Napisala je jedno od najvećih dela političke teorije. Knjigu koju svi ozbiljni političari i stručnjaci stalno citiraju – „Izvori totalitarizma“. Izmestila je religiju iz društva i stavila je na mesto kome pripada, dobro i zlo više nisu u domenu religije, već su isključivo ljudska odgovornost. Nije dozvoljavala pojednostavljivanje, niti preveliku sentimentalnost koja lako sklizne u patetiku.
Zatim je prisustvovala suđenju Ajhmanu. I dok su svi, a možda i sama Hana očekivali neko zlo, čoveka koji mrzi Jevreje, naprotiv, obratio im se lik koji je rekao da ima prijatelje Jevreje, koji nema ništa protiv Jevreja, koji je samo ispunjavao svoju dužnost. Šta se dešava u logoru, on nije znao. I dok su svi tvrdili kako je on zao, Hanu je sve to mučilo. Kako je takva osoba iznenađena optužbama i to kakvim optužbama – ni manje ni više nego za smrt šest miliona ljudi. Ta osoba tvrdi da je nevina i sve vreme se brani. Nije mu jasno gde je pogrešio. Hana je sve to gledala i zaključila da tu nešto ne štima.
Hana je rekla da je on birokrata, da nije ni zao, ni dobar, ni lud, ni pokvaren, ni đavo, ni veliki arhitekta zločina, ništa od toga. Ajhman je samo mali, beznačajni birokrata. Onaj koji bespogovorno sprovodi zakon, onaj koji nije prekršio nijedan član tog zakona. On je samo ispunjavao svoju dužnost i on nije mislio. Nije preispitivao zakon. Takav je kakav je, zakon se mora poštovati. I Ajhman je ispunjavao svoje dužnosti.
Ljudi koji misle, ljudi koji ne žele da se slepo pridržavaju slova na papiru, ljudi koji preispituju i koji zaista služe otadžbini i narodu, ne šalju druge ljude u smrt bez razmišljanja.
Hana Arent je itekako mislila. I svi su je osuđivali i mislili da ga brani. Tu su se mnogi upecali. Hanu ni tada mnogi nisu razumeli, a, nažalost, mnogi je ne razumeju ni danas. Neki od njenih učitelja su joj odali i priznanje da je bila u pravu i to na jedan vrlo dubok i dirljiv način.
Ajhmana je, osim što ga je prozvala birokratom, a ne samo zločincem, nazvala i banalnim. Ona nam je uvela novu sintagmu – banalnost zla. I dok su je čuvali u kući izolovanoj u šumi da je zbog takvog zaključka ne bi ubili, ona je preispitivala sebe i svoju tezu. I opet je nisu razumeli i nisu videli gde je zaista napravila grešku. To nam u filmu otkriva glumica koja je fantastično odglumila Hanu Arent. Ona je nju glumila celim svojim telom, glasom, govorom. Zaboravite da gledate Barbaru Sukovu (Barbara Sukowa) i lako pomislite da gledate genija na delu dok mu se rađa sledeća velika ideja.
Koliko li smo se samo puta susreli sa ljudima koji su banalni, koji su zli, a ne znate zašto. To su ljudi koji ne misle, koji se ne preispituju, koji nemaju nikakve ambicije da nešto nauče, koji neće da otvore um za druge stvari. I time je ona, rekla bih, zadala završni udarac crkvi, odnosno religiji. Konačno su smešteni tamo gde im je mesto.
Ako ne poznajete delo Hane Arent, ali i ako ste čitali njene knjige, preporučujem vam da pogledate film „Hana Arendt“ rediteljke Margarete fon Trota (Margarethe von Trotta). Film će vam pomoći da razumete veliku ženu i da probate da shvatite njen blistavi um.
Našem društvu možda ni ne trebaju Hane Arent. Samo treba da znaju da je ona postojala i ko je bila ta žena. Dovoljno je da od obrazovanih ljudi slušate o njoj i već ćete nešto naučiti, a možda ćete uspeti i da postanete bolja osoba.
