Sa produbljivanjem krize, jača siva ekonomija

Rast nezaposlenosti, recesija. budžetski rezovi. Rigorozne mere štednje pogađaju mnoge u trenutku kada vlade nastoje da ožive svoje posrnule ekonomije. Međutim, postoji jedna oblast koja doživljava bum. Ljudi sve više rade u sivoj ekonomiji kako bi opstali u teškim vremenima.

Jusuf Ahmić živi u Tuzli u Bosni i Hercegovini. Postavlja pločice u kupatilima za manje od pet dolara (manje od četiri evra) po kvadratnom metru. Međutim, ima posla samo kada ga prijatelj vodoinstalater pozove.

U ovako teškim vremenima, Ahmić ne može sebi da priušti da plaća troškove registrovanja posla. Prevrće očima na pomen ideje da treba nešto da plati državi u situaciji kada jedva može da prehrani svoju porodicu.

“Ova država je beskorisna. Ona samo uzima, a ništa ne daje. Ne postoje podsticaji za male preduzetnike. Zbog toga radim na crno. Šta mogu da radim ako me uhvate? Ne mogu da promenim situaciju u kojoj se nalazim”, kaže on.

Ahmić pripada sve većoj grupi ljudi koja traži utočište od ekonomske krize u Evropi u sivoj ekonomiji. Reč je o svetu u kome ljudi rade poslove koji su legalni ali prikrivaju svoje prihode od poreskih vlasti. Za plaćanja u gotovom se ne daju potvrde, a prijavljuju se manja primanja od stvarnih, ako se uopšte i prikazuju.

Prema podacima “VISA Europe”, međubankarske službe za kreditne kartice, rad na crno na starom kontinentu je povećan za pet odsto u periodu od 2007. do 2011. godine, tako da je dostigao obim od 2,2 hiljade milijardi evra.

Siva ekonomija ne uključuje tipične kriminalne aktivnosti kao što su trgovina narkoticima, reketiranje ili provale.

Fridrih Šnajder (Friedrich Schneider) sa univerziteta Johan (Johannes) Kepler u Lincu u Austriji, jedan od vodećih eksperata za sivu ekonomiju, ističe da je ova vrsta poslovanja najizraženija u Centralnoj i Istočnoj Evropi, kao i na Mediteranu.

“U Istočnoj Evropi, siva ekonomija je veoma rasprostranjena u Bugarskoj i Rumuniji zbog slabog sistema upravljanja i razgranate korupcije, što je, na primer, karakteristično i za Grčku”, rekao je Šnajder.

Pouke za vlade

Prema proceni Svetske banke, oko 32 odsto ekonomskih aktivnosti u Bugarskoj se odvija u sivoj zoni, a 29 procenata u Rumuniji, za razliku od samo 7 odsto u Austriji.

Ljudi počinju da rade na crno kada shvate da ne mogu da opstanu u legalnoj privredi. Često nastoje da izbegnu, po njihovom mišljenju, previsoke poreze ili troškove poslovanja.

​​
I dok ovakav pristup može privremeno da pomogne pojedincima, to je veliki izazov za države u kojima oni žive i rade.

Rad na crno lišava vlade ogromnih prihoda po osnovu poreza. U pojedinim zemljama, kao što je Italija, siva ekonomija je toliko narasla, da ako bi je oporezivala, veoma brzo bi rešila problem dugova.

Naime, zbog izbegavanja plaćanja poreza italijanska državna kasa je lišena godišnje 340 mlijardi evra, što znači da bi za manje od osam godina mogao da se isplati državni dug koji iznosi 2,6 hiljada milijardi evra.

Međutim, malo je verovanto da će takav srećni ishod videti italijanska ili bilo koja evropska vlada. Da bi se oporezovala sva skrivena primanja, potrebne su drakonske mere – što nijedna demokratski izabrana vlada ne može da nametne. Umesto toga, pojedini eksperti smatraju da vlade moraju da nauče lekcije od svojih sivih ekonomija.

“Vlade moraju da izvuku pouke da nije rešenje u obrušavanju na rad na crno. Na kraju krajeva, želite da ljudi kupuju robe i usluge koje im omogućavaju bolji život. Pravi odgovor je da se smanje troškovi poslovanja u zvaničnoj ekonomiji kako bi se legalizovale ove transakcije iz sive zone”, smatra Dalibor Rohač, ekonomista iz instituta Legatum čije je sedište u Londonu.

Mnogi ljudi bi želeli da legalizuju svoje poslove iz sive zone, kada bi mogli da to sebi priušte, zato što rad na crno ima značajne nedostatke.

Time su, na primer, lišeni mogućnosti da koriste usluge zvaničnog sektora i institucija koje ubrzavaju i pojednostavljaju poslovanje. U sivoj ekonomiji se ne poštuju standardi koje neki proizvod mora da zadovolji kao i procedure o bezbednosti na poslu. Sporovi između poslovnih partnera se rešavaju izvan sudova, često nasilno.

Jusuf Ahmić kaže da bi voleo da jednog dana registruje svoj posao i prestane da radi na crno. Međutim, to je malo verovatno u skorijoj budućnosti.

“Ljudi koji rade isti posao kao i ja, kažu mi da mi je potrebno najmanje nekoliko hiljada konvertibilnih maraka i dosta papirologije za to, što ja nisam u stanju da obezbedim. To je u dogledno vreme izvan mojih mogućnosti. Kasnije, kada se stvari poboljšaju, možda ću moći. Ko zna?”

Čarls Reknegel (Charles Recknagel), priredio Dragan Štavljanin

RSE