Foto: Le blog des salariés agricoles de Gironde
Čini se da se populizam proširio čitavom Evropom. Bilo da je to Front national u Francuskoj, Lega Nord u Italiji ili Gert Vilders u Holandiji, populisti su stekli jako uporište u Evropi. Sada je jasno da su bila pogrešna predviđanja da će uspesi ovih partija biti kratkog daha. Od ranih devedesetih godina u Evropi je nastalo dvadeset značajnih populističkih pokreta, od kojih su se samo dva ugasila; jedan je Lista 2002 ubijenog Pima Fortina. Bila je pogrešna i pretpostavka da populisti nikada neće ući u vlast: bez Vildersa nema vlade u Holandiji, bez Umberta Bosija ne bi bilo ni Berluskonija, a nacional-populistički Fides koristi svoju dvotrećinsku većinu u parlamentu da potpuno preoblikuje mađarsku državu.
Ipak, da li ove partije možemo nazvati zaista populističkim? Koliko je jasna granica između populista i njihovih protivnika? Levičarski teoretičari se žale da etablirane partije koriste tu reč na slovo „P“ da bi ućutkale kritičare vladajuće neoliberalne dogme. Desni glasovi zvuče slično, kada tvrde da svako referendumsko odbacivanje EU ugovora Brisel žigoše kao populizam i time ga proglašava nevažećim. Upravo zbog toga Marin Le Pen s ponosom nosi etiketu „populistkinje“, kao da je to demokratski orden časti – jer on po njoj znači da ona staje u odbranu naroda, a posebno „zaboravljenih“ u ratu protiv elita.
Da li je onaj koji je za jednoga demokrata za drugog populista? Da li je optužba da je neko populista i sama populistička, kao što je to još pre deset godina primetio Ralf Darendorf? Čovek je u velikom iskušenju da ovaj fenomen objasni na osnovu njegovog prepoznatljivog političkog stila. I zaista, populisti birače uvek mame istim parolama: „manje imigranata“ i „manji porezi“. Oni uvek obećavaju prosta rešenja za složene probleme. Na prvi pogled izgleda logično reći da populistu prepoznajemo po njegovim željama, ali kada se pogleda pažljivije, teško je povući jasnu granicu: manje više svi žele isto, a teško je proceniti i da li je neka politika jednostavna ili ne.
Nije od velike pomoći ni teorija da za populiste i ekstremiste glasaju gubitnici modernizacije i globalizacije. Zapažena mađarska studija o desničarskoj stranci Jobik pokazala je da njihovi birači nisu manje obrazovani ni siromašniji od proseka; istraživanja o pristalicama švedskih demokrata i engleske Odbrambene lige došla su do sličnih rezultata. Svakako je tačan zaključak da ljudi ekonomsku globalizaciju doživljavaju kao pretnju. Ali uprkos tome, populisti ne uživaju svuda jednaku popularnost.
Ono što populiste stvarno ujedinjuje jeste ideja o moralno čistom narodnom telu, koje skrnave stranci podeljeni u dve grupe: prvu čine korumpirane i nadmene elite, a drugu pravi stranci, etničke ili verske manjine, i posebno imigranti. Obe ove grupe s vremena na vreme prestaju da budu odane datoj naciji: elite kao deo kosmopolitskog džet seta, dok manjinama na srcu leži nešto drugo umesto naroda, na primer – islam. U Mađarskoj su oni stigmatizovani izrazom „tuđa srca“. U istočnoj Evropi je uvreženo ubeđenje da elite i manjine plaćaju manje poreze i da korumpirani Brisel štiti obe ove grupe.
Populistički političari svoj napad usmeravaju u dva pravca, protiv levoliberalnih elita i ilegalnih imigranata (karakteristično za Berluskonijevu retoriku), protiv postkomunističkih elita i Roma, omiljenih meta Jobika u Mađarskoj, Ataka u Bugarskoj ili Velikih Rumuna u Bukureštu. U Americi, redovna meta napada je mračni savez elita i demokrata sa istočne i zapadne obale sa Afroamerikancima iz nižih slojeva. Ko se bolje uklapa u ovu sliku od Baraka Obame – a budući da niko ne može da ospori njegovu izbornu pobedu iz 2008, on je neprekidno izložen napadima da je musliman, a pokret Birthers (Rođeni) tvrdi da on nije rođen u Americi i da prema drugom članu američkog ustava ne može biti predsednik.
Populisti ne boluju samo od političke paranoje – ali bez manije gonjenja i osećaja da ste nečija žrtva nema populizma. Za njegove pristalice politika je pitanje identiteta. I da nema krize evra, Marin Le Pen bi tvrdila da se najvažniji politički sukob odvija između francuske nacije i Evrope. A kada Le Pen i Vilders ističu vrednosti kao što su sloboda i emancipacija, oni ih ne shvataju liberalno-univerzalno, već kao deo nacionalne svesti, u kojoj stranci – a posebno muslimani – nemaju udela.
Pri tome je odlučujuće to što iz ideje o moralno čistom i homogenom narodnom telu ne proističe želja za većim političkim učešćem. Iako populisti zahtevaju više referendumskog odlučivanja, kritika nije usmerena na predstavničku demokratiju po sebi, već dijagnoza glasi: ovo nije predstavnička demokratija, jer pravi narod u njoj nema svoje predstavnike. U ekstremnim slučajevima, čini se da je čitav narod objedinjen u jednom telu, kao kada Hugo Čavez tvrdi: „Ja sam pomalo svaki od vas.“
Populizam ne mora u svakom slučaju biti antiparlamentaran: mađarski premijer Viktor Orban ne napada parlament u kome dominira njegova stranka Fides. Ali populizam je uvek nužno usmeren protiv pluralizma, podele vlasti, ideje o legitimnoj opoziciji: zašto bi se narod sukobljavao sa samim sobom?
Tačno je da populisti nude jednostavna rešenja za komplikovane probleme – ali njihovo najdelotvornije pojednostavljenje je da se „Narod“ lako definiše i predstavlja. Sa populistima nema nikakvog objašnjavanja i pregovaranja – nema suprotstavljanja autentičnoj narodnoj volji. Zato populizam nije samo antiliberalan, već i apolitičan. Građani su, kako ističe Hana Arent, politički isti, ali se njihove predstave i stavovi razlikuju; zato staložena rasprava o zajedničkom dobru treba da prethodi delanju – a ako se iscrpu teme za razgovor, nastupa kraj politike. Bez pluralizma nema politike.
U ovoj tački se dodiruju ekstremi: postdemokratski dekret Nema alterantive poriče neophodnost političke rasprave. Populizam bi mogao da postane deo horor scenarija, koji je 2007. opisao bugarski politikolog Ivan Krastev: liberalne elite kojima narod nikada nije dovoljno dobar, suočene su sa antiliberalnim glasačima, koji svoju sigurnost traže u prkosnom „Samo smo mi narod“.
Autor predaju političke teorije i istoriju ideja na univerzitetu Prinston. Fabrika knjiga je objavilanjegovu knjigu „Šta je populizam“ u prevodu Slobodanke Glišić.
Die Zeit, 19.04.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 24.04.2012.
