Pravo na seks

Foto: Predrag Trokicić

LONDON REVIEW OF BOOKS

Odlomak iz knjige Amiae Srinivasan „The Right to Sex: Feminism in the Twenty-First Century / Pravo na seks. Feminizam u 21. veku“, Bloomsbury 2021.

Dana 23. maja 2014. Eliot Rodžer, 22-ogodišnji student, postao je svetski poznat „incel“ – osoba koja je u celibatu protiv svoje volje. Ovaj termin se može pripisati podjednako muškarcima i ženama, ali u praksi uglavnom označava određenu vrstu seksualno neaktivnog muškarca: onog koji je ubeđen da ima pravo na seks i mrzi žene koje mu ga uskraćuju. Rodžer je nožem ubio dvojicu mladića sa kojima je delio stan, Vejhan Vanga i Čeng Honga, kao i svog druga Džordža Čena, dok su ulazili u apartman na Sevilja roudu u Ajla visti, Kalifornija. Tri sata kasnije odvezao se do Alfa Fi sestrinstva u kampusu Kalifornijskog univerziteta Santa Barbara. Ustrelio je tri žene na travnjaku, od kojih su dve preminule: Ketrin Kuper i Veronika Vejs. Rodžer je zatim započeo smrtonosnu vožnju po Ajla visti, usmrtivši Kristofera Mišel-Martineza, takođe studenta UKSB, metkom u grudi u prodavnici Deli Mart, i ranivši 14 drugih. Na kraju je slupao svoj BMW kupe na raskrsnici. Policija ga je pronašla mrtvog, ubio se pucnjem u glavu.

U časovima između trostrukog ubistva u stanu i vožnje do Alfa Fi, Rodžer je svratio u Starbaks, naručio kafu i okačio video snimak „Osveta Eliota Rodžera“ na svoj Jutjub kanal. Takođe je poslao manifest „Moj uvrnuti svet: priča Eliota Rodžera“, od 107.000 reči, grupi u kojoj su bili njegovi roditelji, terapeut, bivši nastavnici i drugovi iz detinjstva. U ovim dokumentima opisani su predstojeći masakr i Rodžerovi motivi. „Sve što sam ikada želeo je da se uklopim i živim srećan život“, objašnjava na početku „Mog uvrnutog sveta“, „ali bio sam izopšten i odbačen, primoran da trpim usamljen i beznačajan život, sve zbog toga što su ženke ljudske vrste bile nesposobne da u meni vide išta vredno“.

Sledi opis privilegovanog i srećnog ranog detinjstva u Engleskoj – Rodžer je bio sin uspešnih britanskih filmskih radnika – praćenog privilegovanom i nesrećnom adolescencijom u Los Anđelesu omalog rastom, netalentovanog, stidljivog, uvrnutog klinca bez prijatelja, očajnički željnog da bude kul. Piše o tome kako je ofarbao kosu u plavo (Rodžer je bio polu-belac i polu-Malezijac; plavokosi ljudi su „mnogo privlačniji“); pronašao utehu u video igrama Hejlo i Svet Vorkrafta; kako ga je odbila lepa devojčica u letnjem kampu („To je bilo prvo iskustvo ženske okrutnosti sa kojim sam se suočio i koje me je beskrajno istraumiralo“); kako se zainteresovao za seksualni život svojih vršnjaka („Kako inferiorni, ružni crni dečak može da osvoji belu devojčicu, a ja ne mogu? Ja sam lep i polu-belac. Potomak sam britanske aristokratije. On je potomak robova“); kako se ispisao iz nekoliko škola, a zatim i sa državnog fakulteta; i kako je maštao o političkom uređenju u kome je on na vlasti a seks je zabranjen zakonom („Sve žene moraju u karantin zato što su kužne“). Neizbežna posledica je njegov „Rat protiv žena“, koji je poveo sa ciljem da „kazni sve žene“ zbog zločina uskraćivanja seksa koje su počinile nad njim. Napašće Alfa Fi sestrinstvo, „najzgodnije sestrinstvo na UKSB“, zato što se u njemu nalaze „devojke koje predstavljaju sve što mrzim kod žena… privlačne, lepe plavokose devojke… razmažene, bezosećajne, poročne kučke“. Pokazaće svima da je on „superioran, istinski alfa mužjak“.

Krajem 2017, internet forum Redit je ugasio grupu za podršku „Incel“, koja je brojala 40.000 članova i koja je okupljala „ljude lišene romantičnih veza i seksa“. Redit se odlučio na ovaj korak nakon uvođenja novih pravila koja zabranjuju sadržaj koji „ohrabruje, veliča, podstiče ili poziva na nasilje“. Grupa za podršku usamljenim i seksualno izolovanim članovima je vremenom postala forum na kome učesnici ne samo da besne protiv žena i njihovih seksualnih partnera, koje oni nazivaju „aktivnim“ (noncel) i „normalcima“ (normies), već često podržavaju silovanje. Druga incel Redit grupa „Istinceli“ (Truecels) je takođe bila zabranjena nakon promene pravila. U opisu ove grupe je pisalo: „Zabranjeno je podržavanje ili podstrekivanje nasilja, ili drugih nezakonitih radnji kao što je silovanje. Ali naravno da je okej da se kaže, na primer, da bi trebalo ublažiti kazne za silovanje ili da bi ga trebalo ozakoniti ili da drolje zaslužuju da budu silovane“.

Ubrzo nakon Rodžerovih ubistava, inceli su krenuli u pohod na manosferu¹ da objasne da su u stvari žene (i feminizam) odgovorne za to što se dogodilo. Da je samo neka od tih „uvrnutih kučki“ spavala sa Eliotom Rodžerom, on ne bi morao nikoga da ubije. (Nikolas Kruz, koji je ubio 17 studenata i članova osoblja u srednjoj školi „Mardžori Stonmen Daglas“ u Parklendu, Florida, na Dan zaljubljenih, zavetovao se u komentaru na jedan Jutjub video da „Eliot Rodžer neće biti zaboravljen“). Feminističke komentatorke i komentatori su brzo istakli očigledno: nijedna žena nije bila u obavezi da ima seks sa Rodžerom; njegov osećaj seksualne privilegije je studija slučaja patrijarhalne ideologije, a njegove akcije su bile predvidiv, ali i ekstremni odgovor na uskraćivanje ovih privilegija. Mogli su dodati da feminizam nije Rodžerov neprijatelj, već možda njegov najveći saveznik u borbi protiv sistema u kome se osećao neprilagođenim kao nespretni dečak iz mešovitog braka. Njegov manifest otkriva da su ga uglavnom zadirkivali dečaci, a ne devojčice. Zaključavali su ga u ormariće, nazivali gubitnikom, ismevali zato što je nevin. Ali devojčice su mu uskraćivale seks i zato su morale da budu ubijene.

Da li možemo reći da je razlog zašto devojke nisu htele da imaju seks sa Rodžerom u stvari simptom patrijarhalnih normi o muškoj privlačnosti koje su žene internalizovale? Na ovo pitanje nije lako dati odgovor, iz dva razloga. Prvo, Rodžer je bio odbojan. Žene je odbijalo njegovo insistiranje na estetskoj, moralnoj i rasnoj superiornosti, kao i nešto u njemu, šta god da je u pitanju, zbog čega je bio u stanju da 134 puta izbode svoje cimere i drugove, a ne njegov neuspeh da ispuni kriterijume heteromaskuliniteta. Drugo, mnoštvo štrebera koji nisu nikoga ubili upražnjavaju seks. Zaista, jedna od nepravdi patrijarhata, koju inceli i drugi „borci za prava muškaraca“ previđaju, je način na koji čak i navodno neprivlačne grupe muškaraca postaju privlačne: štreberi, šmokljani, stariji muškarci. Sa druge strane imamo seksi učenice i seksi profesorke, manične piksi bajne devojke² i MILF, koje su sve zategnute i zgodne, neznatne varijacije jedne te iste normativne paradigme. (Možemo li da zamislimo članak u GQ³ u kome se slavi „telo keve“?)

Tačno je da žene sa kojima je Rodžer hteo da upražnjava seks – zgodne plavuše iz sestrinstva – po pravilu ne izlaze sa ljudima kao što je Rodžer, čak i ako ovi nisu jezive ubice, bar dok se ne obogate u Silicijumskoj dolini. Takođe je tačno da to ima neke veze sa rigidnim rodnim normama koje nameće patrijarhat: alfa ženke žele alfa muškarce. Konačno, tačno je da su Rodžerove želje – njegove erotske fiksacije na „razmažene, nadmene, plave drolje“ – u funkciji patrijarhata, kao i način na koji su „zgodne plave drolje“ postale metonimija za sve žene. (Mnogi članovi manosfere su pakosno primetili da Rodžer nije uspeo čak ni da ubije žene za kojima je žudeo, što je konačna potvrda njegovog „omega“ seksualnog statusa: Ketrin Kuper i Veronika Vajs nisu bile „zgodne plavuše“ iz Delta Delta Delta⁴ i pukim slučajem su se nalazile ispred sedišta Alfa Fi sestrinstva.) Feministički komentari o Eliotu Rodžeru i fenomenu incela su puno govorili o pravu muškaraca na seks, objektivizaciji i nasilju, ali veoma malo o želji: muškoj želji, ženskoj želji i njihovom ideološkom oblikovanju.

***

Ranije je bio slučaj da se, ako vam je potrebna politička kritika želje, okrenete feminizmu. Pre nekoliko decenija feministkinje su bile usamljene u razmatranju načina na koji je seksualna želja – njeni objekti i ekspresije, fetiši i fantazije – oblikovana represijom. (Radovi Franca Fanona i Edvarda Saida o erotici rasne i kolonijalne represije su značajni izuzeci.) Krajem 1970-ih, Ketrin Mek Kinon je zahtevala da napustimo frojdovsku poziciju o seksualnoj želji kao „unutrašnjem, prirodnom, pretpolitičkom nagonu jasno omeđenom biološkom linijom pola“ i priznamo da je seks u patrijarhatu nasilan sam po sebi; da su „neprijateljstvo i prezir u želji gospodara prema robu, kao i strahopoštovanje i ranjivost u želji roba prema gospodaru“ njene suštinske emocije. Za radikalne feministkinje koje su se slagale sa Mek Kinon, pravila i teksturu seksa je nametnuo odnos moći u patrijarhatu, a pornografija ih je predstavljala i održavala (rečima Robin Morgan: „Pornografija je teorija, silovanje je praksa“). Činjenica da postoje žene koje su u stanju da dožive zadovoljstvo pod ovim uslovima je samo dokaz koliko je situacija loša. Neke su rešenje nalazile u samodisciplini želje koju je zahtevao politički lezbejski pokret. Međutim, moguće je da čak ni lezbejski seks nije nudio mogućnost konačnog izlaza iz ove situacije: kao što je Mek Kinon primetila, seks u uslovima muške nadmoći je toliko „rodno označen da nosi dominaciju i potčinjenost svuda sa sobom, nezavisno od roda učesnika“.

***

Tokom 1980-ih i 1990-ih neke feministkinje su se pobunile protiv radikalne kritike seksa koju su zastupale Mek Kinon i druge anti-pornografske feministkinje. Insistirale su na mogućnosti autentičnog seksualnog zadovoljstva pod patrijarhatom i važnosti da se ženama obezbedi sloboda da ga istražuju. Mek Kinon je omalovažavala takve „pro-seks“ feministkinje jer su navodno pomešale komfor sa slobodom i nasele na priču da je „ženama samo potrebno dobro jebanje“. Tačno je da pro-seks protivnice Mek Kinon nisu tvrdile da je ženama potrebno dobro jebanje – iako su neke bile neprijatno blizu da ga predlože Mek Kinon. Umesto toga su insistirale da žene imaju pravo na seks oslobođen osećaja srama, uključujući heteroseksualni seks, ukoliko to žele. U Horizontima požude: Da li je ženski pokret podržava seks?, eseju koji je inaugurisao seks-pozitivni feminizam, Elen Vilis je postavila osnovne argumente protiv Mek Kinonine kritike seksa: ne samo da uskraćuje ženama pravo na seksualno zadovoljstvo, već takođe osnažuje „neoviktorijansku“ ideju da muškarci žele seks, dok ga žene samo podnose. „Osnovna socijalna funkcija“ ove ideje, prema Vilis, bila je da ženama uskrati autonomiju izvan sfere spavaće sobe (ili sporedne ulice). Anti-pornografske feministkinje, pisala je Vilis, traže od „žena da prihvate prividnu moralnu nadmoć kao zamenu za seksualno zadovoljstvo, i obuzdavanje seksualne slobode muškaraca kao zamenu za istinsku moć“.

Nakon Vilis, argumenti za pro-seks feminizam su ojačani feminističkim zaokretom ka intersekcionalizmu. Promišljanja o načinima na koji rasa i klasa utiču na patrijarhalnu represiju – patrijarhat se ne ispoljava jednoobrazno i ne može se razumeti nezavisno od drugih sistema represije – uticala su da feministkinje počnu da oklevaju da prepišu univerzalna rešenja, uključujući univerzalne seksualne politike. Zahtevi za ravnopravan pristup tržištu rada više odgovara belim ženama iz srednje klase koje su primorane da ostanu kod kuće, nego crnim ženama i ženama iz radničke klase od kojih se oduvek očekivalo da rade uz muškarce. Slično, seksualna samo-objektivizacija ima jedno značenje za ženu koja se, samo zbog toga što je bela, smatra oličenjem ženske lepote, ali drugo značenje za crne ili braon žene, ili trans žene. Od zaokreta ka intersekcionalizmu feministkinjama je nelagodno da misle u terminima lažne svesti, to jest o ideji da žene često rade protiv sopstvenog interesa, čak i onda kada smatraju da rade ono što žele. Postalo je važno da se ženama veruje na reč. Ako žena kaže da uživa u radu u porno industriji, ili u seksualnom radu sa muškarcima za naknadu, ili u fantazijama o silovanju, ili u nošenju visokih štikli – i ne samo da uživa u ovim aktivnostima, već smatra da su one oslobađajuće, deo njenih feminističkih praksi – onda smo u obavezi, kao feministkinje, da joj verujemo. Ovo nije samo epistemička tvrdnja: ukoliko nam žena kaže nešto o svom iskustvu imamo jak, ako ne i nepobitan razlog da joj verujemo. Ovo je takođe, možda i primarno, etička tvrdnja: feminizam koji se olako poigrava idejom samoobmane rizikuje da zagospodari subjektima koje hoće da oslobodi.

Argumenti koje je Vilis iznela u Horizontima požude su još uvek aktuelni. Od 1980-ih vetar duva u leđa feministkinjama koje želju smatraju datom – vaša želja je prosto takva kakva je – i koje insistiraju da je delanje u skladu sa tom željom nemoralno samo ako prelazi granice slobodnog pristanka. Seks više nije moralno problematičan ili neproblematičan, umesto toga je samo poželjan ili nepoželjan. U tom smislu, pravila koja regulišu seks su slična pravilima koja regulišu kapitalističku slobodnu razmenu. Nisu važni uslovi koji dovode do dinamike ponude i potražnje – zašto neki ljudi moraju da prodaju svoj rad, a drugi ga kupuju – važan je samo dogovor o razmeni između kupca i prodavca. Međutim, bilo bi previše olako reći da pro-seks feminizam predstavlja feminizam koga je asimilovao liberalizam. Generacije feministkinja i gej i lezbejskih aktivista su se žestoko borile da oslobode seks od srama, stigme, prisile, zlostavljanja i neželjenog bola. Za ovaj projekat je bilo esencijalno da naglase da postoje granice o znanju koje o seksu možemo da steknemo kao spoljni posmatrači, da seksualni čin ima privatna značenja koja su nedostupna javnom poimanju i da nekada moramo da prihvatimo da je neki vid seksa okej, ma koliko to nama izgledalo neverovatno. Dakle, feminizam se našao u poziciji da dovodi u pitanje liberalnu podelu na javno i privatno, ali i da insistira na njoj.

Ipak, bilo bi neiskreno ne primetiti podudarnost, ma koliko nenamernu, između pro-seks feminizma i liberalizma u oklevanju da preispituju formiranje naših želja. Feministkinje trećeg i četvrtog talasa su u pravu kada kažu, na primer, da je seksualni rad oblik radnog odnosa, i da može da bude bolji od teškog kućnog rada koji obavlja većina žena. Takođe su u pravu kada kažu da je seksualnim radnicama potrebna pravna i materijalna zaštita, bezbednost i sigurnost, a ne spasavanje i rehabilitacija. Ali da bi se razumelo kakva vrsta rada je seksualni rad – kakvi tačno oblici fizičkog i psihičkog rada su predmet kupovine i prodaje i zbog čega ga većinom obavljaju žene, a kupuju muškarci – morali bismo da istražimo političko oblikovanje muške želje. Slično bismo mogli da primenimo i na druge oblike rada koje obavljaju žene: podučavanje, podizanje dece, briga o drugima, majčinski rad. Reći da je seksualni rad „samo rad“ znači zaboraviti da je sav rad – rad muškaraca i rad žena – predmet podele rada po polovima.

Vilis zaključuje Horizonte požude postavljajući „aksiom da partneri koji su pristali na seks imaju pravo na svoje seksualne sklonosti i da autoritarnom moralizmu nije mesto“ u feminizmu. Međutim, zaključak se tu ne završava: „istinski radikalni pokret mora da traga… za fundamentalnim pitanjima izvan prava na izbor. Zbog čega biramo to što biramo? Šta bismo izabrali da imamo stvarnu mogućnost izbora?“ Ovo je zapanjujući preokret kod Vilis, koji često previđaju čak i oni upućeni u seksualne ratove.⁵ Posle iznošenja etičkih argumenata za nepromenljivost naših seksualnih preferencija i izuzimanje iz moralnog preispitivanja, Vilis nam govori da bi „istinski radikalni“ feminizam postavio tačno ona pitanja koja vode u „autoritarni moralizam“: kakvi bi bili seksualni izbori žena da ne moraju da „pregovaraju“, već da su istinski slobodni? Neko bi mogao da pomisli da Vilis jednom rukom daje, a drugom uzima, ali u stvari ona daje obema rukama. Ona tvrdi da je ovo zadatak feminizma: da tretira naše slobodne seksualne izbore kao aksiome i da, na tragu Mek Kinon, ispituje zbog čega su takvi izbori retko kada slobodni u patrijarhatu. Skrećem pažnju da usled prevelike fokusiranosti na prvi deo zadatka, feministkinje rizikuju da zaborave drugi deo.

Ako pristanak smatramo jedinim ograničenjem prihvatljivog seksa, prisiljeni smo na naturalizaciju seksualnih preferencija u kojima fantazije o silovanju postaju pretpolitičke činjenice. I ne samo fantazije o silovanju. Trebalo bi uzeti u razmatranje superiornu jebozovnost⁶ „zgodnih plavih drolja“ i istočnoazijskih žena, uporednu nejebozovnost crnih žena i azijskih muškaraca, fetišizaciju i strah od seksualnosti crnih muškaraca, seksualno gnušanje prema osobama sa invaliditetom, trans ili debelim telima. Ovo su takođe političke činjenice za koje bi istinski intersekcionalistički feminizam trebalo da zahteva da se shvate ozbiljno. Međutim, seks-pozitivno stanovište nije bazirano na Vilisinom pozivu na dvosmislenost i preti da neutrališe ove činjenice, tretirajući ih kao pretpolitičke datosti. Drugim rečima, seks-pozitivno stanovište rizikuje da pod plaštom naizgled bezopasnog mehanizma „lične preferencije“ prokrijumčari u spavaću sobu ne samo mizoginiju, već i rasizam, ejblizam, transfobiju i mnoge drugi represivne sisteme.

***

„Prelepi torzoi na Grindru su najčešće azijski muškarci koji sakrivaju svoja lica“, rekao mi je gej prijatelj. Sledeći dan sam videla na fejsbuku da je Grindr napravio internet seriju pod nazivom Šta koji moj? U prvoj trominutnoj epizodi, lepi istočnoazijski plavušan i doterani, zgodni belac zamene Grindr profile. Rezultat je očekivano sumoran. Beli momak, koji sada koristi profil azijskog momka, skoro da ne dobija nijednu poruku, a kada je dobije, to su uglavnom ljudi koji se predstavljaju kao „kraljice pirinča“, koji vole Azijate jer su „dobri pasivci“. Ako ignoriše njihovo udvaranje, obasipaju ga uznemirujućim porukama. U međuvremenu, prijemno sanduče azijskog momka je preplavljeno porukama udvarača. Kasnije, kada razgovaraju o ovom iskustvu, beli momak je zapanjen, a azijski momak nasmejan i pomiren sa sudbinom. „Nisi po svačijem ukusu, ali ćeš sigurno naći nekoga kome se sviđaš“, neubedljivo je rekao beli momak, pre nego što su se zagrlili. U sledećoj epizodi, mišićavi tip koji liči na Rajana Goslinga menja profil sa punijim momkom simpatičnog lica. U trećoj epizodi feminiziran momak se menja sa muškobanjastim momkom. Rezultati su očekivani.

Očigledna ironija serije Šta koji moj? je da Grindr podstiče svoje korisnike da dele svet na osnovu sirovih markera identiteta – da misle u terminima seksualnih „crvenih linija“ i „zahteva“. Na taj način Grindr samo produbljuje kolosek po kome se kreću naše seksualne želje. Društvene mreže za upoznavanje – a naročito svedeni interfejsi Tindera i Grindra, koji destiluju privlačnost na nekoliko esencijalnih kriterijuma: lice, težina, visina, godište, rasa, duhoviti slogan – su preuzele najgore iz trenutnog stanja u kome se seksualnost nalazi i institucionalizovale to na našim ekranima.

Šta koji moj? pretpostavlja da je ovo problem svojstven gej zajednici: da su njeni članovi previše izveštačeni, fašisti u ocenjivanju privlačnosti, previše osuđujući. Gej ljudi iz mog okruženja stalno govore o ovakvim temama; svi se osećaju loše, i počinioci i žrtve (većina vidi sebe u obe uloge). Nisam ubeđena. Možemo li da zamislimo pretežno strejt aplikacije za upoznavanje, poput OK Kjupid ili Tinder, da kreiraju onlajn seriju koja bi podstakla strejt „zajednicu“ da se suoči sa svojim seksualnim rasizmom i strahom od debljine? Ukoliko ovo deluje malo verovatno, a ja mislim da jeste, to nije zbog toga što strejt ljudi nisu fašisti po pitanju kriterijuma privlačnosti ili seksualni rasisti. To je zbog toga što strejt ljudi – možda je bolje da kažem bele fizički sposobne cis strejt osobe – nisu navikle da propituju način na koji upražnjavaju seks. Naprotiv, gej ljudi – čak i lepi, beli, bogati, bez invaliditeta – znaju da je to kako i sa kime imamo seks – političko pitanje.

Naravno, postoje realni rizici koji su povezani sa političkim preispitivanjem naših seksualnih preferencija. Mi želimo feminizam koji je u stanju da propituje osnove želje, ali bez vređanja, tobožnje stidljivosti ili samozavaravanja: bez zameranja ženama da ne znaju šta hoće, ili da ne mogu da uživaju u onome u čemu žele, u granicama pristanka na to. Neke feministkinje misle da je ovo nemoguće, da svaka otvorenost za kritiku želje neizbežno vodi u autoritarni moralizam. (Izgleda kao da se takve feministkinje zalažu za „seks-pozitivizam straha“, na način na koji je Džudit Šklar govori o „liberalizmu straha“, to jest o liberalizmu motivisanom strahom od autoritarnih alternativa.) Tu je takođe i rizik da će repolitizacija pitanja želje podstaći diskurs o seksualnim privilegijama. Razgovor o ljudima koji su nepravedno seksualno marginalizovani ili izopšteni može da vodi ka ideji da oni imaju pravo na seks, pravo koje im uskraćuju drugi ljudi koji odbijaju da imaju seks sa njima. To stanovište je uznemirujuće: niko nije u obavezi da upražnjava seks sa bilo kime. Ovo je takođe aksiom. Naravno, Eliot Rodžer i legija ljutitih incela koji ga slave kao mučenika odbijaju da to uvide. Na ugašenoj Redit grupi, u diskusiji pod naslovom „Trebalo bi da bude legalno za incele da siluju žene“, objašnjeno je da „Nijedan čovek koji gladuje ne bi trebalo da završi u zatvoru zbog krađe hrane, i nijedan čovek koji je gladan seksa ne bi trebalo da završi u zatvoru zbog silovanja žene“. Ovo je odvratno lažno izjednačavanje, koja otkriva nasilnu zabludu u samoj srži patrijarhata. Neki ludi su isključeni iz seksualne sfere zbog razloga koji su politički sumnjivi – uključujući možda neke od ljudi koji odušak za svoju patnju nalaze na anonimnim forumima – ali u trenutku kada se njihova nesreća pretvori u bes prema ženama koje im „uskraćuju“ seks, a ne prema sistemu koji oblikuje želje (njihove i tuđe), prešli su liniju koja ih deli od moralno odvratnog i konfuznog.

U pronicljivom eseju Muškarci mi objašnjavaju Lolitu, Rebeka Solnit (Rebecca Solnit) nas podseća da „ne možete da imate seks sa nekim osim ako oni ne žele seks sa vama“, baš kao što „ne možete da podelite tuđi sendvič osim ako njegov vlasnik ne želi da ga podeli sa vama“. Ako ne dobijete zalogaj nečijeg sendviča, to „nije oblik represije“, kaže Solnit. Ali ova analogija komplikuje temu bar toliko koliko je osvetljava. Zamislite da se vaše dete vrati iz škole i kaže vam da sva druga deca dele sendviče sa svima osim sa njim. Zamislite zatim da je vaše dete braon, ili punačko, ili da ima invaliditet, ili da ne priča engleski dovoljno dobro i da vi sumnjate da je zapravo to razlog zašto mu druga deca ne daju deo sendviča. Odjednom više nije dovoljno reći da druga deca nisu u obavezi da dele sa vašim detetom, ma koliko to bilo tačno.

Seks nije sendvič. Iako vaše dete ne bi volelo da drugi dele sendvič sa njim iz sažaljenja – kao što niko ne bi voleo seks iz sažaljenja, naročito od rasiste ili transfobične osobe – ne bismo smatrali prinudom ako nastavnici ohrabre učenike da dele sendviče sa vašom ćerkom, ili ako uvedu politiku jednake raspodele sendviča. Međutim, ako bi se država na sličan način umešala u seksualne preferencije i prakse svojih građana, tako da podstiče ravnopravnu „raspodelu“ seksa, smatrali bismo da je drastično autoritarna. (Utopijski socijalist Šarl Furije je predložio garantovani „seksualni minimum“, sličan univerzalnom osnovnom dohotku za sve muškarce i žene, nezavisno od godišta i zdravstvenog stanja; Furije je smatrao da romantične veze mogu da budu stvarno slobodne samo ako se eliminiše seksualna uskraćenost. Ovu društvenu uslugu bi pružala „ljubavna aristokratija“, koja bi „znala kako da podredi ljubav diktatima časti“.) Naravno, bitno je kako bi predložene intervencije izgledale: na primer, borci za prava osoba sa invaliditetom odavno pozivaju na inkluzivnije seksualno obrazovanje u školama, a mnogi drugi bi pozdravili regulativu koja jamči diverzitet u reklamama i medijima. Međutim, naivno je misliti da bi takve mere bile dovoljne da utiču na naše seksualne želje, da ih oslobode ukorenjene navike diskriminacije. I dok je veoma razumno zahtevati da grupa dece podeli svoj sendvič sa svima, jednostavno ne možete da očekujete isto za seks. Ono što važi za jedan slučaj, ne važi za drugi. Seks nije sendvič, a ni nešto drugo. Ne postoji ništa toliko rastrzano politikom, a opet tako neprikosnoveno lično. Moramo naći način da pristupimo seksu pod njegovim uslovima.

Složena pitanja u okviru feminizma, poput ovih o kojima sam raspravljala, trenutno u najzamršenijem obliku postavljaju trans žene. One se često susreću sa seksualnom diskriminacijom od strane cis lezbejki, koje ih u svemu drugom smatraju pravim ženama. Porno glumica i aktivistkinja Dru Devo je ovaj fenomen nazvala „pamučni plafon“ – „pamuk“ se odnosi na donji veš. Fenomen je realan ali, po rečima mnogih trans žena, fraza je nesrećno izabrana. „Stakleni plafon“ implicira kršenje prava žena da napreduju u karijeri na osnovu svog rada, dok se „pamučni plafon“ odnosi na odsustvo pristupa nečemu što niko nije u obavezi da pruži (Devo je kasnija tvrdila da se „pamuk“ odnosi na donji veš trans žena, a ne na donji veš cis lezbejki koje ne žele da imaju seks sa njom). Ipak, jednostavno reći trans ženi, ili ženi sa invaliditetom, ili muškarcu iz Azije, „Niko nije u obavezi da ima seks sa vama“, predstavlja ignorisanje nečeg krucijalnog. Ne postoji pravo na seks i svi imaju pravo na sopstvenu volju, ali lične preferencije – TRANDŽE STOP, FEMINIZIRANI STOP, DEBELI STOP, CRNCI STOP, ARAPI STOP, AZIJATI I INDIJCI STOP, ISKLJUČIVO MUŽEVNI – nikada nisu samo lične.

U nedavnom članku za n+1⁷ feministkinja i trans teoretičarka Andrea Long Ču tvrdi da trans iskustvo, protivno onome što smo navikli da mislimo, „ne predstavlja istinu o identitetu, već snagu želje“. Ona kaže da suština trans iskustva „nije šta neko jeste, već šta želi“ i nastavlja:

„Izvršila sam tranziciju zbog ogovaranja i komplimenata, ruža i maskare, plakanja u bioskopu, da bih bila nečija devojka, da bih joj dozvolila da plati račun ili nosi moje torbe, zbog dobronamernog šovinizma bankara i majstora za kablovsku, zbog intimnosti telefonskih poziva ženskog prijateljstva na daljinu, zbog popravljanja šminke u kupatilu, zbog seksualnih igračaka, osećaja da sam zgodna, udvaranja lezbača, zbog tajnog znanja o tome koje lezbejke da izbegavam, zbog kratkih džins šorceva, gornjih delova bikinija i svih tih haljina i, Bože, zbog grudi. Ali vremenom počinjete da uviđate problem sa željom: retko kada želimo stvari koje bi trebalo da želimo.“

Ču je svesna da ova izjava može da ide u prilog argumentu anti-trans feministkinja: trans žene izjednačavaju (i brkaju) ženstvenost sa klopkama tradicionalne predstave o tome šta znači biti žena i tako jačaju patrijarhat. Za razliku od mnogih trans žena, Ču ne insistira na tome da je u osnovi iskustva trans osoba pitanje identiteta, a ne želje, to jest da je neko već žena pre nego što ima želju da to postane. (Jednom kada se prizna da su trans žene takođe žene, primedbe o „ekscesivnoj ženstvenosti“ počinju da zvuče pakosno – ne čujemo često slične primedbe o „ekscesivnoj ženstvenosti“ cis žena.) Umesto toga, Ču insistira da „ništa dobro ne može da proizađe iz prisiljavanja želje da se povinuje političkom principu“, uključujući želju za stvarima koje smatramo simptomima represije žena: kratkih džins šorceva, gornjih delova bikinija i „dobronamernog šovinizma“. Ona ovo smatra „istinskom lekcijom političkog lezbejstva kao propalog projekta“. Drugim rečima, potrebno je da u potpunosti iskorenimo ambiciju radikalnih feministkinja da razviju političku kritiku seksa.

Ovaj argument je mač sa dve oštrice. Ako je želja imuna na političku kritiku, to važi i za želju koja ne obuhvata trans žene. Nju čine ne samo erotske želje za određenim telima, već i želja da se ženstvenost ne deli sa „pogrešnim“ tipom žena. Kao što je Ču napomenula, dihotomija između identiteta i želje je očigledno pogrešna; u svakom slučaju, prava trans osoba ne bi trebalo da zavise od nje, baš kao što prava gej osoba ne bi trebalo da počivaju na ideji da je homoseksualnost urođena, pre nego stečena (to jest na ideji šta homoseksualci jesu, a ne šta žele). Međutim, feminizam koji odustaje od političke kritike želje je feminizam koji nema ništa da kaže o nepravdama isključenja i nepriznavanja koje trpe žene kojima je feminizam najpotrebniji.

***

Dakle, pitanje je kako da se krećemo kroz ambivalentan prostor u kome niko nije u obavezi da želi nekog drugog, niko nema pravo da bude željen, kako određujemo ko je poželjan a ko nije. Ovo je političko pitanje na koje se najčešće daju odgovori u okviru šireg obrasca dominacije i marginalizacije. Upadljivo je, ali ne i iznenađujuće, da muškarci teže da na seksualnu marginalizaciju odgovore tvrdnjom da imaju prava na ženska tela, dok žene u sličnoj situaciji obično ne reaguju govorom o privilegijama, već o osnaživanju. Ukoliko i govore o privilegijama, to je pravo da budu poštovane, a ne pravo na posedovanje tuđih tela. Radikalni pokreti samoafirmacije crnih, debelih i žena sa invaliditetom traže od nas da se ne odnosimo prema našim željama kao da su nepromenljive. „Crno je lepo“ (Black is beautiful) i „Debelo je lepo“ (Big is beautiful) nisu samo slogani osnaživanja, već i predlozi za ponovnu procenu naših vrednosti. Lindi Vest opisuje iskustvo gledanja fotografija debelih žena i pita se kako bi izgledalo da na ova tela – kojih se ranije stidela i gnušala – gledamo kao da su objektivno lepa. Ona kaže da ovo nije teoretsko pitanje, već pitanje percepcije, odnosno načina na koji gledamo određena tela (sopstveno i tuđa): ispod oka i laskavo, provocirajući geštaltsku promenu od odvratnosti ka divljenju. Radikalni pokreti samoafirmacije ne pitaju da li postoji pravo na seks (ne postoji), već da li smo dužni da preobrazimo naše želje, najbolje što umemo.

Ako želimo da ozbiljno shvatimo ovo pitanje, moramo da prihvatimo da je ideja nepromenljivih seksualnih preferencija političko, a ne metafizičko pitanje. Vodimo se načelom koje nam govori da preferencije drugih tretiramo kao svetinje: opravdano zaziremo od govora o tome šta ljudi zaista žele, ili šta bi neka idealizovana verzija ljudi mogla da želi. Tu leži autoritarizam. Ovo je možda najtačnije u seksu, gde se pozivanja na realne ili idealne želje odavno koriste kao izgovor za silovanje žena i gej muškaraca. Ali činjenica je da naše seksualne preferencije mogu da se promene i da se menjaju, nekada i kao posledica naše volje – ova promena nije automatska, ali je moguća. Štaviše, seksualna želja se ne povinuje uvek našem osećaju o tome kako bi ona trebalo da izgleda, kao što generacije gej muškaraca i žena mogu da posvedoče. Želja može da nas iznenadi, da nas odvede u pravcu za koji nikada ne bismo pomislili da bismo njime krenuli, ili ka nekome za koga nikada nismo mislili da može da bude predmet naše požude ili ljubavi. U najboljim slučajevima, želja može da se suprotstavi nametnutim izborima i da napravi sopstveni izbor.

Autorka je profesorka socijalne i političke teorije na Oksfordu.

Amia Srinivasan, London Review of Books, 22.03.2018.

Preveo Marko Sinđić

Peščanik.net

________________

1. Skup uglavnom anti-feminističkih i mizoginih internet grupa. Prim. prev.
2. Manic Pixie Dream Girl: filmski trop u kome jednodimenzionalni ženski sporedni lik isključivo služi za razvoj muškog glavnog lika. Prim. prev.
3. Magazin o modi, stilu i kulturi, namenjen muškarcima. Prim. prev.
4. Poput Alfa Fi, Tri Delta je takođe međunarodna organizacija koja okuplja žene, organizovana u sestrinstva pri univerzitetima. Prim. prev.
5. Period rasprava među feministkinjama 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, čije glavne linije podele su izložene u ovom radu. Prim. prev.
6. U originalu: fuckability. Šrinivasan pod ovim pojmom ne misli na fizičku privlačnost ili seksualnu dostupnost, već na status u okviru društveno konstruisane seksualne hijerarhije i sposobnost da se taj status prenese na seksualnog partnera/partnerku. Prim. prev.
7. Njujorški magazin koji se bavi društvenom kritikom, izlazi tri puta godišnje. Prim. prev.