Svako rođenje znači rastanak sa svemirom, znači ograničavanje i odvajanje od Boga, znači bolno ponovno postojanje.Vratiti se u svemir, poništiti patničko postojanje, postati Bog, znači: proširiti svoju dušu da bi mogla ponovo da obuhvati svemir.
U početku beše reč
Ja svakako nisam hteo ništa drugo do da pokušam da proživim ono što je samo od sebe naviralo iz mene.Zašto je to bilo toliko teško?
Dana 2. jula 1877. godine, u mestu Kal, pokrajina Virtemberg, Švarcvald – Nemačka, rodio se sin pijetestičkog misionara Johanesa Hesea, baltičkog Nemca iz Estonije, i Marije, ćerke misionara i indologa Gunderta, Herman Hese.
Život mladog Hermana bio je od početka usmeren ka raznim duhovnim tajnama i mistici – između polova materijalne teskobe i duhovne veličine, prožet pobožnošću, odvijao se svakodnevni život Heseovih. Njihov svet bio je protkan različitim filozofskim i lingvističkim učenjima. Slavile su se brojne svetkovine pomagalo se siromašnim namernicima, isprepletali su se svetovi nauke i bajki: Hermanov detinji svet rađao se unutar šarenila svih tih uticaja i krutosti očeve vere. Ipak, Heseov deda dr.Herman Gundert bio je suštinsko oličenje životne mudrosti i čovek koji je najviše uticao na razvoj budućeg umetnika.
Bio je, između ostalog, svestrano obrazovan, prepun životnog iskustva i mudrosti, poznavalac mnogih svetskih jezika i kultura, urednik izdavačke kuće i kao takav, obavijen velom tajne i čudesnim osmehom, uneo je u svet mladog Hermana neizmernu želju za traganjem, slobodom izražavanja vlastitih osećanja i potrebu za lepotom, mudrošću i čovekoljubljem. S druge strane nalazio se kruti i sveznajući otac Johanes, usamljenik koji beskrajno trpi, neumorno traga za savršenim, revnostan i rigidan – osoba bez imalo dedine tanane čarolije i harizme. On je bio protivteža dedinom svetu čarobnih oblaka, onaj hladni zemaljski, suvo realistični, dosadan i mučan pristup životu.
Balansirajući između pomenutih opcija, Hese je još kao mladić odustao od želje da menja svet oko sebe, krenuvši putem unutarnjeg preispitivanja i menjanja samog sebe – trnovitom stazom bola, nemira i duhovnih avantura koje nude dug put u neizvesno i neistraženo. Sa četrnaest godina je odlučio da će biti pesnik ili ništa .
Postojao je neki put, znalo se za preduslove i za škole koje su bile potrebne da bi neko postao učitelj, sveštenik, lekar, trgovac ili čak muzičar ili slikar. Za pesnike takvih mogućnosti nije bilo.
Međutim, odluka roditelja je bila da Hese postane sveštenik. Sudbina ,taj neuhvatljivi oblik samoostvarenja čoveku nedokučivih puteva Gospodnjh i ovaj slučaj je rešila na nepredvidiv način – iskrena i ustrajna želja mladog Hesea da bude to što mu je unutarnji glas govorio odnela je prevagu nad nametnutim: Herman beži iz čuvenog semeništa u Maulbronu. Bezdušan i strog vaspitni sistem slamanja ljudske volje,docnije opisan u romanu Pod točkom, definitivno je doveo do opredelenja – slediti vlastiti put po svaku cenu i bez ikakve želje za bilo kakvim kompromisom.
Ima jedna vrlina koju veoma volim, jednu jedinu. Ona se zove svojeglavost. Tragični junak, svojeglavac, pokazuje milionima običnih, kukavica, uvek iznova, da neposlušnost prema ljudskim pravilima nije sirova samovolja, već vernost jednom mnogo višem, svetijem zakonu.
Hod po mukama
Godina 1892. bila je jedna od najtežih u Heseovom životu. Počeo je bolan hod po mukama budućeg umetnika, odupiranje stegama očevog autoriteta i isključivosti dominantne protestantske vere. Nakon bekstva iz Maulbrona zabrinuti roditelji odvode Hermana kod iscelitelja duša i isterivača demona .
Taj nerazumni pokušaj još više ranjava mladu senzibilnu dušu i Hese dva puta pokušava samoubistvo – na sreću, neuspešno. Nakon toga smeštaju ga u duševnu bolnicu u Štetenu.
Mi, obeleženi znakom, možda smo s pravom svetu važili za čudne čak i za opasne. Mi smo bili probuđeni, ili oni koji su se budili, i naše stremljenje je išlo za sve savršenijom budnošću, dok je stremljenje i traženje sreće kod ostalih išlo za tim da svoja mišljenja, svoje ideale i dužnosti, svoj život i sreću sve tešnje vezuju za život i sreću stada. I onde su nalazili stremljenje i onde su se nalazili snaga i veličina. Ali dok smo, po našem shvatanju, mi obeleženi predstavljali volju prirode za novim, za upojedinačenim i budućim, dotle su ostali živeli u volji za ostajanjem u mestu. Za njih je čovečanstvo – koje su voleli kao i mi – bilo nešto dovršeno što mora da se održava i štiti. Za nas je čovečanstvo bilo daleka budućnost, prema kojoj smo svi putovali, čiji lik niko nije znao i čiji zakoni nigde nisu bili zapisani.
Nakon vremena provedenog u Štetenu, Hese upisuje na kratko kanštatsku gimnaziju, a potom se puna tri dana zadržava kod knjižara Majera iz Eslingena, gde ga je otac odveo da izuči knjižarski zanat. Sledi privremeni boravak kod kuće i rad na izradi časovnika, a potom zaposlenje u knjižari u Tibingenu, gde radi kao prodavac i šegrt. Tu napokon pronalazi delimičan mir zarađujući za hleb i čitajući bez daha. Hese se nanovo našao unutar omiljenog sveta, sveta knjiga i ljubavi koju mu je usadio deda Gundert. Iako mu rad u knjižari ne pričinjava nikakvo novo zadovoljstvo, Hese nalazi mogućnost za nastavak izučavanja svetske književnosti, istorije umetnosti, jezika i filozofije.Ranjena duša mladića počinje da zaceljuje i nastavlja izgradnju vlastitog puta.
Pisati je dobro, razmišljati je bolje.Mudrost je dobra, strpljenje je bolje.
Za vreme rada u tibingenskoj knjižari Hese objavljuje prvu zbirku pesama Romantične pesme i prvi prozni rad Jedan čas iza ponoći. Bila je to 1899.godina.
Na stazama hodočašća
Heseov stvaralački duh nastojao je prevazići jaz između duhovnog i materijalnog sveta, ponirući vremenom sve dublje u unutarnjost vlastite višeslojne i hipersenzibilne ličnosti. Jedan od prvih pojavnih, tj kreativnih oblika tog samopreispitivanja i poniranja bila je Heseova romantičarska lirika.
Uticaj Getea, Hajnea i Novalisa činio se neizmernim. Pored njih, oseća se snažan uticaj tada više nego dominantnog filozofa Fridriha Ničea i rodonačelnika nauke u povoju – psihoanalize, Karla Gustava Junga.
U jesen 1899. Hese stiče zvanje knjižarskog pomoćnika,seleći se potom u Bazel kod knjižara r.Rajha. Hese u naredne dve godine objavljuje prozno delo Herman Laušer 1901. i knjigu poezije Pesme 1902., posvećenu majci.
Ima mnogo puteva na kojima nas Bog može osamiti i dovesti do naše suštine.
Godine 1903. Hese objavljuje svoj roman prvenac -Peter Kamencind koji mu, između ostalog, rešava mnoge egzistencijalne probleme, ostavljajući mu potom mnogo više slobodnog vremena za umetnički rad – posao knjižara bio je ionako samo dodatno opterećenje za mladog poetu. Roman progovara o detinjstvu provedenom u oblasti Švarcvalda, krizama tokom školovanja , otporu društvenim normama koje guše i sprečavaju bilo kakav unutarnji poriv koji oslobađa, te svim ostalim mladalačkim nemirima. Bila je to ustvari priča o životnom putu dečaka sa sela, kasnijem umetniku, koji se na kraju , razočaran velikim svetom vraća pod okrilje običnog života.Već nakon prvih književnih izleta, književni kritičari uočavaju nekoliko osnovnih motiva koji će obeležiti Heseovo stvaralaštvo: prvi je motiv obeležen suprotnošću između duhovne, tj. kontemplativne egzistencije i čulnog načina života – sukob logosa i erosa, drugi je motiv odnos umetnika prema životu, takođe obeležen jazom što ga umetnik doživljava razapet između punoće života i odricanja koja mu nameće njegovo stvaralaštvo.
Usamljenost je nezavisnost, a ja sam je priželjkivao i stekao tokom dugog niza godina.Nezavisnost je hladna, oh da, ali je i spokojna, čudesno spokojna i prostrana, kao onaj hladni i tihi prostor u kome se okreću zvezde.
Godina 1904. donosi mu napokon malo radosti – ženi se sa Marijom Bernuli, a njegov književni rad biva izuzetno prihvaćen. Sledeće godine objavljuje dve biografske studije:Bokačo i Franjo Asiški. Roman Pod točkom, objavljen 1906., impresionistička je proza o patnjama mladića koji postaje žrtva rigidne i ograničene sredine. Nasleđuju ga dve nove zbirke pripovedaka S ove strane i Susedi.
Do početka Prvog svetskog rata Hese objavljuje još nekolicinu proznih i poetskih dela. Najpre se pojavljuju psihološki romani: Gertruda 1910. i Rozalde 1914., koji prikazuju duševnu krizu umetnika koji prihvata žrtvu što je traži stvaralačka askeza. Zbirka pesama Uzgred, iz1911.godine prikaz je Heseovog mučnog prezasićenja evropskom civilizacijom. Nakon njenog pojavljivanja, Hese odlazi na studijsko putovanje u Indiju tražeći nove životne motive i duhovna iskustva. Iskustva i zapažanja sa ovog putovanja pretočiće docnije u spise pod nazivom Iz Indije, godine 1913. Tokom ratnih godina Heseova se aktivnost preusmerava ka antiratnom i humanističkom angažovanju, koje nailazi na žestoku kritiku od strane nemačkih patriota po zanimanju i šovinista željnih krvi, naravno tuđe. Uz obilje liberalnih i pacifističkih pamfleta i članaka, tokom rata Hese uspeva da objavi i nekolicinu literarnih dela. Bile su to: Tri priče iz života Knulpa1916., zbirka pripovedaka Lepa je mladost i zbirka pesama Muzika usamljenog.
Sve se ponovo vraća
Po završetku ratnog ludila, Hese napušta Nemačku i odlazi u Montanjolu, kraj Lugana, gde 1921.godine postaje švajcarski državljanin. U planinskoj oblasti Hese traga za neophodnim mirom i uravnoteženošću,vođen instinktom bolnog usamljeništva. Životne probleme pokušava da prevaziđe novom kreacijom: pripovetkama Klajn i Vagner i Klingsorovo poslednje leto, kao i slikarskim radom – akvarelima. Ovaj period Heseovog života obeležio je i rad na mnogim aktuelnim i angažovanim člancima: Rat i mir, Istorija sveta, Put ljubavi, Alemansko opredelenje i Braća Karamazovi ili propast Evrope. Pod uticajem iskustava s psihoanalizom nekadašnji stil impresionističkog izražavanja zamenjuje simbolističkim. Pod pseudonimom Emil Sinkler izdaje jedan od presudnih romana- Demijan ,1919. godine, delo s kojim počinje novo doba njegovog stvaralaštva.
Što čovek želi dovoljno snažno, to mu i polazi za rukom.
Postizanje unutarnjeg sklada i harmonije sa svetom stalna je težnja Heseovih likova. Sličnom tematikom bavi se novi Heseov roman – kroz lirski intonirano introvertno putovanje mladića Demijana pratimo sukob i razvoj jedne osetljive duše koja traga za samoostvarenjem i novim pronalaženjem narušenog sklada sveta u rastakanju. Krutost, mimikrija i hipokrizija sveta smelo su suprotstavljeni pogledima mladića koji lucidno secira ono nedokučivo u čoveku, gradeći vlastite slike i sisteme vrednovanja oštro suprotstavljenje tupim predrasudama. Hese se kroz lik Demijana veoma kritički odnosi prema blagodetima tehnokratske civilizacije, propovedajući nesputan individualizam i povratak istinskim vrednostima koje nadilaze niskost i duhovnu bedu materijalistički ograničene civilizacije. Filozofski produbljena i psihološki nijansirana priča govori nam o odrastanju i sazrevanju desetogodišnjeg dečaka, njegovom bolnom spozavanju dvaju svetova: porodičnog, punog topline, sigurnosti i ljubavi i njemu suprotstavljenog, spoljašnjeg sveta, kojim dominiraju nemir, odsustvo lepote i sređenosti i neki, nimalo prijatni ljudi. Put dečaka ka vlastitoj samospoznaji i formiranju ličnosti, njegovi unutarnji lomovi na trnovitoj i dugoj stazi sticanja životnih iskustava prikazani su i prožeti mnoštvom simbolističkih slika koje se kao utvare poigravaju ranjivom detinjom dušom. Pred nama iskrsava lik mladića Demijana kao univerzalne simboličke konstrukcije, pretapajući se vremenom u lik ljudske vrste uronjene u apstrakcije umetnosti, religije i filozofije, vrste koja traga za konačnom istinom.
Pravi poziv za svakog je samo jedan:doći do samog sebe.Neka čovek skonča kao pesnik ili ludak,kao prorok ili kao zločinac- to nije njegov problem,to je čak u krajnjoj liniji nevažno.Njegov je problem da pronađe sopstvenu sudbinu,ne bilo koju,i da je do kraja proživi u sebi,potpunu i neokrnjenu.Sve drugo je polovično i pokušaj da se pobegne,bekstvo natrag u ideale mase.
Ja sam hitac prirode,hitac u neizvesnost,možda ka nečemu novome,možda ka ničemu,i da tom hicu iz iskonske dubine dozvolim da se ispolji do kraja,da osetim njegovu volju u meni i da ga potpuno načinim svojim- samo to je poziv.
Nakon završetka Demijana, usledio je dvoipogodišnji rad na novom romanu. Rezultat svega bilo je novo remek-delo svetske književnosti i nosilo je naziv Sidarta . Roman se pojavio 1922. godine.
Trebalo mi je dugo vremena i još nisam konačno naučio,o Govindo,ovo: da se ništa ne može naučiti.Čini mi se da zaista ne postoji to što mi nazivamo učenjem.Postoji,prijatelju moj,samo jedno znanje,a ono je svuda,to je u meni,to je u tebi,i u svakom biću.Znanje nema goreg neprijatelja od hteti znati – od učenja.
Sidarta predstavlja autentičnu indijsku poemu koja kao alternativu savremenom svetu nudi istočnjačke mudrosti, meditativnost i čudesne spoznaje o životu. Mudrost se ne može saopštiti, jedna je od suštinskih životnih istina koju nam Hese saopštava u svojoj čarobnoj sagi o smislu i cilju životnog puta. Mudrost,koju mudrac pokušava saopštiti, zvuče uvek kao ludost, govori nam kroz brojna vlastita iskustva i transformacije glavni lik romana.Tražeći smisao i cilj postojanja, prolazeći pritom kroz mnoštva mogućih i nemogućih metamorfoza, Hese vešto transformiše naizgled neizrecivo u niz rafiniranih misli koje odslikavaju bit čovekovog traganja i krajnjih spoznaja u svetu nestvarnih slika.
Reka je težila svom cilju…Sidarta je osluškivao.
I kad bi Sidarta pažljivo slušao reku,njenu pesmu sa hiljadu glasova,kad ne bi slušao tugovanku i smeh,kad svoju dušu ne bi vezivao za neki od glasova i ulazio u nju sa svojim ja,već čuo sve, celinu,čuo jedinstvo – onda se velika pesma sa hiljadama glasova sastojala od jedne jedine reči, a ta je glasila Om: savršenstvo.
U tom času Sidarta je prestao da se hvata u koštac sa sudbinom i prestao da pati.Na njegovom licu se rascvetala vedrina spoznaje kojoj se više ne suprotstavlja nikakvo htenje, koja prepoznaje savršenstvo i saglašava se s tokom zbivanja, sa strujom života, puna samilosti, saradosti, predana tokovima u pripadnosti jedinstvu.
Unutar magičnog pozorišta
Sledeća pripovest, novo u nizu poglavlja koja čine svojevrsnu biografiju ljudske duše, ugledala je svetlost dana 1927.godine. Ogoljeno do bola i jezivo iskreno, roman Stepski vuk predstavlja očajnički vapaj usamljenika, čoveka današnjice bačenog u vrtlog sveta bez Boga i samilosti. Ponor strave i užasa koji se otvara pred njim slikovito je prikazan moćnom psihoanalitičkom i simboličkom ispovešću umetnika Hesea, ovaj put bez ikakvog ulepšavanja ili bilo kakve metafore-pred nama je ustrptala duša rezigniranog i samosvesnog intelektualca današnjice,naslikana u krupnom planu na tamnom platnu jedne dekadentne civilizacije na umoru. Novo remek-delo, dostojno samo najvećih i najbeskompromisnijh umetnika, progovara o stvarima koje se,uglavnom, perfidno prećutkuju ili zaobilaze dajući na taj način alibi urlanju stupidnih masa i njihovih gospodara-sadista. Pred nama se jednostavno prostire čitav jedan duhovni mikrokosmos,jedinstven i iskren u svojoj nesavršenosti.
Oh,teško je naići na trag Božiji usred života kakav mi vodimo, usred ovog tako zadovoljnog,tako izrazito građanskog vremena, bez ikakvog duha,s pogledom na ovakvu arhitekturu,ovakve poslove i ovakve ljude.Kako da ne budem stepski vuk,olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji,čije mi radosti ništa ne znače.Ono što se u meni događa u retkim časovima radosti,što je za mene slast,doživljaj,ekstaza i uzvišenost,to svet voli i traži možda jedino u pesničkim delima,a u životu smatra ludošću.I odista,ako je svet u pravu,ako su ta muzika po kafanama,te masovne zabave,ti amerikanizovani ljudi,zadovoljstva tako sitnim stvarima,u pravu-onda sam ja kriv,onda sam lud,onda sam odista,kako sam sebe često nazivam,stepski vuk,životinja koja je zalutala u tuđ i nerazumljiv svet,koja više ne nalazi svoju postojbinu,vazduh i hranu.
Slika čovekove uznemirene i ustrptale duše u vihoru vremena modernih tehnologija i ideologija prikazana je, s jedne strane, kroz stvarnost formiranu u vremenu, a s druge, kroz nevidljivu stvarnost koja izmiče pojmu vremena i empirije.
Osobeni znak stepskog vuka bio je sledeći: on je bio čovek večeri.Nikada nije bilo čoveka sa dubljom i strasnijom potrebom za nezavisnošću.Nikada se nije prodavao za novac i udoban život, nije se prodavao ženama ili vlastodršcima,i hiljadu puta je odbacio i odbio ono što je u očima celog sveta predstavljalo preimučstvo i sreću,samo da bi sačuvao svoju slobodu.
Bolna spoznaja o promašenosti sveta i urušenosti svih njegovih vrednosti dovodi čoveka do rezignacije i osećaja uzaludnosti. Ipak, vera i nada su te koje nestaju poslednje. Pored njih,Hese uočava jedan isto tako univerzalan i moćan lek za sve nedaće mračnog sveta – to je HUMOR.
Jedino humor,taj divni izum onih kojima je preprečen put ka onom najvišem za šta su pozvani,taj izum onih skoro tragičnih, najdarovitijih nesrećnika,jedino humor(možda najčudnije i najgenijalnije dostigniće čovečanstva)izvršava i ono nemoguće, naime,spaja i sjedinjuje sve oblasti ljudskog bića u zracima svojih prizmi.Živeti u svetu kao da to i nije svet,poštovati zakon a stajati iznad njega,posedovati a kao da se ne poseduje,odreći se kao da to nije odricanje-sve ove omiljene i često formulisane zahteve visoke životne mudrosti može da ostvaruje samo humor.
Tamni oblaci i zloslutni znaci apokaliptične oluje nadvijaju se nad svetom bez Boga, ljubavi, saosećanja ili bilo kakve iskre humanosti koja budi nadu. Grozničavi spisi Heseove iskrene ispovesti ne ulivaju previše nade -priča o nekoj svetloj budućnosti, ideološko obojenoj demagogiji bez osnova, ne nalazi mesta unutar dela koje svojom iskonskom svetlošću obasjava i otkriva svu promašenost i uzaludnost jednog perfidnog sveta truleži. Istina, ma kako bolna bila, jedini je put ka večnoj svetlosti.
Neću samo ja,sutra ili prekosutra,završiti zakopan u blatnjavu ilovaču uz zbunjenost i pritvornost učesnika,već se tako završava sve,sva naša stremljenja,celokupna naša kultura,sva naša vera, sva naša radost i volja za životom,koja je tako bolesna i koja će uskoro biti tamo zakopana.Naš kulturni svet je groblje,na kome su Isus Hristos i Sokrat,Mocart i Hajdn,Dante i Gete samo izbledela imena na zarđalim limenim pločama,oko kojih,zbunjeni i neiskreni,stoje ožalošćeni,koji bi dali mnogo da još mogu da veruju u limene ploče,što su im nekada bile svete,koji bi dali mnogo da mogu da progovore makar jednu jedinu čestitu,ozbiljnu reč tuge i očajanja nad ovim propalim svetom,i kojima nije ostalo ništa drugo nego da,kezeći se zbunjeno,stoje oko jednog groba.
Glavni lik romana, književnik Hari Haler, daje oduška gađenju koje oseća spram hipokrizije građanskog društva i njegovih tekovina sazdanih na eksploataciji i racionalističkom cinizmu.Umetnički oblikovane, isijavaju pred očima čitaoca bujice najiskrenijih ljudskih emocija koje izražavaju otpor prema svetu mašina i mehaničkih odnosa koji ignorišu bilo kakvu vrednost ili elementarnu ljudsku saosećajnost. Hladan svet bez emocija,ogrezao u lazima i plitkosti,otvara se potmulo pred našim retardiranim čulima.
Onako kako se ja sada oblačim i izlazim da posetim profesora i izmenjam s njim niz manje-više lažnih učtivih reči,iako to u stvari ne želim,tako živi i radi većina ljudi iz dana u dan,iz časa u čas,silom,ne želeći to u stvari.Oni se posećuju,vode razgovore,sede određen broj časova u svojoj kancelariji,sve to silom,mehanički, bez volje,a sve bi to mogle da obave i mašine,ili da se uopšte izostavi.A baš ta mehaničnost,čiji tok ne prestaje,baš ona ih sprečava da ,kao ja ,podvrgnu kritici sopstveni život,svu njegovu glupost i plitkost,njegovu problematičnost što se odvratno kezi,da upoznaju i osete svu njegovu beznadežnu tugu prazninu.
Hari Haler, piščev dvojnik i lik koji personifikuje probleme modernog čoveka, nalazi se u sukobu sa sobom i svetom koji ga okružuje, kao stepski vuk,životinja koja simbolizuje usamljenost i nemir. Hese je u potrazi za izlazom iz postojeće šizofrene podvojenosti čoveka i oslobađanjem od normi malograđanskog konformizma. On ga napokon i nalazi u humoru kao stanju duha koje ostvaruje zahteve životne mudrosti.
Ko hoće nešto drugo i u sebi nosi nešto drugo,ono junačko i lepo, ko obožava velike pesnike ili svece,taj je budala i Don Kihot…
U pravu si,Stepski vuče,po hiljadu puta u pravu,pa ipak moraš da propadneš.Tvoji zahtevi su odviše visoki,tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet,zadovoljan tako sitnim stvarima, koje te odbacuju od sebe jer ti za njega imaš jednu suvišnu dimenziju.Ko danas hoće da živi i da uživa u tome,ne sme da bude kao što smo ti i ja.Ko umesto ciguljanja traži muziku,umesto razonode radosti,umesto novca dušu,ko umesto špekulisanja traži istinski rad,a umesto igre istinsku strast,tome ovaj lepuškasti svet ne može biti otadžbina…
Trenutno mislim na Mocarta.Kako je bilo s njim?Ko je u njegovo vreme vladao svetom,skidao kajmak,davao ton i ko je onda nešto značio:Mocart ili ljudi koji su pravili trgovačke poslove,Mocart ili plitki,prosečni ljudi?A kako je umro i kako je sahranjen?I zato mislim da je uvek bilo tako da će uvek biti,a ono što škole nazivaju,,istorijom sveta” i što iz nje treba naučiti napamet u cilju obrazovanja,sa svim herojima,genijima,velikim delima i osećanjima,samo je obmana koju su izmislili učitelji u prosvetne svrhe,da bi deca bila nečim zabavljena,za vreme propisanih školskih godina.Uvek je bilo tako, i uvek će biti,da svet,novac i vlast pripadaju sitnim i plitkim ljudima,a ostalim,pravim ljudima da ne pripada ništa.Ništa sem smrti.
Igra staklenih perli
Životopisi ljudske duše čine potku i narednih Heseovih dela. Uronjen u vlastiti svet ideja, vere i neizrecivog, Hese beleži svoja razmišljanja: Mističari su, ukratko i pomalo grubo rečeno, oni mislioci koji ne mogu da se oslobode predstava, dakle uopšte nisu mislioci. Oni su potajni umetnici: pesnici bez stihova, slikari bez kičice, muzičari bez tonova. Među njima ima veoma darovitih i plemenitih duhova, ali oni su svi bez izuzetka nesrećni ljudi.
Nakon romana Narcis i Zlatousti 1930. godine, Hese objavljuje Hodočašće 1931. i Put na Istok 1932.godine. U međuvremenu, nakon druge ženidbe i neuspelog braka s Rutom Venger 1924., on se po treći put ženi, ovaj put s Jevrejkom iz Černovica – Ninom Doblin. Roman Narcis i Zlatousti je prikaz prikaz različitih životnih puteva redovnika i umetnika u srednjovekovnom ambijentu Maulbrona. Likovi Narcisa, nastavnika i kaluđera, te Zlatoustog, učenika i vajara, prikazuju nam odnos duha i čulnosti, nauke i umetnosti.
Svet u kome je Narcis živeo i gde mu je bio zavičaj,njegov svet, manastirski život,njegovu dužnost,njegovu učenost,njegovu lepo raspoređenu misaonu tvorevinu- sve mu je to prijatelj često snažno potresao i stavljao pod pitanje.Nema sumnje: kad se pogleda iz manastirskog ugla, sa strane razuma i morala, njegov sopstveni život je bolji,ispravniji je,ustaljeniji,sređeniji i uzorniji,to je život poretka i stroge službe,trajno žrtvovanje,nespretna težnja za jasnoćom i pravičnošću,on je mnogo čistiji i bolji od života ovakvog umetnika,lutalice i zavodnika žena.Ali kad se pogleda odozgo,kad se pogleda sa Božije strane-da li je onda poredak, odricanje od sveta i čulne sreće,držanje po strani od prljavštine i krvi,povučenost u filozofiju i pobožnost,da li je onda zaista sve to bolje od života Zlatoustog?Da li je čovek zaista stvoren da izučava Aristotela i Tomu Akvinskog,da zna grčki,da umrtvljuje čula i da beži od sveta?Zar mu Bog,kad ga je stvorio,nije dao čula i nagone,krvve tmine,sposobnost da greši,da uživa,da očajava?.
Uspostavljanje harmonije između misli i srca, racionalnog i iracionalnog, aktivnog i kontemplativnog nameće se po Heseu kao jedan od bitnih ciljeva čovekovog bitisanja.Traženje puta ka sreći i usklađivanje odnosa čoveka sa svetom, prirodom i Bogom, kao i premošćavanje razlika između Istoka i Zapada,večne su teme koje pokreću svet i izmiču čovekovom htenju.
Mnogo učim od tebe,Zlatousti.Počinjem da razumem šta je umetnost.Ranije mi se činilo da se ona ne može uzeti sasvim ozbiljno kada se uporedi sa mišljenjem i naukom.Mislio sam otprilike ovako:pošto je čovek podozriva smesa duha i materije,pošto mu duh otvara saznanje večnoga,dok ga materija vuče dole i vezuje za ono što je prolazno,to on treba da stremi od čula ka duhovnome,kako bi uzvisio svoj život i dao mu smisao.
Tvrdio sam,doduše iz navike,da cenim umetnost,ali u stvari sam bio ohol i gledao u nju s visine.tek sad vidim koliko ima puteva do saznanja i da put duha nije jedini a možda ni najbolji.to je moj put,svakako;ja ću ostati na njemu.Ali vidim kako ti na suprotnom putu,na putu kroz čula,toliko duboko poimaš tajnu postojanja i izražavaš je mnogo življe no većina mislilaca.
Tridesetih i četrdesetih godina 20.veka svet je tonuo i na kraju i potonuo u najveći sumrak – u doba uspona nacizma, raspada svih sistema vrednosti, apsolutne destrukcije i dekadencije, svetskog rata, koncentracionih logora i nezapamćenog egzodusa i holokausta.Tokom godina totalnog pomračenja Hese se iznova povlači u svet kreacije ,kontemplacije i ideja, radeći pritom na svom monumentalnom romanu Igra staklenih perli ,sumi svih dotadašnjih umetničkih i ljudskih težnji.
Duhovna smirenost, rezignacija i čudesno vedri tonovi obeležavaju svojevrstan Heseov zavet. Objavljen u jeku Drugog svetskog rata, godine 1943. , roman predstavlja utopijski ep o budućnosti u kojoj nema ratova ni bede. Hese smelo i vispreno izlaže viziju razumnog društva koje omogućuje predano bavljenje čoveka ,,nekorisnim” stvarima,uranjanje u kontemplaciju kakvu pružaju muzika i matematika. Ezoterična igra duhovnim kombinacijama oblik je takve delatnosti. Roman, između ostalog, ostaje svedokom vekovne čovekove porebe za utočištem i srećom koji mu, nažalost, neprimetno i stalno izmiču.
Godine koje su dolazile donele su kraj ili bolje rečeno samo privremeni zastoj u beskrajnoj istoriji ljudskih sukoba, i jedno veliko ali više nego zasluženo životno priznanje Hermanu Heseu – Nobelovu nagradu za književnost. Relevantno ili ne, nagrada se pojavila samo kao još jedno priznanje u životu neverovatnog čoveka, umetnika i humaniste čije će delo nadživeti i njega samog i mnoge posle njega – reč ipak nije ostala samo mrtvo slovo na papiru, već ovaj put mnogo više.
Odlazak u večnost
U osamljenosti planinskog predela Montanjole, godine 1962., ugasio se ovozemaljski život legende svetske književnosti, Hermana Hesea.Vraćajući se mislima na sam početak priče, shvatamo u stvari da smrt i nije nikakav kraj nego li samo novi početak, staza koja vodi ka novom susretu sa Bogom i povratku pod okrilje čovekove prvobitne kolevke – svemiru. Proširivši za zemaljskoga života vlastitu dušu do neslućenih razmera i pritom obuhvativši celokupan svemir, Hese se najzad našao s one strane dobra i zla.
Slava postoji samo u pojmu obrazovanja,ona je stvar učitelja po školama.Ne radi se o slavi,o ne!Radi se o onom što ja nazivam večnošću.Pobožni to nazivaju božijim carstvom.Mislim:svi mi ljudi sa većim zahtevima,sa čežnjom,sa jednom dimenzijom više ne bismo mogli ni da zivimo da sem vazduha ovoga sveta nema i drugog vazduha u kome može da se diše,da sem vremena ne postoji još i večnost, a to je carstvo pravih ljudi. Tamo dolaze i Mocartova muzika i pesme tvojih velikih pesnika,tamo dolaze sveci koji su činili čuda,umirali mučeničkom smrću i ljudima pružali svetao primer. Ali u večnost isto tako ide i slika svakog istinskog dela,snaga svakog istinskog osećanja,iako to niko ne zna i ne vidi i ne zapisuje da bi sačuvao za buduće pokolenje.U večnosti ne postoji buduće pokolenje.
By Mizzy Steppenwolf Cheppewa, septembar 2001.
sbperiskop.net
