Replika na internet diskusiji na sledeće shvatanje: Ne znam po čemu su to drugi narodi (mislim na etiku) bolji od nas Srba. Hrvati? Šiptari? Bugari? Rumuni? Mađari? Slovenci? Bošnjaci?
Nije li upravo to nezrelo, pozivati se na druge kako nisu bolji od nas, da bismo sebe opravdali. To rade mala deca. Zreli ljudi gledaju šta je bolje kod drugoga, i onda ka tome teže, a nezreli gledaju šta je loše kod drugoga, da bi sebe mogli da opravdaju. Zato zreli ljudi, gledajući u bolje od sebe, idu napred, a infantilni, gledajući u lošije od sebe, tonu sve dublje. Zašto bih se bavio tuđim slabostima, i time samo pothranjivao sopstvenu sujetu i samopravednost?
Zašto se ne bih bavio tuđim vrlinama i vrednostima i njih uzimao kao ciljeve koje treba kod sebe da ostvarim? Verovatno se kod svakog naroda mogu naći neke njegove vrline koje mi većinom nemamo, kao i mane po kojima je on gori od ostalih naroda.
Zato hajmo da se ugledamo na albansku međusobnu solidarnost, jer je mi nemamo kao Albanci. Hajde da se ugledamo na gostoljubivost Bošnjaka, jer je ona svakako kod njih veća nego kod nas. Hajmo da se ugledamo na vrednoću i sistematičnost Hrvata u radu, jer su oni na tom planu svakako bolji od nas. Hajmo da se ugledamo sa savesnost i urednost jednog prosečnog Slovenca, jer smo mi svakako u odnosu na njega nesavesni i neuredni. Hajmo da se ugledamo na poniznost i krotost jednog prosečnog Holanđanina ili Engleza, jer oni svakako nemaju duh samohvalisavosti kao što ga mi imamo, i ne gaje duh međusobne mržnje koji je upravo naša tipična odlika!
Ako ćemo da se bavimo tuđim karakterima, hajde da se oplemenjujemo onim što je kod drugih bolje, a da sahranjujemo kod sebe ono što kod nas ne valja! Ne znam da li ima oholijih i gordijih ljudi od nas u Evropi? Pitanje naše egzistencije je pitanje pobede nad našim karakternim slabostima zbog kojih smo gori neprijatelji sami sebi od svih drugih neprijatelja.
Odlomak iz djela: Miloš Bogdanović, Prokletstvo nacije, str. 53.
Dialogos
