Pukotine na potpornom stubu Evropske unije
U kontekstu nadgornjavanja oko evrokrize, Francuska svoj „prkos“ između ostalog iskazuje upornim prekoračivanjem dozvoljenog budžetskog deficita nametnutog iz Brisela uz podršku Nemačke. Brisel je u problemu jer nema instrumente kojima može da primora zemlje članice da poštuju ovo ograničenje (kao ni mnoga druga ograničenja), posebno ne jednu tako veliku i uticajnu zemlju kakva je Francuska. Nemačka, sa svoje strane, više reda radi kritikuje takvo neodgovorno ponašanje, ali ga u suštini prećutno toleriše u želji da izbegne još goru fragmentaciju unutar EU
(Autor Milan Marinković)
Odluka francuskog predsednika Fransoa Olanda da pre par dana raspusti vladu i starom-novom mandataru naloži formiranje novog kabineta usledila je nakon intervjua u kojem je (sada već bivši) član te vlade, ministar ekonomije Arno Montebur, uputio kritike na račun ekonomske politike koju Pariz trenutno vodi. Mnogima je, međutim, promakla jedna bitna rečenica u kojoj je opleo po Nemačkoj: „Francuska je druga najveća ekonomija eurozone i ne pada joj na pamet da sledi uobražene opsesije nemačkih konzervativaca“.
Ova izjava naročito dobija na težini kad se zna da strateško partnerstvo između Pariza i Berlina predstavlja kamen temeljac i ključni potporni stub Evropske unije. Pucanje ove veze značilo bi bez sumnje najveću pretnju dugoročnom miru i stabilnosti na čitavom evropskom kontinentu.
Među Francuzima je, nikako bez osnova, sve više prisutan osećaj da uticaj njihove zemlje rapidno opada u odnosu na Nemačku. Nakon Drugog svetskog rata pa sve do ponovnog nemačkog ujedinjenja, Francuska je zahvaljujući opravdanoj kaznenoj okupaciji Nemačke bila dominantna sila u Evropi, ali je potom polako počela da se uspostavlja ravnoteža snaga između dve najvažnije evropske države, da bi sa izbijanjem tekuće krize Nemačka ubrzano krenula da preuzima primat – više sticajem realnih okolnosti nego sopstvenom voljom. Uz ostalo, Nemačka je, kao odgovorna država, suštinske reforme sprovela blagovremeno, mnogo pre krize u eurozoni, zbog čega i dalje relativno uspešno odoleva ekonomskom sunovratu diljem Starog kontinenta.
I Nemačka i Francuska imaju zajednički interes da EU opstane, ali im se pristup rešavanju krize u Uniji poprilično razlikuje. Poseban interes da sačuva EU i eurozonu kao jedinstveno tržište ima izvozno orijentisana Nemačka, koja je od evropskog ujedinjenja najviše i profitirala u svakom mogućem smislu.
Gde leže glavne tačke neslaganja?
Francuska se, recimo, zalaže za veće subvencije Brisela kao podsticaj nacionalnim privredama, ali i za pravo nacionalnih vlada da restriktivnim merama zaštite određene sektore svoje privrede od spoljašnje konkurencije. Francuska se, takođe, zajedno sa Italijom zalaže i za obaranje vrednosti eura radi stimulisanja vlastitog izvoza. Pored toga, Francuzi predvode blok zemalja eurozone koje zahtevaju ekspanzivniju monetarnu politiku Evropske centralne banke (ECB) u pravcu kupovine obveznica prezaduženih članica Unije sa ciljem smanjenja kamatnih stopa, što bi ovim zemljama olakšalo dalje zaduživanje.
Svim ovim merama Nemačka se snažno protivi, najvećim delom opravdano. U Berlinu tako smatraju da bi masovan otkup obveznica prezaduženih vlada od strane ECB doveo do tzv. „moralnog hazarda“: em prezadužene države time gube motivaciju da sprovode duboke strukturne reforme kojima bi se dovele u red, em još praktično bivaju nagrađene umesto kažnjene za svoju neodgovornu politiku prekomernog zaduživanja.
Protivljenje Nemaca ekspanzivnijoj monetarnoj politici u eurozoni, kao i ideji namernog obaranja kursa eura, svoje korene ima i u njihovom, možda pomalo i patološkom, ali svakako razumljivom strahu od inflatornih rizika usled bolnog istorijskog sećanja na hiperinflaciju još iz vremena Vajmarske republike, kao jednog od bitnih faktora koji su potpomogli ondašnji uspon nacista.
Uz sve to, nemačka vlada mora da pred vlastitim građanima, kao poreskim obveznicima koji ne žele da se njihov novac rasipa na „tamo neke neradnike i lenštine“, opravda finansijsku pomoć koju šalje prezaduženim perifernim članicama eurozone tako što insistira da ove u zamenu za tu pomoć moraju sprovesti ozbiljne mere štednje, ali i druge neophodne sistemske reforme. Takvi zahtevi Berlina, međutim, automatski izazivaju otpor prema Nemačkoj, i to ne samo kod građana i dela političara u tim „inkriminisanim“ zemljama, već i u Francuskoj koja se od početka krize suočava sa konstatnim ekonomskim opadanjem, bez obzira što joj još uvek nije neophodna direktna finansijska pomoć iz Brisela.
Dve su karakteristike jako izražene kod Francuza kao naroda. Jedna je snažna sklonost protestima: Francuzi su spremni da za svaku sitnicu masovno izađu na ulice i bune se protiv svega i svačega, što svim njihovim vladama dodatno komplikuje život. Druga je nacionalni ponos: Francuzi su „puni sebe“ kao rezultat svesti da je njihova čuvena revolucija postavila temelje savremene zapadne civilizacije.
U kontekstu nadgornjavanja oko evrokrize, Francuska svoj „prkos“ između ostalog iskazuje upornim prekoračivanjem dozvoljenog budžetskog deficita nametnutog iz Brisela uz podršku Nemačke. Brisel je u problemu jer nema instrumente kojima može da primora zemlje članice da poštuju ovo ograničenje (kao ni mnoga druga ograničenja), posebno ne jednu tako veliku i uticajnu zemlju kakva je Francuska. Nemačka, sa svoje strane, više reda radi kritikuje takvo neodgovorno ponašanje, ali ga u suštini prećutno toleriše u želji da izbegne još goru fragmentaciju unutar EU.
Ništa od toga, međutim, pa tako ni česte rekonstrukcije vlade, neće biti od prevelike pomoći predsedniku Olandu dok trpi sve snažniji pritisak kod kuće, čak i unutar sopstvene stranke, da se odlučnije suprotstavi novouspostavljenom nemačkom vođstvu u Evropi i paralelno sa tim nametne „francuski model“ kako krizu ubuduće treba rešavati. U jednom trenutku, kada taj pritisak dovoljno naraste, zlosrećni Oland moraće, makar i protiv svoje volje, da Berlinu „pokaže zube“.
U kom će se pravcu Evropa nakon toga kretati umnogome će zavisiti i od toga kako Nemačka bude odgovorila na takav „šamar“. Nadajmo se samo da će na kraju razum ipak preovladati.
