THE NEW YORK REVIEW OF BOOKS
Foto: Predrag Trokicić
Marco je posebno omiljen među stanovnicima pariskog staračkog doma u kome radi. On se trudi da zadovolji svaku njihovu potrebu. Oni mu se poveravaju, a i on njima. On slika vedri kolaž na prozoru starice s kojom je posebno blizak i s kojom deli sklonost prema grubim šalama. Dok slika crvenu raketu primećuje sumnjivo kretanje među drvećem u dvorištu. Osoblje krišom odnosi zalihe hrane iz doma. Kad Marco istrči da ih zaustavi, oni mu kažu da više niko neće snabdevati dom i da je lud što se vezao za to mesto. Kažu mu gde će te noći kampovati i pozivaju ga da im se pridruži. Pošto neko vreme negoduje, Marco se vraća unutra i glumi da je sve u redu. Ali uskoro ga otrežnjuje beznadežnost situacije. Priključuje respirator na plinsku bocu i kreće sa nezahvalnim zadatkom pomaganja stanovnicima doma da što pre odu na onaj svet.
Sve ovo se događa u 6. epizodi francuske mini serije Raspad (L’Effondrement), koja je u jesen 2019. prikazana na mreži Canal+. Sačinjena od 8 zasebnih vinjeta, serija Raspad ili Kolaps smeštena je u blisku budućnost. Kao što sam naslov kaže, ova distopija izokreće logiku priča kao što je ona iz britanske dramske serije Crno ogledalo (Black Mirror), gde gledaoci uživaju u klaustrofobičnoj avanturi junaka zarobljenih u izolovanom košmarnom svetu napredne tehnologije. Tvorci serije Raspad tvrde da nas Weberov „gvozdeni kavez“ birokratske racionalnosti modernog društva ne štiti bezuslovno. Gledaoci se tu suočavaju sa nejakim temeljima našeg sveta i naslađuju mogućnošću da svakog časa mogu biti zbrisani s lica zemlje.
U seriji se suočavamo sa globalnim porastom cena energije, prekinutim lancima snabdevanja, klimatskim šokovima kao što su toplotni talasi koji uništavaju useve i ubrzano propadanje ekosistema. Širu sliku dobijamo tek u poslednjoj epizodi, koja nas vraća u dane pre kolapsa. Grupa aktivista smislila je kako da prokrijumčari nezavisnog klimatologa u televizijski studio u kome se ministarka životne sredine i njeni korumpirani sagovornici trude da zataškaju ozbiljnost situacije. Kada on uzme reč, ministarka mu velikodušno dopušta da završi, a onda ga otpisuje kao ekstremistu: „Vi ste kolapsolog!“
Po razbarušenoj bradi i neuvijenom govoru ovaj naučnik liči na Pabla Servignea. Razočaran osnovnim načelima konvencionalne ekologije, Servigne je najistaknutiji pripadnik mlade generacije mislilaca, naučnika i aktivista koji sebe nazivaju, ne bez ironije, kolapsolozima. Njegova prva knjiga, čiji koautor je Raphaël Stevens, Kako se sve može raspasti: mali priručnik iz kolapsologije namenjen sadašnjim generacijama (Comment tout peut s’effondrer: petit manuel de collapsologie à l’usage des générations présentes), bestseler iz 2015, nudi dijagnozu naše „termalno-industrijske“ civilizacije i prognizu njenog predstojećeg kolapsa (očekuje se izdanje ove knjige na engleskom).
Kolapsologija ili, kako je definišu Servigne i Stevens, „primenjena i transdisciplinarna nauka o kolapsu“, nastoji da oslobodi ekološku misao od linearnog i progresivnog razumevanja istorije, zasnovanog na veri u „održivi razvoj“, „zeleni rast“ ili energetsku „tranziciju“. Priča o ljudskim društvima, koja je po Servigneu i Stevensu priča o njihovim interakcijama s prirodnom sredinom, zapravo je cirkularna. Klatno ljudske istorije kreće se između perioda kad smo skladno uklopljeni u prirodne procese i perioda koncentracije stanovništva, političke centralizacije i težnje da prekoračimo ograničenja Zemljinih resursa. Razvijamo ekonomije obima i ekstraktivnu industriju, a time zapravo prekomerno eksploatišemo svoje prirodne temelje.
Oslanjajući se na Kolaps (Collapse) Jareda Diamonda, objavljen 2005, koji se pre svega fokusirao na tu dinamiku u premodernim društvima, Servigne i Stevens tvrde da isti gvozdeni zakon istorije važi u našem današnjem hiperpovezanom, koncentrovanom i samouverenom industrijskom društvu. Ima mnogo razloga za to – a neki od njih će biti poznati čitaocima novijih ekoloških bestselera na engleskom kao što je Nenastanjiva Zemlja (The Uninhabitable Earth) Davida Wallace-Wellsa, svojevrsno kolapsološko delo za masovno tržište.
Prvo, tu je ono što Servigne i Stevens nazivaju Zemljinim „prekoračivim pragovima“. Kad govorimo o ekološkoj krizi, najčešće mislimo na njih. To su meki „pragovi“ jer u suštini ništa ne sprečava ljude da sagore ukupne zalihe fosilnih goriva i zagreju atmosferu za više od 1,5 do 2 stepena Celzijusa – što većina naučnika danas smatra crvenom linijom: naime, kad se ta temperatura pređe, najgore posledice globalnog zagrevanja neće moći da se spreče ili ublaže. Činjenica da se ti pragovi mogu prekoračiti ne znači, međutim, da će posledice njihovog prekoračivanja biti išta manje razorne. Kao što se kaže u ključnoj studiji Međuvladinog panela za klimatske promene (IPCC) iz 2018, zagrevanje atmosfere za 1,5 stepeni Celzijusa ili više razorno će delovati na biodiverzitet i na prirodne procese naše planete, recimo na okeanske struje. Zatim će nastupiti niz povratnih efekata: topljenje arktičkog permafrosta, na primer, izazvaće dalje zagrevanje Zemljine atmosfere. Što je još gore, mnogi znaci pokazuju da smo toj prekretnici bliže nego što smo mislili.
Svako ko zamisli ljudski bol i patnju koje bi to izazvalo poželeće da po svaku cenu izbegnemo prelaženje tih pragova. Toplotni talasi, suše i drugi oblici ekstremnih meteoroloških pojava biće sve češći i teži. Poljoprivreda će postati nepouzdanija a prinosi sve manji. Usled podizanja nivoa mora biće potopljeni mnogi priobalni regioni. Naviknuta na relativno stabilnu klimu koja je vladala tokom „holocena“, geološke epohe od poslednjeg ledenog doba do danas, naša društva će se urušiti u novim uslovima, stvorenim našim eksperimentom s fosilnim gorivima. Izbijaće čarke, ako ne i pravi ratovi za obradivu zemlju i sve manje rezerve vode, a masovne migracije iz isušenih regiona oko ekvatora izazvaće nacionalističke talase u nastanjivim delovima sveta. Tome treba dodati i žestoke požare. Turobna budućnost, nema šta.
Većina rasprava o ekološkoj krizi tu se zaustavlja. Onda zahtevamo da se obustavi ekstrakcija fosilnih goriva i da se udvostruče napori na prebacivanju naših ekonomija na obnovljive oblike energije. Inicijative poput Zelenog nju dila ukazuju na sve jače uverenje da privatni sektor sam od sebe neće obaviti „tranziciju“ na održiviji energetski sistem, a pogotovo neće promeniti običaje našeg društva u celini. Zapravo, događa se suprotno: otkriće da multinacionalne kompanije poput Exxon Mobilea već decenijama znaju za pogubne posledice emisije gasova staklene bašte potvrdilo je sumnju da liberalna politika neće biti dovoljna. Sad s dobrim razlogom govorimo o potrebi za najširom društvenom „mobilizacijom“ kakvoj smo pribegli u Drugom svetskom ratu.
Francuski kolapsolozi smatraju da su to puste želje. Yves Cochet je bio ministar ekologije u socijalističkoj vladi Lionela Jospina početkom ovog milenijuma. U međuvremenu je postao jedan od najistaknutijih francuskih kolapsologa; bio je saosnivač i predsednik Instituta momentum, koji se može smatrati prvom ekspertskom organizacijom te grupe. Cochet smatra da je putanja tradicionalne ekologije, koju je dobro upoznao iznutra, uglavnom pogrešna. Kad sam ga upitao šta misli o novom radikalnom zaokretu – vizijama kao što je Nju grin dil – bio je skeptičan jer u njima vidi podgrejanu i blago demokratizovanu verziju starog održivog razvoja. „Ni na tren nisam poverovao u to“, rekao je. „Nastojanja kao što je Nju grin dil pate od tehnološke iluzije. To je samo prerušeni kalifornijski tehnološki san.“
Servigne i Stevens smatraju da horizont održivog razvoja – zeleno industrijsko društvo koje je napustilo zavisnost od fosilnih goriva – zaboravlja ono što oni nazivaju „neprekoračivim pragovima“. Pošto je Zemlja zatvoren sistem u kome je količina dostupnih resursa ograničena, a populacija eksploatatora (mi) promenljiva, neizbežno se postavlja pitanje granica. Na primer, planovi za „tranziciju“ našeg energetskog sistema s fosilnih goriva na obnovljive izvore kao što su vetar i sunčeva energija, koji i dalje pretpostavljaju eksponencijalni rast potrošnje energije, saplešće se o činjenicu da nove tehnologije zavise od eksploatacije vrlo ograničene količine retkih metala. Kao što pokazuju radovi Michaela Klarea, autora Trke za onim što je ostalo (The Race for What’s Left) i Guillaumea Pitrona, autora Rata za retke metale (La guerre des métaux rares), trka za pristup tim resursima ubrzano postaje svojevrsno bojno polje. Doba fosilnih goriva ostaje poslednje doba rasta energetske potrošnje.
Na kraju, kažu kritičari, kobna slabost tradicionalne ekologije jeste njena nesposobnost da razmišlja s one strane ekonomskog rasta. Maltuzijanska strepnja zbog nestašice resursa stara je koliko i moderna politička ekonomija, a kolapsolozi se vraćaju zaključcima koji su dostavljeni Rimskom klubu iz 1972. pod naslovom Granice rasta (The Limits of Growth). Ta čuvena studija, poznata i kao Izveštaj Medous, predvidela je da ukrštanje nestašica raznih resursa – a među njima je najvažnije nastupanje „vrhunca proizvodnje nafte“ posle koga dolazi opadanje – i ogroman porast svetskog stanovništva znače propast za čovečanstvo u 21. veku. Globalna proizvodnja će ući u period opadajuće stagnacije do 2020-ih, što će izazvati nagli pad globalnog stanovništva u sledećim decenijama.
Sigurnost s kojom kolapsolozi izjavljuju da je ta budućnost tu, iza ćoška deluje zastrašujuće. „Moramo pripremati male, otporne bio-regione“, rekao mi je Cochet, s nekoliko hiljada stanovnika. Ekonomski tokovi se moraju prilagođavati lokalnim ekosistemima i resursima, što povlači ukidanje globalnih lanaca snabdevanja. Vizije dobrog života koje počivaju na neograničenoj pokretljivosti i sve većim ljudskim potrebama moraju biti zamenjene etikom ukorenjenosti, radošću života i rada u određenom prostoru. Naša pretpostavka da je istorija neograničen proces centralizacije i unifikacije – koji teži univerzalnoj državi – udara o ekološki zid: „Godine 2035. Francuska Republika i Evropska unija više neće postojati.“
***
Naravno, previđanja da se bliži ekološka propast nisu nova. Ali ona su u istoriji uglavnom ostajala na marginama intelektualne i političke respektabilnosti. Hipi komune su se množile 70-ih i 80-ih godina prošlog veka sa idejom da se izbegne katastrofa, na primer predstojeća nuklearna zima. U novije vreme forumi na internetu su postali pribežište za jedan sve popularniji ekosistem u kome učesnici dele strategije preživljavanja i reči doktrinarnog hrabrenja. Kao inspiracija za dokumentarne filmove, konferencije, likovne izložbe i beskonačan niz članaka u magazinima i pisma čitalaca, kolapsologija je potukla taj trend i postala postojani element francuskog intelektualnog i kulturnog života. Jednog popodneva krajem 2018. prolazio sam dugačkim hodnikom tipičnim za pariski metro. Na prostoru za plakate duž zida, koji obično najavljuju nekog italijanskog renesansenog majstora u Gran Paleu, video sam oglase za Servigneovu knjigu iz 2018: „Još jedan mogući kraj sveta: živeti kolaps (a ne samo preživeti ga).“
Ako je moguć potpuni kolaps društva, kako će se živeti u svetu čije su osobine nestašica hrane, nestajanje prirodnih ekosistema, propast države i ekološka katastrofa? Nastavak Servigneove knjige Kako se sve može raspasti, čiji su koautori Raphaël Stevens i Gauthier Chapelle, fokusira se na unutrašnji život u doba kolapsa. Konkretne istorije slučaja, kao što je produžena agonije posle raspada Sovjetskog Saveza 90-ih godina 20. veka, kad su alkoholizam, ubistva i samoubistva doveli do znatnog smanjenja očekivanog životnog veka u tom regionu, ukazuju na potrebu da se stvori ono što Servigne i njegove kolege nazivaju „pozitivna kultura kolapsa“.
Servigne mi je govorio o potrebi da se predstojeći kolaps sagleda kao tesno povezan s mestom „duhovnosti“ u liberalnoj, zapadnoj kulturi. „U Francuskoj vidimo duhovnost kao ličnu i individualnu stvar. Mi u svojoj knjizi predlažemo preispitivanje našeg odnosa prema Zemlji – to je zapravo duhovno pitanje – da bismo preživeli izazove ovog veka“. Moderni ljudi, kažu oni, suviše dugo su se držali negativne koncepcije slobode, koja u potpunosti zaobilazi ideje o moralnim obavezama i međusobnoj povezanosti. Takav ideal slobode je duhovni preduslov za naš rasipni i dekadentni industrijski sistem, koji nam onemogućuje da pravimo razliku između svojih pravih potreba i pohlepe. Štaviše, Servigne tvrdi da zapravo žudimo za novom „zajedničkom pričom“, osećanjem kolektivnog smisla koji bi našu individualnu slobodu uklopio u širi cilj i etos odgovornosti prema prirodnom svetu.
Ali kad se zadubimo u tekstove ovih autora i kad slušamo njihove grdnje upućene modernom svetu, teško ćemo se odupreti utisku da ispod njihovih proročanstava o krahu leži dugotrajno iščekivanje, ako ne i oduševljenje. Kolapsolozi oživljavaju jednu struju romantičarskog modernizma koja se može pratiti unazad do nekih tumačenja istorijskih spisa Jeana Jacquesa Rousseaua, kaže filozof Pierre Charbonnier u kritičkom eseju objavljenom prošlog leta u Revue de Crieur.
Rousseau, naravno, piše o istoriji kao o velikom zaboravu. Prvobitno uklopljeni u prirodu, sposobni da osluškujemo i svoju prirodnu slobodu i svoju urođenu sklonost prema dobronamernosti i trezvenosti, sad smo postali karikature kakvima su nas prikazivali Thomas Hobbes i njemu slični, gramzive i nasilne životinje koje moderna država mora da ukroti. Knjiga Servignea i Chapellea Uzajamna pomoć, drugi zakon džungle (L’Entraide, l’autre loi de la jungle, 2017) na sličan način napada darvinističku i hobsovsku antropologiju. „Ponašanjem u džungli“, pišu oni u uvodu, „vlada uzajamna pomoć, koju mi više ne primećujemo“. Da li je naduvani, nesrazmerno razvijeni industrijalizam izdao obećanje života u slobodi i smislu? Uprkos lucidnosti s kojom kolapsolozi opisuju masovna ljudska stradanja koja može izazvati prekomerno globalno zagrevanje, u pozadini gotovo čujemo kako kažu: „šteta je ne iskoristiti dobru krizu.“
Serija Raspad je malo prozaičnija. Jedna epizoda nas upozorava da možda nismo opremljeni za te „bio-otporne“ pastoralne zajednice. Grupa izgeglica iz grada nailazi na malu seosku komunu poput onih koje su nicale po Francuskoj tokom poslednjih decenija, oazu u organizovanom industrijskom svetu, gde se okupljaju aktivisti koji se bore za suzbijanje rasta i pripadnici sve šire alterglobalističke zajednice. Stariji članovi komune razmišljaju o tome da li da prihvate pridošlice. Uvereni da će biti izbačeni i opljačkani ako ne i nešto gore od toga, neki od pridošlica odlučuju da pobegnu dok još mogu i sa sobom odnose zalihe hrane iz skladišta. Njihovo bekstvo ne prolazi glatko. Dok žure da sakriju leš jednog od članova komune koji ih je zatekao u krađi, saznaju da im je ponuđena dobrodošlica.
***
Popularnost kolapsologa podudarila se s nizom testova koji su veoma značajni za politički ekologizam u Francuskoj i širom sveta. Pariski klimatski sporazum iz 2015. obezbedio je globalni okvir za smanjenje emisije fosilnih goriva, iako mnogi kritičari tvrde da su njegove ambicije odveć male i nedovoljne za ozbiljno smanjenje globalnog zagrevanja. S obzirom na nedostatak efikasnih zaštitnih mera i sklonost najmoćnijih zemalja da izvrdavaju propise i da se povode za kratkoročnim hirovima domaće politike, sporazum o smanjenju emisije može ostati mrtvo slovo na papiru. Svaka naredna konferencija o klimi samo je još jasnije pokazala u kakav ćorsokak su zapali međunarodni pregovori zato što su nad potrebom da se smanji emisija prevagnuli međunarodna konkurencija i sukob interesa između razvijenih ekonomija i onih u razvoju.
Samo nekoliko nedelja nakon što sam naišao na one plakate u pariskom metrou, Emmanuel Macron se suočio s najvećom političkom krizom tokom svog mandata. Doduše, njegova ambicija da „planetu ponovo učini velikom“ tog leta je već naišla na veliku prepreku. Nicholas Hulot, ministar ekologije i omiljena ličnost u francuskom ekološkom pokretu, dao je ostavku. U svom gostovanju na radiju, Hulot je kritikovao moć francuskih interesnih grupa u najvišim krugovima vlade, ekološku strategiju koja se zasniva na „sićušnim koracima“ i pokušaje da se „oživi ekonomski model koji je uzrok celog ovog haosa.“
Protivrečnosti na koje je Hulot ukazao postaće očigledne krajem novembra i početkom decembra 2018. kad je Makronov program reforme zaustavila pobuna žutih prsluka, čiji je neposredni povod bio Makronov pokušaj da uvede novu taksu na dizel gorivo. Tu meru, koja je najvljena kao strategija čiji je cilj da „promeni ponašanje“ francuskih potrošača, kao što je rekao ministar Édouard Philippe, kritičari su videli kao pokušaj da se uspostavi ravnoteža budžeta posle prethodnih smanjenja poreza za najbogatije građane zemlje.
Žuti prsluci su zatim započeli važnu debatu o povodima i uslovima za istinsku ekološku reformu. Macronov porez na gorivo postao je model za „kaznenu“ ekološku politiku u zemlji u kojoj radnička i srednja klasa žive najdalje od gradskih centara i koriste sistem masovnog saobraćaja. Razgovaralo se o potrebi za „narodnom“ ekologijom, koja bi pomirila promene modernog života s demokratskim težnjama i zahtevima. Ako u narednim decenijama Francuska mora radikalno da smanji emisiju gasova staklene bašte, šta će to značiti za društvene veze izgrađene oko automobila?
Emisija ugljen-dioksida za jednog putnika na letu od Pariza do Nice jednaka je godišnjoj emisiji odraslog Nigerijca, a ipak sporazum o smanjenju emisije i dalje izuzima avionske kompanije od plaćanja taksi na gorivo. Da li svetski naftni giganti zaslužuju godišnje subvencije od više stotina milijardi dolara? Da li je mudro privatizovati nacionalnu železnicu, jedno od institucionanih blaga zemlje – kao što Macronova vlada sada radi – u trenutku kad su potrebne kolektivnije i održivije forme mobilnosti? Ima li smisla graditi džinovski kompleks u čijem su sastavu ogroman tržni centar i zabavni park – vrlo kontroverzan projekat EuropaCity – na jednom od malobrojnih preostalih poljoprivrednih zemljišta u Parskom regionu? (Taj plan je konačno napušten u novembru, ali tek posle mnogo protesta i diskusija.)
Nije jasno šta kolapsologija može da nas nauči o tim pitanjima i nije neobično što je glavna kritika ovog intelektualnog pokreta usmerena na njegovu preporuku ekološkim pokretima da se drže podalje od haotične politike naših demokratskih društava. Jedna od uobičajenih parola žutih prsluka bila je „Kraj sveta, kraj nedelje – ista borba“, koja ukazuje na nerazmrsivu prepletenost ekonomske i ekološke pravde. Ona, međutim, ukazuje i na to da su mnogi naši sugrađani još zaokupljeni relativno malim, ali važnim stvarima kao što su plaćanje računa i pristojan život sada i ovde. Pored toga, mnogi od nas su, u najmanju ruku, sklopili primirje sa onim što kolapsolozi vide kao nepopravljivo oštećenu egzistenciju u modernom megalopolisu, nepovratno podeljenu na javno i privatno Ja. Mnogi od nas nepromišljeno ili prosto sebično vole izopačene slobode koje je omogućila sofisticirana podela rada.
Žuti prsluci se nisu bunili protiv toga niti su tragali za junačkom prošlošću. Oni su se bunili zbog odveć nejednake podele plodova našeg prljavog industrijskog aparata. Bunili su se protiv lažne ekologije, koja neće mnogo uraditi na tome da sistem učini čistijim, neće kažnjavati stvarne zagađivače, ali neće oklevati da mnogima oteža život. Zahvaljujući savezništvu između žutih prsluka i ekologa, sad se govori o potrebi za spajanjem ta dva pitanja: naša rasipna ekonomija neće moći da se očisti ako se ne obezbedi ravnopravna podela kolača.
Naravno, kad je reč o kolapsolozima, nije nova pojava da se oni kojima nedostaju političke opcije oslanjaju na filozofiju istorije kako bi popunili tu prazninu i željene promene prikazali kao neizbežne. Pitao sam Yvesa Cocheta šta može da kaže o fenomenu milijardera koji, rešeni da opstanu, grade utvrđene kuće na Novom Zelandu. Da li će i oni stradati u kolapsu? „Neće postojati buržoazija kolapsa“, odgovorio je. Ali to uverenje da će i oni biti uništeni učinilo mi se neubedljivim, ako ne i mizantropskim.
Puke geografske slučajnosti iznedrile su jednu od surovijih ironija istorije: najteže posledice globalnog zagrevanja zadesiće ona društva i regione sveta koji su najmanje doprineli problemu – zemlje u razvoju na takozvanom globalnom jugu. To ne znači da atlantska društva neće biti duboko pogođena; biće. Ali s obzirom na to da su ona najviše doprinela nastajanju problema – i da se globalni razvoj još uvek ugleda na njih – bilo bi korisnije da radikalno reformišemo ekonomski i politički sistem nego da zamišljamo čišćenje (neki bi rekli – genocid) kao završnicu igre naše oholosti.
Možda sam još veći pesimista od Cocheta kad strahujem da će bogati i moćni dobro proći u predstojećem ekološkom pomoru. Jedna vrlo cinična, ali možda tačna procena naše tehnološke domišljatosti sugeriše da su zajednice iza zabravljenih kapija sasvim verovatna budućnost. Neke preteče kolapsologije veoma ozbiljno shvataju tu mogućnost, na primer Olivia Butler u svom divnom naučno-fantastičnom romanu iz 1993. Parabola o sejaču (The Parable of the Sower). Dok je to tako, trebalo bi izvući pouku da još ne smemo napustiti nezadovoljavajući i delimični projekat demokratizacije društva. Uprkos svim svojim manama, masovna demokratija i dalje je najbolji sistem koji smo smislili da bismo sebi samima omogućili zajednički i malo dostojanstveniji život. Sve dok možemo da ga sačuvamo.
Dok sam čitao dela tih pisaca, naišao sam na jednu knjigu koja nema veze ni sa ekologijom ni sa globalnim zagrevanjem, ali koju je teško ne tumačiti kao proizvod francuskog kolapsološkog momenta ili kao refleksiju o njemu. U vreme kad je zemlja bila zahvaćena krizom žutih prsluka, filozof Michaël Foessel, predavač na Politehničkoj školi, čitao je francuske novinske arhive iz 1938. Njegova knjiga Recidiv 1938 (Récidive 1938) hronika je opadanja – ili bi trebalo da kažemo kolapsa? – demokratije. U to vreme bogati objavljuju svoju emancipaciju od društva i nameću mu surovu finansijsku štednju. Ograničeni nacionalni resursi moraju biti rezervisani za Francusku i ni za kog više dok se u zemlji odvija hajka na izbeglice, Jevreje i druge nepoželjne elemente. Policija krstari ulicama. Istovremeno, bezmalo svako samozadovoljno misli da tačno tumači tok ljudske istorije. Neki koji su bili sigurni da znaju u kom pravcu se ona kreće – ka spasonosnom čišćenju svake nepravde u društvu, ka krčenju terena za novi početak – nisu se potrudili da pogledaju oko sebe sve dok nije bilo prekasno.
Kad to imamo u vidu, kritika ovih autora liči na taktiku „upucajte glasnika“. Kolapsolozi ukazuju na stvarne protivrečnosti u savremenom ekološkom pokretu. Kolapsologija je samo ime za jedan vrlo ozbiljan problem: frivolnost i nepravičnost velikog dela onoga što se predstavlja kao izlaz iz današnjeg ćorsokaka. Filozof Michel de Certeau podseća nas da takva praznina obično rađa neki oblik mističnog antinomijanizma: „Kad politika opada, religija se budi.“
Harrison Stetler, The New York Review of Books, 21.01.2020.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net
