Lejle Nukić, učenica 49. generacije Gimnazije „Visoko“

Na početku želim da se zahvalim ekipi portala magazinplus.eu, prijatno sam iznenađena interesom za moju životnu svakodnevnicu.

U razgovoru s novinarom ovog portala, zaključila sam da ne žele klasični intervju, tipa pitanje-odgovor, nego obraćanje Lejle Nukić, učenice 49. generacije Gimnazije „Visoko“, čitaocima ovog portala, među kojima ima dosta tinejdžera.

Dugo sam razmišljala šta bi u tom članku trebalo da piše… Šta je to važno spomenuti? Šta ljudima trebaš reći o sebi? Šta bi oni zapravo željeli znati? Šta im to ja, donedavni srednjoškolac, mogu poručiti, a da ne zvuči kao kliše?
A s druge strane, koliko je pošteno govoriti o sebi?

Mislim da ćete razumjeti da ovaj članak nisam svrstala u red lakših zadataka, s obzirom da ja spadam  među one ljude koji  i ne vole baš da pričaju o sebi, svojim djelima  i eventualnim uspjesima.
Ali treba li sad to biti dovoljan razlog da ne odgovorim na vaš poziv?

Mislim da je, ipak, ovako najpoštenije i najkulturnije…

Neću vas puno „bombardovati“ nekim  podacima koje možete pronaći  u matičnoj knjizi rođenih ili na mom fb profilu, ali red je da kažem da sam rođena u Visokom, 18.06.1994. godine, dakle, sada imam 19 godina.
Moje prve učiteljice bile su moja mama i sestra, i izgleda da su dobro obavile svoj posao.
Osnovnu školu sam pohađala u Donjem Moštru i svih osam godina bila super odlikaš. Uz to, zahvaljujući svim mojim nastavnicima i uspjesima na takmičenjima iz matematike, fizike, i na literarnim konkursima, 2009. godine dobila sam prvi put priznanje za učenicu generacije.
Koristim ovu priliku da se zahvalim mojim nastvanicima Osnovne škole „Mula Mustafa Bašeskija“ u D. Moštru, koji su postavili čvrst temelj i dobru podlogu za moje dalje obrazovanje.
Svoje srednjoškolsko obrazovanje sam započela na Tursko-bosanskom Sarajevo Koledžu, kao njihov stipendista, ali mojom odlukom, nastavilo se u Gimnaziji „Visoko“ u Visokom.
Glavni „krivac“ za taj moj postupak bio je prof. Fuad Šečerović. Mislim da su već svima poznati njegova reputacija i kriterij, ali ono što je najvažnije jesu znanje koje prenosi  i način na koji to radi. Stručnjak i profesionalac u svom poslu.
Pretpostavljam da dalje ne moram objašnjavati zašto sam upisala matematičko – informatički smjer.
Da me pogrešno ne shvate vaši čitaoci, svi moji profesori su dali svoj doprinos u mom obrazovanju i u izgradnji mene kao ličnosti, na čemu sam im iskreno zahvalna.
Mislim da ne bi bilo pošteno da ne spomenem i ljude koji sa mnom dijelili školske klupe ove četiri godine. Svakako da su mi i oni bili ogromna podrška i hvala mom IV-d!
I kada se sve to sumira, kao kruna svega toga 2013. godine, po drugi put, dobijam laskavu titulu učenice generacije.
Pitanje koje se, vjerovatno, nameće je:  “Kakav je osjećaj biti učenik generacije i to dva puta?”
Naravno da ste tada ponosni na sebe, da vam je drago što su vaš trud prepoznali i priznali, da ste sretni i zadovoljni, i zbog sebe, i zbog svoje porodice, i zbog svih ljudi koji su vas podržavali. To je bio moj način da im se, bar malo, odužim i zahvalim.  U isto vrijeme sam bila svjesna da je to samo jedan trenutak, jedan segment u mom životu, da sada imam obavezu da to priznanje nastavim pravdati, da dolaze nove obaveze i novi izazovi i da je iznad svega najvažnije ostati čovjek koji stoji s  obje noge čvrsto na zemlji. Iskreno se nadam da sam u tome uspjela.

U mjesecu julu, upisala sam se kao redovan student na Elektrotehnički fakultet u Sarajevu, smjer Računarstvo i informatika.
I tu se, ako Bog da, nastavlja put mog obrazovanja. Ono što sa sobom dalje nosim, sigurno su lijepe uspomene na sve ljude koji su se našli na mom putu obrazovanja do sad. Svako od njih je na svoj način učinio da budem ovo što sam sad i veliko im HVALA na tome.

Pošto je ovo moje prvo obraćanje ljudima preko portala, ne bih smjela više da duljim, ali kao konac koji će da krasi ovo moje pisanje želim da poručim svim ljudima, a naročito mladim, da se učenje, trud i rad, uvijek isplate. Možda ne odmah, ali kad-tad, sigurno hoće! Moje dosadašnje iskustvo me tome naučilo, a nadam se da me život u budućnosti neće demantovati.
Bendžamin Mejs je rekao da životna tragedija nije u nedostizanju vašeg cilja – tragedija je kad nemate cilj koji trebate ostvariti.

A ja samo želim da dodam da treba da sumnjate u svoje strahove, a ne u svoje snove!

www.magazinplus.eu – Lejla Nukić