‘Spisak “krvnih neprijatelja” je dugačak, u poslednja dva veka, to su Austrougarska, Vatikan, Kominterna, komunisti, biciklisti… Prosto, govoriće o tome kako su priče o srpskim ratnim zločinima uglavnom izmišljotine i uglavnom posljedica istog animoziteta koji Zapad emituje ka Srbiji’
Bojan Tončić novinar je i komentator beogradskih E-novina. Teme o kojima piše su državni ratni zločini, agresorski ratovi Srbije, sudbine počinilaca, odnosi državnih organa i pravosuđa prema zločinima i zločincima, suočenje s bliskom prošlošću. U svojim novinarskim analizama bavi se problemima manjinskih grupa, te svim manifestacijama ugrožavanja ljudskih prava. S njim je za Prometej razgovarao Kenan Muminagić.
Vjerujem da Vas ovo često pitaju. Zašto se bavite upravo time čime se bavite? Zbog čegaispitujete ideologeme iz prošlosti? Odakle crpite motivaciju?
Nešto mora da se promeni u tome što živimo. Bilo bi dobro kad bismo mogli da nešto promenimo. Živimo okruženi zlikovcima, a većina njih, ogromna većina, neće odgovarati zbog svojih monstruoznih zločina koje su počinili i u ime države i u ime naroda kome pripadaju.
Koliko su nacije na našim prostorima opterećene prošlošću?
Opterećene su svakako, na vlasti su i dalje ljudi iz prošlosti, sporo odlaze sa vlasti, nepromenljivi su, a velika je opasnost to što se (govorim sad o Srbiji) nalaze u sigurnosno-policijskim i vojnim strukturama, te su i dalje povezani sa organizovanim kriminalom. Danas sve veze Srbije sa organizovanim kriminalom vode u ratove iz početka devedesetih.
O utjecaju mitologije na problem odnosa prema prošlosti. Koliko utiče način na koji svi narodi na našim područjima na prošlost gledaju upravo mitološki?
U Srbiji ga ima puno i rasprostanjen je. Rasprostranjen je kao mit o nekakvom junaštvu, o žrtvovanju, o carstvu nebeskom. Govorim o svim postulatima kosovskog mita. Međutim, ima jedna zanimljiva kontradiktornost u dominantnoj ideologiji. Ona se lomi, i to se nekad čini tragikomično, između junaštva i vojnih uspjeha i jezikom propagande rečeno statusa naroda žrtve. Kad pričate sa nekim o bliskoj prošlosti, često će da kaže da su Srbi ovde ostvarili tu i tu pobedu, da su u tim raznim pobedama učestvovali dobrovoljci, vojnici, artiljerija, pešadija, pričaće vam neke mitologeme, pominjaće vojnu strategiju i taktiku kao da su svi redom generali, a onda kad ih nekim sasvim logičnim pitanjima dovedete do ključnog pitanja “Zašto?“, okrenuće priču i govoriće o tome da su Srbi vekovima bili žrtva. Spisak “krvnih neprijatelja” je dugačak, u poslednja dva veka, to su Austrougarska, Vatikan, Kominterna, komunisti, biciklisti… Prosto, govoriće o tome kako su priče o srpskim ratnim zločinima uglavnom izmišljotine i uglavnom posljedica istog animoziteta koji Zapad emituje ka Srbiji.
A utjecaj crkava i drugih vjerskih institucija na održavanje tih narativa?
Utjecaj crkve je snažan, on se može videti kroz ovo što sam već rekao. Dodao bih tu da crkva također širi jednu predstavu o Srbima koja je sumanuta i monstruozna, a to je da, osim što su žrtve, Srbi kao pravoslavci po defoltu ne mogu da budu ratni zločinci. Samo pravoslavlje isključuje ratne zločine, a s druge strane nagledali smo se toliko snimaka na kojima su sveštenici koji blagosiljaju ratne zločince, one koji kreću u rat i ubijaju kao što smo videli u Trnovu, Srebrenici, Bijeljini nenaoružane zarobljenike.
Mogu li te predstave biti narušene haškim presudama?
Nimalo! Haške presude su, jezikom propagande, izmišljotina, laž! Ništa nije tačno! Hag je instrument izmišljen zbog toga da se uništavaju nevini Srbi. Ono što je u haškim presudama je strašnije od svega što smo videli u umetničkim delima nastalih posle ratova na području bivše Jugoslavije devedesetih godina, ali ništa ne može da dovede do shvatanja da to jeste zločin, da je to zločin jednog naroda, da je taj narod većinski učestvovao u raznim zločinima. Ubijanje zarobljenika, tu su deportacije i progoni više od sedamstopedeset hiljada Albanaca, ubijanje civilnog stanovništva, genocidne akcije poput trovanja vode, uništavanja kuća, bogomolja.
Izvesno je već sad da će se uvek govoriti o haškim presudama kao o lažima, iako su neke od njih utemeljene na činjenicama, svedočenjima. Sve dok je tako ideja pravde u Srbiji neće zaživeti, a to je ideja pravde koja znači pravda za žrtve, za preživele, za porodice ubijenih, i pravda za počinitelje tih zločina, višegodišnja robija, a ne nekakvo fakultativno izdržavanje kazne, u bazenu, na jahanju.
Kako vidite moguće razrješenje, izlaz? Da li vidite bilo kakvu svijetlu tačku, bilo da je to u idealima Vaše profesije, bilo to da je u nevladinom sektoru?
Od toga naravno nema ništa. Ne mogu da kažem da vidim pozitivne pomake, jer to bi onda značilo pomicanje društva. Ima u nevladinom sektoru organizacija poput Inicijative mladih za ljudska prava. To su mladi ljudi, spremni da se suoče sa onim što su njihovi roditelji radili. A njihovi roditelji su finansirali opsadu Sarajeva, finansirali šumske razbojnike, bandite, u svemu tome učestvovali, podržavali, glasali za to. Tu vidim malo nade. Vidim u ljudima koji o ratu i zločinima pišu i govore otkad su se oni dogodili, od početka ratova devedesetih, ali to je suviše malo za jedno relativno veliko društvo koje je u jednom gnoju, u bolesnom tumoru. Moje su prognoze vrlo pesimistične. Konačno, ako bi se svako u Srbiji zapitao da li poznaje više nacionalista nego ljudi koji to nisu, odgovor bi bio tragičan.
(Prometej.ba)
