Pripadnicima tog naroda, kojima i danas, 21 godinu posle genocida, upravljaju inspiratori i portparoli tog masakra, koji i dalje žive svakodnevni život kao žrtve njihovih strahovitih manipulacija i laži, a koji su, kad je trebalo, izašli na teren i kao pravi krvoločni podanici doprineli tom najstrašnijem činu u novijoj istoriji Evrope – danas nikako ne može biti dobro.
Piše: Snežana Čongradin- Danas
Ne može im biti ni loše, jer pravde za njih nije bilo, može samo da im bude teško zbog poraznog života koji žive, uz osudu čitavog sveta i stigme koju zbog podrške genocidu nose. U tom smislu, njihov život je neprijatan, mučan, opterećen bedom, očajem, strahom od same reči genocid, ukratko, negatorima zločina je teško, ali nikada onoliko koliko onima koji već 21 godinu svakog jula zakopavaju kosti svojih najmilijih.
Običnom čoveku iz Srbije, koji komentarišući odluku porodica žrtava genocida, da ove godine na komemoraciji u Potočarima nisu dobrodošli oni koji negiraju taj masakr – kaže da onda vrate pare koje je Srbija uplatila na račun srebreničke opštine za infrastrukturne projekte – ozbiljno nije dobro. Nije dobro ni njegovoj porodici ni okruženju kojem pripada i u kojem takve stavove može najnormalnije da iznosi. Vrednosni okvir za takva stanovišta, razume se, stvaraju oni koje na izborima bira za svoje predstavnike. A, ti su na poruke o nepoželjnost negatora genocida na ukopavanju kostiju žrtava masakra – rekli da je to licemerje. Zamislimo normalnost situacije u kojoj Ivica Dačić, onaj koji je jednu polovinu svoje političke karijere posvetio inspirisanju na ratni zločin i genocid, a drugu polovinu na negiranju i pokušajima zataškavanja odgovornosti – da na izjave da je nepoželjan na obeležavanju godišnjice od genocida – čiji je direktni inspirator bio – kaže da je to licemerno. Dakle, licemerno od strane porodica žrtava genocida prema inspiratoru genocida, koji to negira i beži od odgovornosti – ni manje ni više.
Prošlogodišnje prisustvo vrha države na komemoraciji, nakon višednevnog najokrutnijeg i najbezosećajnijeg govora upućenog domaćoj javnosti, zarad prikupljanja jeftinih i najsramnijih političkih poena, kako bi se opravdao čin odlaska tamo, nastao kao uslov Evropske unije za napredak na putu integracija – neizostavno su najbolje čuli, ipak, oni koji se svake godine, od 1995. godine, pripremaju da odaju poštu članovima svojih porodica pobijenih u tom genocidnom piru. U toj masi iz koje je letelo kamenje na premijera Srbije bili su i obični ljudi, žene i starci. O njima pak niko ne govori. Govori se o onima koji su organizovanim napadom na Vučića hteli da izazovu regionalni sukob. A, osećanja onih koje vređa i nipodaštava takav pristup međunarodne zajednice – da sili dželata da se pokloni žrtvi bez priznanja odgovornosti, i to sa pozicije vlasti i moći, čini se da malo ko uopšte i primećuje.
Onaj paradigmatičan primer običnog građanina Srbije, koji traži pare nazad zbog odluke da su negatori genocida nepoželjni na komemoraciji žrtvama – taj jadnik, izmanipulisani idiot, podanik zločinačke države, tako lako uvučen u najcrnji mrak svesti ludaka koji su komandovali tronedeljnim pokoljem u julu mesecu 1995. godine, koji je i dalje ponosni instrument u rukama tih istih bolesnika, besan, gladan i zatrovan mržnjom, samog je sebe osudio na totalnu propast od koje je jedino veća ona sa mezarja u Potočarima.
