Iskreni autokrata protiv licemernih demokrata

U svom nadgornjavanju sa Zapadom, Putin ne stoji dobro samo na polju propagandno-psihološkog rata, već i kad je reč o nešto opipljivijim stvarima, poput ekonomskog uticaja. Taj se deo, doduše, mnogo više odnosi na njegovu „šahovsku partiju“ sa Evropljanima nego sa Amerikom

Piše: Milan Marinković, E-novine

Moralna superoirnost koju je u značajnom delu međunarodne javnosti Zapad, a posebno Amerika, uživao tokom poslednje faze Hladnog rata, kao i u prvoj deceniji nakon njega, poslednjih godina primetno bledi. U suštini, ovaj negativni trend SAD su same nehotično pokrenule zaokretom svoje spoljne politike početkom tekućeg veka u svetlu stravičnog terorističkog napada na kule „Bliznakinje“ u Njujorku.

Premda vlade mnogih arapskih i generalno muslimanskih zemalja u tom kontekstu tesno sarađuju sa Vašingtonom kao bliskim saveznikom, običan narod u ovim zemljama često je velikim delom antiamerički raspoložen, pošto rat protiv al-Kaide i islamskog terorizma sve više doživljavaju kao providnu „masku“ za tobožnji rat Zapada protiv muslimana kao takvih. U nešto manjoj meri, talas nepoverenja i antagonizma među muslimanima je pored Amerike zapljusnuo i njene evropske saveznike koji su je direktno podržali u pomenutim ratnim pohodima.

Za to vreme popularnost ruskog predsednika Vladimira Putina postepeno je rasla ne samo u Rusiji, gde je ionako odavno neprikosnoven, već i izvan nje, uprkos neskriveno agresivnoj politici Moskve prema državama koje vidi kao sastavni deo svoje interesne sfere. Štaviše, Putin postaje sve popularniji čak i među građanima nekih od najuticajnijih zapadnoevropskih država, a da paradoks bude veći – rejting mu je delom skočio i zahvaljujući siledžijskom ponašanju prema susednoj Ukrajini nakon pada Viktora Janukoviča i dolaska na vlast u Kijevu (nominalno) prozapadnih stranaka.

Ovaj fenomen se najlakše može objasniti percepcijom koju je Putin, svesno ili nesvesno, uspeo da iskreira, a po kojoj on, ako ništa drugo, makar „nije licemeran“. Pa tako, za razliku od zapadnih političara koji svoje sebične geostrateške interese prikrivaju ispod maske navodne borbe za demokratiju, ljudska prava i slično (tu se naročito apostrofiraju već pominjani rat u Avganistanu i, još više, Iraku), Putin se za interese Rusije bori otvoreno, bez uvijanja istih u moralističke fraze; možda jeste surovi autokrata, ali je zato „iskren“, pri čemu se iskrenost ovde po svoj prilici meša sa Putinovom beskrupuloznošću i čvrstinom u „zavrtanju ruke“ slabijima.

Faktor koji takođe pogoduje Putinu jeste neodlučnost i pipavost evropskih lidera u obuzdavanju duboke ekonomske krize u EU, što na neki način kod ljudi stvara čežnju za jakim i odlučnim liderom koji zna da preseče i lupi šakom o sto. A Putin se, priznaćete, u tu sliku savršeno uklapa.

Zanimljivo je da osim u razvijenim zemljama EU, odnosno zapadne Evrope, ovaj, nazovimo ga tako, „pro-putinovski trend“ u poslednje vreme malo pomalo uzima maha čak i samoj Americi. S tom razlikom, ipak, što se kod Amerikanaca, mislim na obične građane, ne može govoriti o nekakvim velikim simpatijama za Putina, već pre o razočaranju u sopstvenu administraciju na čelu sa predsednikom Obamom.

U svom nadgornjavanju sa Zapadom, Putin ne stoji dobro samo na polju propagandno-psihološkog rata, već i kad je reč o nešto opipljivijim stvarima, poput ekonomskog uticaja. Taj se deo, doduše, mnogo više odnosi na njegovu „šahovsku partiju“ sa Evropljanima nego sa Amerikom.

Činjenica je, naime, da su ruski koferi trenutno osetno puniji od evropskih. Pri tome, Rusija (kao i Kina, na primer) ima prednost u odnosu na zapadne zemlje u borbi za pridobijanje neodlučnih država u smislu da tamo gde ima interesa da novcem kupi naklonost, pa čak i poslušnost, ne insistira na stvarima kao što su demokratizacija i vladavina prava kada razmatra da li da pruži finansijsku podršku vladama zemalja koje su u nezavisnoj ekonomskoj situaciji. Niti, pak, Rusi zahtevaju sprovođenje bilo kakvih ekonomskih reformi ili borbu protiv korupcije; umesto toga, za Moskvu je na planu ekonomije mnogo važnije da ruske državne i paradržavne kompanije dobiju povlašćen status na tržišttu određene zemlje, kao i u procesu privatizacije strateški značajnih sektora privrede.

Dobra vest za one koji su ipak dovoljno trezveni da se ne oduševljavaju tako olako Putinovim veštim mahinacijama i specifičnim šarmom odnosi se na nešto dugoročniju perspektivu Rusije. Iako deluje da trenutno ima relativno preimućstvo, Rusiji se dugoročno ne smeši naročito svetla budućnost u pogledu nastojanja da povrati status supersile kakva je bio SSSR (za kojim Putin otvoreno žali). Nepovoljni unutrašnji trendovi, naročito demografski, zatim nesposobnost Rusa da diversifikuju svoju ekonomiju i tako je učine fleksibilnijom, te s tim u vezi i dalje neprijatno visoka zavisnost od kretanja cene energenata na svetskom tržištu zajedno čine „ruskog medveda“ inherentno ranjivim i neminovno će oslabiti njegovu sposobnost da utiče na međunarodne prilike u godinama i decenijama pred nama.

Što se taj „trenutak istine“ bude više bližio, to će medved više pretiti i glasnije urlikati ne bi li sakrio slabost i tako zavarao neprijatelje.