Milan Marinković: Demokratija i(li) diktatura: Relativnost teorije

Demokratija bi, u teoriji, trebalo da predstavlja potpunu suprotnost dikaturi; i obratno. Ali može li postojati demokratska diktatura? Na primerima pojedinih društava, uključujući i naša, reklo bi se da može.

Verujem da bi većina građana većine, ako ne i svih, ex-YU država na pitanje da li društvo u kojem žive doživljavaju kao demokratsko odgovorili odrečno; u najboljem slučaju bili bi neodlučni. Uprkos takvoj (pretpostavljenoj) percepciji, mi danas jesmo građani demokratskih zemalja.

Znam da mnogima ovo može zvučati nelogično, ali jeste tako: imamo parlamentarni višepartijski sistem, slobodne izbore, ustav(i) i zakoni su nam, u manjoj ili većoj meri, usklađeni sa standardima tzv. zapadne demokratije. I pored toga što je ta usklađenost više fasadna nego suštinska, što se najbolje vidi po načinu funkcionisanja ključnih institucija, mi ipak ispunjavamo osnovne (pred)uslove da nas se može svrstati u demokratska društva.

Reklo bi se, na bazi opšteg utiska, da ta okolnost malo koga ovde čini srećnim. Stoga bi pravo pitanje pre moglo biti ovo: kada vam je bilo bolje – u današnjoj demokratiji ili u ondašnjoj dikaturi?

Jer, pravno-tehnički gledano, SFRJ jeste ispunjavala normativne kriterijume koji jednu zemlju čine diktatorskom, ili, najblaže rečeno – nedemokratskom; kao što se post-jugoslovenske zemlje na bazi istih kriterijuma mogu smatrati demokratskima. Pa opet, ako se fokusirate na ono što realno određuje kvalitet vaših (svakodnevnih) života, kladim se da bi mnogi, kada bi imali priliku, bez razmišljanja sadašnju demokratiju zamenili Titovom „tiranijom“.

Pod uslovom da niste okoreli titomrzac, koji je (zatrovan etnonacionalizmom/šovinizmom) uspeo sebe ubediti da je Jugoslavija bila tamnica (baš) njegovog naroda, onda stanite pred ogledalo i sami sebe zapitajte kada ste se osećali (i) slobodnije i bezbednije, o materijalnoj sigurnosti da i ne govorimo, onda ili danas?

Osnovano sumnjam da bi većina vas rekla: pa u ono vreme, normalno! I ja bih isto odgovorio. To, međutim, ne znači, odnosno ne dokazuje, da je diktatura kao takva nužno bolji izbor od demokratije kao takve. To samo znači da ničemu, osim dokazanim zlima tipa fašizma i nacizma, ne bi trebalo a priori stavljati ni pozitivan ni negativan predznak. Ako je Ajnštajn svoju čuvenu teoriju nazvao Teorijom relativnosti, onda bismo komparaciju demokratije i diktature slobodno mogli nazvati – relativnošću teorije.

Šta nam sve ovo zapravo govori? Da kvalitet realnog života u jednom društvu, kao i pretpostavke za njegovo kontinuirano unapređivanje, više zavisi od konkretnih činilaca istorijsko-geografskog karaktera koji u datom trenutku odlučujuće deluju na oblikovanje svesti (mentaliteta) njegove prosečne jedinke nego od toga je li ono u formalno-teorijskom pogledu demokratsko ili diktatorsko, odnosno nedemokratsko.

Osim našeg, jugoslovenskog, dobar primer (doduše, tek u nastajanju) predstavlja i takozvano aktuelno Arapsko proleće na Bliskom istoku. S time u vezi bih citirao – parafrazirao, i ujedno zaključio ovaj tekst jednim pametnim zapažanjem Džordža Fridmana, osnivača agencije Stratfor, povodom navirućeg talasa demokratizacije doskorašnjih(?!) bliskoistočnih diktatura:

„Pobuna ne vodi obavezno u revoluciju; revolucija ne vodi obavezno u demokratiju; a demokratija ne vodi obavezno u zapadni (evropski ili američki) model ustavnog ustrojstva“.

Fridmane, svaka ti je ka Njegoševa!

tačno.net