Kalifat kontra svakog drugačijeg

U beskonačnom geopolitičkom prestrojavanju na Bliskom istoku, kalifat Islamske države (odnedavno ISIS ili ISIL) izgleda da je prestravio sve ostale i drugačije, umešane u bliskoistočnu politiku kroz de facto geopolitički savez. Odjednom, vidimo da Iran i SAD, Kurdi (i u Siriji i u Iraku) i Izrael, Turska i sirijska vlada Bašara al-Asada, zapadna Evropa (Velika Britanija, Francuska i Nemačka) i Rusija, svi guraju, na različite načine, prema istom cilju: sprečiti da se kalifat širi i učvršćuje. Ovo još nije značajno izmenilo gledanje na druge geopolitičke konflikte kao što su izraelsko-palestinski i ukrajinski, ali budimo sigurni da na njih ima uticaj. Naravno, svi ovi akteri imaju srednjoročne ciljeve koji su sasvim različiti. Ipak, hajde da pogledamo šta se događalo baš u prvoj polovini avgusta.

Nuri al-Malaki je zbačen sa mesta premijera Iraka pod kombinovanim pritiskom SAD, Irana, Velikog Ajatolaha Ali al-Sistanija i Kurda pre svega jer se opirao davanju značajne uloge sunitima u iračkoj vladi. A zašto je to bilo toliko važno? Zato što je to, izgleda, za sve ove aktere, jedini način da se kalifat podkopava iznutra. SAD su, sa svoje strane, dale svoje brodove i 1000 marinaca i specijalaca radi zaštite Jezida i iračkih hrišćana od masakriranja (što je operacija koja, de facto, zahteva pomoć Bašara al-Asada), zaustavljanja napredovanja kalifata prema Erbilu – kurdskom glavnom gradu u Iraku, gde postoji konzulat SAD i značajan broj američkih građana – i, verovatno, zbog još ponečeg, što zahteva tekuću procenu na terenu. Predsednik Barak Obama odbija da kaže koji je krajnji rok ove operacije i otud je skoro sigurno da neće ispuniti obećanje o potpunom povlačenju iz Iraka za vreme njegovog mandata.

Turska vlada je zatvorila svoje granice za ulazak anti-Asadovih snaga u Tursku, što je prethodno bio ključni element njene politike prema Siriji. Bivši senator, Džozef Liberman, poznati jastreb i vatreni pristalica iz-raelske politike, javno je molio Obamu da uradi to što je ovaj upravo uradio, dok su se Iranci uzdržali da ga kritikuju. Saudijci, koji, izgleda, nisu mogli da se odluče za svoju sirijsku strategiju, očigledno su izabrali tišinu i misteriju kao najbolju taktiku. I šta je sledeće? Ko ima koristi od ovog prestrojavanja? Pojavljuju se tri vidljiva kratkoročna pobednika. Prvi je sam kalifat. Ponovni ulazak SAD u irački vojni sukob omogućava kalifatu da sebe predstavi kao glavnu snagu koja se bori protiv SAD kao “ovaploćenog đavola”. To će mu poslužiti da privuče mnoge nove regrute, posebno iz zapadnog sveta. A može se očekivati i da će pokušati da se anagažuje u neprijateljskim aktivnostima unutar SAD kao i u zapadnoj Evropi. Naravno, ova kratkoročna prednost kolabiraće u meri u kojoj kalifat trpi ozbiljne vojne udare. Ali sve se to događa u vremenu, ako se uopšte dogodi. Vojska kalifata izgleda i dalje najprivrženija i najobučenija vojna sila u regionu.

Drugi veliki pobednik je Bašar al-Asad. Spoljašnja podrška anti-Asadovim snagama uvek je bila daleko manja od odlučne, i, izgleda da kratkoročno još više opada, u meri u kojoj se sirijski opozicionari sve više svrstavaju uz kalifat. Treći veliki pobednik su Kurdi, koji su učvrstili svoj položaj unutar Iraka i poboljšali svoje odnose sa Kurdima u Siriji. Oni će sada dobijati više oružja iz zapadnih zemalja, a, verovatno, i od nekih drugih, stvarajući od svojih vojnika, pešmerga, sve jaču vojnu silu.

Da li ima vidljivih gubitnika? Pretpostavljam da su SAD jedan od njih. Ukoliko se kalifat ne raspadne u bliskoj budućnosti (što izgleda najmanje verovatno), ovaj američki vojni trud pokazaće ubrzo, i još jednom, granice američkih vojnih sposobnosti kao i nepostojanost njenih javnih pozicija koje se tiču Iraka, Palestine i Ukrajine. A Obama će izgubiti svoje najveće svojatanje geopolitičkih postignuća. Javno mnenje SAD podržava uspeh, a ne valjanje po blatu. A, isto tako, postoje bar tri grupe čija neposredna budućnost, bilo kao pobednika ili kao gubitnika, ostaje nejasna. Jedan od njih je Iran. Ako su SAD i Iran na istoj strani na kojoj su i Irak i Avganistan, mogu li SAD da odbiju nekakav kompromisni sporazum sa Iranom u vezi sa nuklearnom energijom? Iranski položaj u ovim pregovorima barem je ojačao.

Drugi je Hamas. Izraelci su već pod teškim međunarodnim pritiskom da reformulišu svoje pozicije u vezi sa Palestinom. Da li će ovaj naglasak na opasnosti od kalifata poslužiti kao dodatni pritisak? Najverovatnije, mada će Izraelci istrajavati koliko god mogu. Treća je Rusija. Kijevska vlada se opire ulasku ruskih kamiona za koje Rusi kažu da je humanitarna misija radi pomoći napaćenim stanovnicima Luganska, opkoljenim ukrajinskim trupama koje ih izgladnjuju da bi se predali. Da li se ovo istinski razlikuje od napora kalifata koji izgladnjuje Jezide na njihovom planiskom vrhu, sve do njihovog pokoravanja? Ako se SAD i zapadna Evropa zalažu za humanitarnu pomoć na jednom mestu, kako to da su protiv toga na drugom mestu?

Doista živimo u interesantnim vremenima.

Imanuel Volerstin

Prevela Borka Đurić – Republika