ivana Vujić, Mira Banjac, Petar Božović, Olivera Katarina, Koja,  Dejan Mijač, Vladica Milosavljević, Dragan Nikolić, Firči…

Za portal BUKA razgovarali smo sa autorkama knjige Zdenkom Tomić i Milomirkom Cicom Jovović, ali i sa izdavačem i urednikom Acom Vidićem.

 

Milomirka Cica Jovović, Aca Vidić i Zdenka Tomić

 

Gospođo Jovović, kako ste došli na ideju da napišete ovu knjigu  i da na jedno mjesto skupite detalje o životu i radu legendarne glumice Sonje Savić?

Nakon smrti naše velike glumačke legende, koja je prema mom subjektivnom mišljenju nedostižna legenda, bilo je tri godine ćutanja od strane stručnog dela publike, obožavalaca, sledbenika i onih koji su sa Sonjom Savić stvarali. To nam je zasmetalo. Autorka Zdenka Tomić i ja smo promišljajući o nepravdi koja je naneta Sonji Savić nakon njene smrti, u odnosu na naslove dnevne štampe u okviru kojih je bilo mnogo značajnije od čega je Sonja i zašto umrla, a manje značajno to kako je živela i šta je sve za sobom ostavila, donele ljudsku odluku da se nešto po tom pitanju uradi. U tom trenutku nismo znale da će naš rad biti do ove mere značajan i uspešan, ali naša početna odluka je bila da progovorimo o Sonji. Nas dve same nismo bile sposobne da to učinimo, pa smo napravile projekat sa kojim smo aplicirale Ministarstvu kulture Republike Srbije i tako ostvarile neophodna početna sredstva da bi bilo moguće početi raditi na knjizi.

I kako ste krenule u ostvarivanje tog projekta?

Krenule smo u nešto što nam na početku nije bilo poznato i nije nam bilo jasno kako će na kraju izgledati. Kad u ovakvu jednu priču krenete sa ljudskim manirima, sa ciljem skidanja paučine sa nečijeg lika, pogotovo sa lika Sonje Savić, onda entuzijazam i ljubav nemaju granica. Ovu knjigu je stvorila naša ljubav. Ljubav prema pravdi i ljubav za osećanje pravednosti za ne samo ono što je Sonja Savić radila, nego pravednosti u smislu poruke da još u ovoj našoj zemlji ima negde nekih zaboravljenih Sonja. Ova je bila specifična i posebna. Avangardna do bola. Ostavila je za sobom nešto što će tek budućnost moći istražiti. U ovom trenutku stručna kvalifikacija ostavljenog Sonjinog dela u oblasti alternativne fimske umetnosti još uvek nije potpuno definisana. Knjiga koju smo uradili otvorila je puteve stručnim ljudima da o tome promišljaju.

Kakav je danas odnos prema Sonji Savić kod mlađih, ali i starijih generacija?

Pomoću ove knjige na pet promocija koje su predviđene projektom koji smo uradile mogli smo sagledati odgovor na ovo pitanje. Sonja je imala svoje fanove zaista u mladoj publici i uopšte postoji utisak da ju je mlada publika mnogo bolje razmela nego starija publika. Starija publika uglavnom razume Sonjine filmove, ali njeno alternativno stvaralaštvo i ono što je budućnost sa Sonjom to mnogo bolje razumeju mladi, mnogo bolje primaju i mnogo bolje na to reaguju. Ova knjiga je prvo svedočanstvo o značaju jedne ovakve umetnice, a njeno rodno mesto, Opština Čačak, je u svoje okrilje preuzela Sonjinu intelektualnu imovinu koja podrazumeva svo njeno umetničko stvaralaštvo, a porodično imanje u Donjoj Gorevnici porodice Savić se takođe prenosi Opštini Čačak, tačnije galeriji Nadežde Petrović ispod čijeg krova Sonja nastavlja svoj put u budućnost. Duboko verujemo u to da će i samim zapošljavanjem jednog mladog čoveka koji će raditi na Sonjinom imenu i delu biti njena priča pričana u budućnosti.

Sonja Savić je odbacivala je sve tabue, oštro kritikovala svako licmjerje i, kako je ocjenjivala, opštu čamotinju i žabokrečinu kulturnog establišmenta. Ima li danas u javnoj sferi takvih ljudi?

Ima takvih ljudi, ali su oni uplašeni. Naravno, ima ih jako malo. Sonja se nije plašila ničega, ona je odlučila da živi na način na koji je živela i nije razmišljala o sebi u budućnosti. Kao čovek i umetnik razmišljala je o svima nama u budućnosti i onima koji će tek doći. Teško da mogu u ovom sada trenutku da istaknem ime osobe koja bi tako hrabro tumačila sve oko sebe. U ovom trenutku i u ovim današnjim vremenima ne mogu da ju vidim.

Recite nam Vi nešto svoje lično, intimno o Sonji Savić… Kako se Vi sjećate ove velike glumice?

To je već neka priča za moju ličnu knjigu koja bi se, sad mi je palo na pamet, mogla zvati “Toot me light”, a to su bile prve reči nemačkog jezika koje sam naučila u petom razredu osnovne škole kada sam se rastala sa Sonjom. Moj životni put me je sasvim slučajno uveo u porodicu Savić, preko majke Sonje Savić. Živela sam sa njom u istom prostoru, disala isti vazduh, u to vreme dete je bila ona, dete sam bila ja. Odrastale smo zajedno, iako daleko jedna od druge, jer smo bile udaljenje jedna od druge oko 300 kilometara. Ja sam živela u Negotinu i tamo formirala svoju porodicu, a Sonja je iz Čačka otišla za Beograd gde je završila pozorišnu akademiju. Iako ja to tad nisam razumevala, jer nisam ni spoznavala svet oko sebe, Sonja je u nekoliko kvadrata petosobnog stana u Beogradu imala sve: klavir, violinu, baletsku haljinu i mnoštvo knjiga. Posmatrajući je ja, tako mlada, nisam shvatala šta to ona radi. Lista knjigu ležeći na podu, a onda skoči i uzme violinu odsvira nekoliko taktova, od toga se premesti na klavir i vrati se na nešto drugo. Ja to tek sad razumem, bila je puna ideja i mogla je tako nastavljati satima… Kad razmišljam o njoj i njenom formiranju shvatam da je ona rođena kao genije i da takva treba i da ostane.

SIMBOLIKA KNJIGE: BROJ 47

Gospođo Tomić, koliko je dugo trajao rad na ovom djelu u kojem o Sonji govore i pišu mnogi umjetnici. Knjizi o Sonji su svoj prilog dali njeni porijatelji i oni koji su sa njom radili. Kako ste uspjeli sve to prikupiti?

Ova knjiga je simbolično u znaku 47. To je broj godina koliko je Sonja imala u trenutku kada nas je napustila, a knjiga sadrži dva bloka od po 47 tekstova, 47 autora. Riječ je o rediteljima sa kojima je ona sarađivala, njenim kolegama sa klase, osobama iz sveta umetnosti i medija, prijateljima i porodici. Knjiga sadrži i deo njene autobiografije, a riječ je jednom tekstu koji je Sonja o samoj sebi napisala i koristila ga kada je za svoje avangardne projekte tražila podršku drugih ljudi. Po prvi put na jednom mestu pokušali smo da sažmemo sve ono do čega smo mogli da dođemo od Sonjine umetnosti u smislu popisa njenih uloga na filmu, pozorištu i televiziji. U knjizi se nalazi 47 Sonjinih fotografija i to je sve na jednom mjestu u okviru projekta “Sonja Savić – otvorena stranica”. Ovo jeste knjiga o Sonji Savić, ali nije samo o njoj. Knjiga govori o svim onim ljudima koji su pisali za knjigu, govori o onima koji za nju nisu pisali, o jednom narodu, vremenu, državi, govori praktično o svima nama.

ŽIVOT KNJIGE

Gospodine Vidić, kakav je život knjige “Sonja Savić – otvorena stranica” od njenog izlaska do sad?

Sama ideja i realizacija knjige zahvaljujući autorkama zapravo je Sonju Savić vratila u javni život u koji je ona nekad davno ušla pre svojih glumačkih ostvarenja i šire. Britki jezik i britki um Sonu Savić su jedno vreme učinili nepoželjnom u javnosti i ovo je bila prilika da se ona vrati u neki svoj drugi život. Put knjige je bio takav da smo mukotrpno radili, od grafičkih rešenja do pronalazaka finansijskih sredstava i sve smo ih rešavali korak po korak da bi knjiga ugledala svetlost dana. Knjiga je objavljena prije godinu i mesec dana. U to vreme kada se ona počela promovisati bila je najtraženija knjiga u Srbiji, jer praktično nije bilo moguće da se kupi, jer na osnovu projekta mi smo bili obavezni da ju promovišemo i darujemo institucijama kulture. Knjiga se početkom ove godine otvara prema tržištu i radoznali čitaoci uspevaju da ju nabave i upravo se Sonja na taj način vratila u umove ljudi, njihova srca i domove… Put knjige je vrlo teško predvideti, ali mi guramo ovaj projekat prema publici i široj javnosti u Srbiji i šire.

Gdje se knjiga može nabaviti?

Na osnovu ovog što smo stvorili i tiraža koji je preostao pokušaćemo da izborimo da knjiga izađe u drugom izdanju u komercijalnijem obliku i da bude dostupnija široj publici. Najjeftinija je cena knjige koja se nabavlja online i preko izdavača pozivom ili e mailom, a može se naći i na promocijama, jer smo i za ove prilike predvideli određen broj knjiga. Knjiga se može naći i u knjižarama, ali je tamo cena veća.

 

 

SONJA SAVIĆ

Glumica Sonja Savić (1961-2008) je poznata po brojnim ulogama u mnogim uspješnim jugoslovenskim filmovima iz osamdesetih godina. Rođena je 15. septembra 1961. godine u Čačku. Glumom je počela da se bavi u amaterskim trupama, a debitovala je u filmu “Leptirov oblak” 1977. godine. Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu diplomirala je 1982. godine u klasi profesora Minje Dedića, zajedno sa Svetislavom Goncićem, Branimirom Brstinom, Žarkom Lauševićem i Zoranom Cvijanovićem.

Ulogama u filmovima “Živeti kao sav normalan svet”, “Una”, “Šećerna vodica”, “Davitelj protiv davitelja”, “Balkanski špijun”, “Čavka” izborila je status zvijezde domaćeg filma. Za ulogu u filmu “Život je lep”, 1985. godine nagrađena je na festivalu u Veneciji. Tokom devedesetih godina manje je radila, ali je, i pored toga, ostvarila nekoliko značajnijih uloga u filmovima “Mi nismo anđeli”, “Uvod u drugi život”, “Ni na nebu ni na zemlji” i “Urnebesna tragedija”. Bila je aktivna i kao rediteljka – “Prvi srpski tehno vodvilj”, “Supernaut – Beograd andergraund”, “Plej” i poslednji film “Šarlo te gleda”.

Veliki povratak na glumačku scenu uslijedio je poslije uloge u filmu “Hleb i mleko” 2001. godine, za koju je nagrađena Zlatnim lavom u Veneciji. Film “Jug-jugoistok”, u kojem je igrala, dobio je nagradu “Nebojša Đukelić” na beogradskom Festu. Posljednju ulogu ostvarila je u TV seriji “Vratiće se rode”. Preminula je 23. septembra 2008. godine u Beogradu. U posljednjih desetak godina života povremeno se povlačila iz javnosti i posvećivala alternativnoj umjetnosti u oblasti eksperimentalnog filma, teatra, muzike i multimedija. Odbacivala je sve tabue, oštro kritikovala svako licemjerje i, kako je ocjenjivala, opštu čamotinju i žabokrečinu kulturnog establišmenta.

BUKA

Razgovarala Maja Isović