Trivijalocen ili nezahtevnost je zahtev dana
Piše
VELIKO I MALO
Kažu neke pesnikinje feministkinje
da pesnici muškarci
pevaju samo o “velikim stvarima,”
a trebalo bi pevati o običnim,
malim stvarima i pojavama.Ali, ко može znati
šta je to obično i malo?
Niko, baš kao što niko nije znao
ni šta je to veliko, iako se, istina,
о tome dosta pevalo,
pevalo dok se to nije smanjilo.Tako će i pevanje o malim i običnim
stvarima uveličati njihove dimenzije,
biće teško kretati se među njima,
kao kroz uzane tunele,
u nekoj podzemnoj deponiji
punoj ljudi u njihovoj pravoj veličini.Nebojša Vasović
I nakon postmodernizma postmodernistički ideologem tzv. male priče (lišene nekadašnje emancipatorske pa čak i ideološke delotvornosti) nastavljaju beskonačno da se umnožavaju (i smanjuju), težeći kolonizaciji čitave savremene medijske sfere. Takve male, bolje reći sićušne priče stvaraju zaglušujuću buku koja uspešno sabotira svaku (koherentniju) refleksiju. Nesavladiva poplava beznačajnosti u obliku suvišnih informacija i naročito saveta u vezi sa kuvanjem, jogom, kućnim ljubimcima, mršavljenjem, “postavljanjem granica”, šminkanjem, “duhovnošću”…i sličnim sadržajima koji treba da dokažu da “život čine male stvari”, pre pokazuju da je sam život u naše vreme postao jedna irelevantna stvar. Stoga se samoskrivljena nezrelost našeg doba ne očituje toliko u nedostatku hrabrosti ljudi da samostalno prosuđuju i procenjuju vrednost svega, koliko u pomanjkanju mentalnog prostora za tako nešto. Jer (post)kulturni imperativ tzv. prosečne savremene individue predstavlja neupitna autohipermedijacija,,,[1] koja počiva upravo na preobilju skromnih postignuća. Utoliko pomenuta individua danas trijumfalno “pravilno diše”, “aktivno stari”, “zdravo se hrani”, upražnjava “zahvalnost”… valjda prema savremenoj tehnologiji i društvenim medijima, koji joj omogućavaju da sve to podeli sa svima, u realnom vremenu. Pritom se čini da koliko se više smanjuje domašaj takvih postignuća, toliko se više insistira na hiperboličnim izrazima koji treba da ih imenuju. Kao primer se može posmatrati devalvacija značenja reči heroj: od predmodernih heroja mača i pera, preko modernih gitarskih heroja dolazi se do savremenih “heroja kuhinje” i “bebe heroja”[2] itd. Ovakvi i slični slučajevi kao da govore o potrebi savremenog društva da svoj smanjeni kapacitet za promišljanje značajnih aspekata života “zabašuri” patetičnim preuveličavanjem i neretko senzacionalizacijom trivijalnih, svakodnevnih iskustva (uključujuči tu i senzacionalističko izveštavanje o vremenskoj prognozi).
Nemogućnost ili čak “zastarelost” razlikovanja važnih od nevažnih stvari svakako predstavlja i posledicu krize visokog obrazovanja. Ta kriza se spolja ogleda u sve češćim napadima globalnih vladajućih nomenklatura na univerzitete, što uključuje pokušaje ukidanja njihove autonomije, marginalizovanje katedri za humanistiku te umanjivanje finansiranja koliko i široko rasprostranjeno nipodaštavanje znanja i društvene samokritike.[3] No, iznutra kriza se očituje u sažimanju obrazovnih programa i njihovoj “optimizaciji” (u skladu za zahtevima tržišta), koju vrše neke visokoškolske ustanove, pripremajući time nove generacije samo za reprodukovanje ciklusa zarade i potrošnje. Rečima K.Kastorijadisa (Cornelius Castoriadis):
“Što onda postaje opći identifikatorski model koji institucija predstavlja društvu, predlaže i nameće pojedincima kao društvenim pojedincima? To je pojedinac koji najviše zarađuje i najviše uživa; ma koliko jednostavno i banalno to moglo izgledati. […] “Zaraditi”, dakle; ali zaraditi, unatoč neo-liberalnoj retorici sada je gotovo posve odvojeno od bilo koje društvene funkcije i,čak, od svake legitimacije koja bi bila imanentna samom sistemu.”[4]
Moglo bi se pomisliti da aktuelno političko vrenje dokazuje suprotno: prvo omladina a potom i najveći deo građanstva su se preneli iz (dogmatskog) dremeža i zahtevaju ne tek smenu jednog režima već, kako izgleda, političku (i kulturnu) transformaciju samih preduslova na kojima društvo počiva. Ali, ako se malo bolje pogleda, lako se uočava sva ideološka konfuzija narodnog pokreta: kao da pobuni nedostaju “samo” relevantni savremeni idejni i vrednosni parametri. Umesto toga, na terenu se mogu uočiti aspekti međusobno nespojivih aspekata različitih prolevičarskih ili desničarskih “dekupaža” – nanetih preko osnovne neoliberalističke matrice. Tako neoliberalni prolevičarski(hm!) imperijalizam i njegovo naličje neoliberalni desničarski klero-nacionalizam nastoje, svako sa svoje strane, da zadrže ili pridobiju tzv. obične ljude, tj. politički i kulturno neartikulisanu većinu. U isto vreme, populistička levica ne insistira otvoreno na levičarskim vrednostima već, snishodeći se toj većini, pokušava da iste vrednosti “inkognito” provuče u paketu sa sindikalnim pitanjima (za koje veruje da su za pomenutu ciljnu grupu jedino od značaja).
Međutim, čini se da obični ljudi političko-kulturni simbolički kapital kao takav (više) ne shvataju ozbiljno, ne prepoznaju i ne priznaju zaista njegovu legitimacijsku moć. U najboljem slučaju, oni levičarskim prosocijalističkim kao i desničarskim nacionalističkim politikama pristupaju jednako rekreativno. S druge strane, jedino čemu pripisuju stvarnu važnost i ka čemu žudno streme jesu upravo novac i uživanje koje on može da obezbedi.[5] Uživanje zapravo donekle funcioniše kao savremena psihološka i marketinška strategija za neutralizovanje i pacifikovanje klasnih, rasnih, rodnih, religijskih, političkih i sl. trvenja i problema. Samim tim, kada neka veća grupa ljudi ili cela nacija biva lišena ili smatra da je lišena svog, uslovno rečeno, prava na uživanje, dolazi do pobuna. Otud sadašnja narodna pobuna ponekad liči na puki resantiman protiv pljačkaškog karaktera i materijalnih privilegija vladajuće kaste, protiv njenog većini nedostupnog komfora (dok recimo radikalna degradacija (savremene) kulture brine uglavnom samo one koje se tom kulturom bave). S druge strane, s obzirom da (politička) kultura i obrazovanje poseduju razvojnu komponentu, zahtevaju vreme, imaginaciju i napor, one ne oblikuju u značajnijoj meri senzibilitet savremenog “malog čoveka”. Jer isti teži dobrom(?!) životu, formatiranom po uzoru na prozaičnu svakodnevicu. A taj dobar i (psihološki) udoban život, skučenog horizonta očekivanja, najbolje predstavljaju i eksploatišu reklame i komercijalni marketing. Savremene reklame nude uživanje shvaćeno ne samo kao puko odsustvo napora, već i kao beskompromisan i autoafirmativan otpor naporu(sic!). Reklame svojim ekonomičnim, stereotipno-apsurdistički intoniranim narativima pretenduju da zadovolje sve potrebe za lepotom, autentičnošću, hrabrošću, kreativnošću i dr. svojih ciljnih grupa. Recimo postoji reklama za higijenske uloške za one koje se usuđuju da umesto bezbrižno “neustrašivo” spavaju; ljuti smoki za one koje vole “izazove”; prašak za veš koji je “snažan, nežan i moćan kao ti” (ili samo osnažene peru veš, prim.aut.); sladoled King za one koje “žele da se istaknu u masi, na svet gledaju sa visine, hrabro opovrgnu izreku ćutanje je zlato…jer uživati u životu znači stvarati sopstvena pravila” itd.itd.
Na ovim primerima se vidi da savremena reklama potrošačicama više ne sugeriše kao nekada da treba da se promene i postanu lepše, hrabrije, glamuroznije…što će se dogoditi ukoliko kupe ono što se reklamira. Upravo suprotno, u skladu sa političkom korektnošću, većina današnjih reklama konzumentkinjama pre sugeriše da su već savršene a reklamirani proizvodi treba tek da podvuku, “komuniciraju” tu činjenicu. Na taj način, savremeni advertajzing često zapravo ohrabruje svoje ciljne grupe da ostanu u sopstvenim uskim okvirima i teže životu bez snova, ispunjenom uživanjem u izazovima – bezbednih rizika. U tom smislu retko se poseže za recimo bilo kakvim kulturnim referencama iz tzv. visoke kulture jer se ne računa na prepoznavanje od strane potrošačica. Samim tim, kada se u reklamnom kontekstu i upućuje na nekakav eskapizam, on danas ima dominantno voluntaristički a ne kulturni karakter (u užem smislu shvatanja kulture kao stvaralaštva i njegove recepcije). Utoliko se može reči da nas reklame uveravaju da se ono što se nekad zvalo kulturnom nadgradnjom sada zasniva na hrabrom, autentičnom, personalizovanom(sic!) spavanju, jedenju, pranju…A ipak istovremeno, kako tvrdi B.Postnikov:
“naizgled paradoksalno, tzv. umjetnost uvjeravanja crpi snagu svojih učinaka iz onoga što joj nitko zapravo ne vjeruje.”[6]
“Preinformisana” ali površna i histerična potraga za autentičnom egzistencijom jeste podrazumevan i neizbežan lajtmotiv našeg doba, sve dok se ta potraga doživljava kao još jedna vrsta zabave lako pretočive u još jedan reklamni slogan. Usled inflacije tih slogana i brzine njihovog smenjivanja čini se irelevantnim postavljati pitanje o njihovoj uverljivosti. Jer uverljivo je ono što na zabavan ili bar psihološki zavodljiv (utešan) način – obesmišljava uverljivost.
No,zabava se u naše vreme posmatra kao drugačiji društveni faktor nego što je to bila u bližoj prošlosti. Naime, u periodu modernizma i industrijalizacije društva, rad i zabava su smatrani različitim i međusobno konkurentnim domenima ljudskog iskustva. Štaviše, rad se kao “ozbiljna” delatnost u moralističkom tonu uzdizao dok se zabava u istom tonu omalovažavala kao “frivolna” (u tom maniru se i umetnost i kultura uopšte delila na zabavnu i ozbiljnu).
Ali, od poslednje četvrtine prošlog veka dolazi do postepenog i sve većeg preklapanja rada i zabavljanja (i kulture/umetnosti i zabavljanja), da bi do danas zabava odnosno želja za njom preuzela i prožela čitavu ezgistenciju. Međutim, dok je nekadašnja zabavna kultura podrazumevala određene individualno ili kolektivno proizvedene artefakte (“pleh” muziku, bulevarsko pozorište, ljubavne, vestern, SF romane i sl.), ovovremene najpopularnije efemerne zabavne aktivnosti ne počivaju nužno na tome. Kako se moglo videti na primeru reklama, drevno ali i moderno slavljenje hleba i igara se pretvorilo u puko poigravanje hlebom: ispunjavanje osnovnih (fizioloških) potreba se uspostavilo kao oblik zabave i samorealizacije (i zabave kao oblika samorealizacije). S tim u vezi se može reći da ako kratkotrajno ili efemerno i dalje označava nešto beznačajno – obrnuto danas nipošto ne važi.
za P.U.L.S.E Dušica Popović
Napomena: Trivijalocen – naš neologizam, nastao po ugledu na reč antropocen. Može se tumačiti kao ironična podkategorija antropocena tj. kao epoha vladavine trivijalnog čoveka.
- Naš neologizam koji označava proces samoreprezentacije u kojem subjekt sam sebe i gotovo celokupan svoj život dokumentuje i posreduje pomoću digitalnih medija.↑
- Koja je taj epitet zaslužila time što nije zaplakala kada su je prenosili preko poplavljenih područja (preuzeto iz dnevne štampe koja je izveštavala o poplavama 2015.godine, prim aut.). ↑
- Paradoksalno, prezir naročito prema humanistčkom obrazovanju danas dolazi u paru sa neobuzdanim nagonom svevećeg broja ljudi, posebno onih koji pretenduju na vlast, za posedovanjem diploma i doktorata. Stoga se postavljapitanje na čemu se (i dalje) temelji društveni prestiž diplome ako to društvo istovremeno omalovažava znanje.Možda bi se moglo reći da se prema znanju postupa neznalački, kao prema nekoj vrsti predačkog totema u čiju se političko-magijsku zaštitu i kredibilitet može samo verovati ali koje nije moguće ni potrebno preispitivati i o čemu ni nema odnosno “ne treba” da ima šta – da se zna! ↑
- Kastorijadis, K. (1999) Uspon beznačajnosti, Umetničko društvo Gradac, Čačak-Beograd, str. 103. ↑
- Kao pokazatelj uticaja uživanja na svakodnevicu neka posluži oblik pozdrava: nekad se pri rastajanju govorilo zbogom, doviđenja, zdravo itd. dok se danas često izgovara uživaj(te). ↑
- Postnikov, B. (2013) Nekoliko poruka naših sponzora. Medijske groteske, Zagreb, str. 121. ↑
