Milan Marinković: Povodom jednog „praznika“: Bosne će uvek biti…

Kako sam (na)čuo od dobro obaveštenih izvora, nešto što se zove Republika Srpska (u daljem tekstu samo RS) danas slavi nekakvu godišnjicu svog osnivanja. Iako bi u normalnim prilikama bio osnovni red da se slavljeniku čestita praznik, ja to svakako neću, niti mogu, učiniti. Verujem da je svakome iole normalnom jasno zbog čega. Čak i kada bi RS kao svoj dan slavila datum potpisivanja Dejtonskoj sporazuma, kada je njeno postojanje i formalno legalizovano od strane tzv. međunarodne zajednice, ni tada opet ne bih mogao da prevalim čestitku preko usta. Krstiti bilo koje parče, a kamoli čitavu polovinu jedne zemlje imenom koje sadrži prisvojni pridev od naziva njenog agresora, uz to i organizatora genocida i stravičnog etničkog čišćenja, bolesno je jednako onoliko koliko bi bolesno bilo da je nakon završetka Drugog svetskog rata polovini Evrope bilo nadenuto ime tipa „Republika Hitlerska“; ili, šta znam, „Republika Arijevska“.

Ukoliko ste pomislili da ću sad krenuti da morališem o neprihvatljivosti postojanja RS, ili pozovem na njeno ukidanje, prevarili ste se. Moralista, srećom, nikad nisam bio. Naprotiv, uvek se trudim da, bez obzira na osetljivost teme, ostanem sa obe noge na zemlji. Umesto kuknjave i uzaludnog priželjkivanja da se dogodi nešto što, barem u doglednoj budućnosti, nije realno, radije biram da u okviru mogućih rešenja problema pokušam pronaći ono najbolje; odnosno, u ovom konkretnom slučaju, najmanje loše. Takozvanu godišnjicu takozvane RS samo koristitim kao šlagvort za analizu ne toliko opšteg stanja u današnjoj državi BiH – jer o tome je već dovoljno rečeno i napisano – koliko različitih perspektiva njene budućnosti. Pri čemu od kritike neću štedeti ni onaj drugi (tj. prvi), normalniji bh. entitet.

U najkraćim crtama, Bosna i Hercegovina je u svakom, ne samo etničkom, smislu duboko podeljeno društvo. Osnovno pitanje zapravo jeste koliko danas u BiH uopšte ima Bosanaca i Hercegovaca? Tu, da budem jasan do kraja, mislim na one koji sebe na prvom mestu doživljavaju građanima države Bosne i Hercegovine, pa tek onda, eventualno, (i) pripadnicima ove ili one etničke (pod)grupe. Ako takvih, kojima je bosanstvo važnije od bošnjaštva, srpstva, hrvatststva (ili ostalstva), ima značajno preko polovine ukupnog stanovništva, onda i Bosna kao država ima osnova da se nada koliko-toliko pristojnoj budućnosti. Pristojna budućnost bi podrazumevala prevazilaženje makar onih podela koje direktno udaraju u temelje samog opstanka zemlje, bez obzira da li se tiču secesionističkih ambicija RS ili nečeg drugog, što nije u neposrednoj vezi sa međuentitetskim odnosima.

Sudeći po trenutnoj krvnoj slici BiH, više je nego očigledno da u njoj i dalje ne postoji ni blizu dovoljno unutrašnjeg kapaciteta za neku trajniju stabilizaciju prilika, koja ne bi iziskivala stalno angažovanje spoljašnjeg (zapadnog) faktora. U odsustvu jasne ideje na koji bi se način bosanski čvor mogao konačno razmrsiti, Zapad se za sada zadovoljava time što, makar na planu elementarnog opstanka zemlje, ipak uspeva da sačuva kakav-takav status quo. Ali imajući u vidu socijalno-ekonomske trendove, i na lokalnom i na globalnom, a pogotovo na evropskom nivou, pitanje je koliko se još dugo čak i takav, očajnički status quo može održavati bez krupnijih posledica.

Toliko što se tiče uloge i doprinosa stranog faktora u BiH. Vreme je da vidimo kako stoji stvar sa onim drugim, takozvanim domaćim faktorima.

U pogledu opšte društveno-političke klime unutar svakog od dva bh. entiteta, osnovna razlika je u tome što u RS postoji generalni društveni konsenzus oko najmanje jednog, iz njihove perspektive ključnog, pitanja: velika većina tamošnjeg stanovništva, naime, podržava ideju otcepljenja od ostatka BiH. Zbog toga je pogrešno pažnju fokusirati isključivo na Milorada Dodika kao pojedinca, zapostavljajući sve druge faktore koji utiču na ovako poražavajuću realnost. Razumem da Dodika, kao izrazito iritantnu pojavu, nije baš lako ignorisati, ali u totalnoj su zabludi oni koji veruju da će se njegovim odlaskom sa vlasti – a to će se jednom svakako dogoditi – ujedno i  raspoloženje republikosrpskijanaca automatski preokrenuti za 180 stepeni. Ko god bude nasledio Dodika, teško da će na banjalučki presto doći promocijom bilo kakve pro-bosanske agende; možda neće biti neotesani ekstremni šovinista poput svog prethodnika, ali se isto tako zasigurno neće polomiti ni od zalaganja za celovitu Bosnu i Hercegovinu.

Pretpostavljam da će ovo zvučati malo uvrnuto, ali me lično više zabrinjava Federacija nego RS. I tamo, doduše, postoji određeni stepen  konsenzusa, makar bazičnog, u smislu da većina podržava opstanak Bosne i Hercegovine u njenim aktuelnim, istorijskim granicama, ali su sa druge strane, na žalost, prisutne ogromne, ponekad se čini čak i nepremostive, podele oko toga kako bi konkretno izgledalo državno i društveno uređenje zemlje u svojoj konačnoj formi.

Svakakvih ideja tu ima. Jedni smatraju da bi Bosna trebalo da bude nacionalna država Bošnjaka kao većinskog (konstitutivnog) naroda na isti način kao što su Srbija i Hrvatska, na primer, nacionalne države Srba, odnosno Hrvata; ekstremnija varijanta ovakvog rešenja podrazumevala bi i klerikalizaciju države, sa islamom kao zvaničnom (jedinom ili vrhovnom) religijom i šerijatom kao osnovom ustavno-pravnog poretka. Istina, nema ničeg nelegitimnog u težnji dela bošnjačke elite da dobije vlastitu nacionalnu državu ako se ima u vidu da i svi drugi narodi iz neposrednog okruženja imaju svoje nacionalne države. Problem je ovde više tehničke prirode. Za razliku od okolnih naroda koji u njihovim državama čine apsolutnu (komotno natpolovičnu) etničku većinu, Bošnjaci u BiH, iako pojedinačno najbrojniji etnicitet, ipak uživaju samo relativnu. To je ključni, mada ne i jedini, razlog zbog čega je takva zamisao neostvariva. Osim, to jest, ukoliko njeni zagovornici nisu voljni da prihvate otcepljenje RS, ali ako im je ta egzibicija zaista na umu, bio bi red da to otvoreno priznaju, a potom i suoče sa (političkim) posledicama svoje iskrenosti.

Druga, progresivnija struja, zalaže se za dijametralno suprotnu opciju: Bosnu i Hercegovinu kao građansku sekularnu državu svih njenih građana kao potpuno ravnopravnih pojedinaca. Mada i među pristalicama ove ideje postoje određene razlike oko izvesnih detalja – na primer oko toga da li treba primeniti multikulturalni ili interkulturalni model – ona je, sa stanovišta dugoročno održivog opstanka BiH kao jedinstvene i celovite države, neuporedivo logičnija. Zapravo, kad se bolje pogleda, jedino na takvim temeljima uređena Bosna i Hercegovina mogla bi da računa na sigurnu i (manje ili više) prosperitetnu budućnost, umesto da i dalje neprekidno bude priključena na (zapadne) aparate za veštačko disanje. Ovo ne kažem zato što sam lično pristalica – a jesam! – opisanog koncepta, već isključivo zbog toga što sam duboko uveren da za tako kompleksnu političko-geografsku strukturu kakva je BiH drugačije rešenje, u nekom dugoričnijem, strateškom smislu, praktično i ne postoji.

Sva je prilika, međutim, da ni ovaj model, kao ni onaj koji sam prethodno opisao, nema ni teoretskih izgleda da naiđe na većinsku podršku među stanovništvom, posebno ne u manjem bh. entitetu. Mada je veliko pitanje da li bi i u Federaciji bio prihvaćen od strane kritične većine, ipak bi mu tamo šanse za uspeh bile kudikamo povoljnije. Upravo bi iz tog razloga napore u pravcu neophodnog unutrašnjeg preuređenja BiH, umesto na celu državu odjednom, najpametnije bilo usmeriti prvo na Federaciju. Ipak, bez svesrdne pomoći i podrške zapadnih sila, makar u početnim fazama procesa, ništa od toga neće biti izvodljivo.

Uglavnom, ukoliko bi se poduhvat pokazao uspešnim, to bi nesumnjivo dovelo do vidljivog pomaka u kvalitetu života građana Federacije, što bi onda i stanovnike RS moglo navesti da počnu da vrše sve jači pritisak na svoju vlast kako bi i kod njih bila primenjena slična reforma. Tako bi Federacija na neki način postala role model za RS, a obzirom na samu prirodu ovakvog rešenja, vremenom bi nesporno moralo doći do zbližavanja dva entiteta, sve do konačnog uspostavljanja BiH kao države – u punom i istinskom smislu te reći.

U protivnom, ukoliko bi spasonosni projekat propao, ili uopšte ne bi ni bio pokušan, treba očekivati dalje raslojavanje Bosne i Hercegovine, pri čemu će ona kao celina sve više slabiti, dok će entiteti postepeno osvajati nove i nove elemente državnosti, a u tom slučaju je doslovno svaki scenario moguć.

Pošto nisam prorok, ne bih se usudio da predviđam kakva sudbina očekuje BiH, ali sam u jedno gotovo sasvim siguran: Bosne će uvek biti, sa ili bez RS, ali RS bez Bosne – jok! Ovo nije nikakva patetična mudrolija, već samo prosta konstatacija koja se, naravno, može protumačiti na više načina. Ali u tome i jeste kvaka. Neka svako sam za sebe odluči kako će je razumeti.

tačno.net