Inicijativa za stvaranje novog kantona: Srbizacija Federacije

Nameračili se Mile Dodik i stranka mu da posrbe sve što se u Bosni posrbiti može. Nakon što su od sopstvenog entiteta napravili de facto državu u državi, sad bi da formiraju i srpski kanton u susednom. Videli, izgleda, da se braća Ameri ne šale s tom reformom Federacije, pa k’o vele da iskoriste šansu dok nije kasno.

(Milan Marinković – tačno.net)

Može se to tumačiti sa više strana. Dodiku i SNSD-u u poslednje vreme očito pada popularnost među pučanstvom RS-a. Na žalost, ne zbog šovinističko-secesionističih ispada, nego zbog sve nepodnošljivije socijalne i ekonomske krize. Opozicija oseća da joj je ovo jedinstvena prilika da Mileta skine sa trona i zameni ga na istom, pa krenula da se udružuje. Udruženoj se opoziciji, doduše, za sada još uvek nije pridružila najjača entitetska partija (SDS), bez koje teško da će Dodiku moći da dođu glave, ali nije isključeno da se u nekom trenutku i to dogodi.

Despotu iz Laktaša, kako god okrene, ne smeši se naročito lepa politička budućnost, bar ne ona bliska. Kao iskusan i prepreden politički survivor, on je toga nesumnjivo svestan. U tom smislu, inicijativa predstavnika SNSD iz pojedinih opština u FBiH za formiranje tzv. „srpskog kantona“ po svoj prilici ima veze sa Dodikovim pokušajima da konsoliduje svoju i strankinu oslabljenu poziciju.

To je ipak samo jedna strana medalje, i to ona najočiglednija. Koja je onda druga?

Ako na karti BiH pogledamo koje četiri opštine bi trebalo da uđu u taj famozni srpski kanton, videćemo da se, osim jedna na drugu, sve skupa kao celina direktno naslanjaju na RS. To već počinje opasno da miriše na povampireni srpski hegemonizam s kraja 80-ih i početka 90-ih. Ovog puta nema oružane sile da se teritorije vojno zauzmu, ali postoje zato drugi, malo suptilniji mehanizmi.

Sama po sebi, želja srpskih predstavnika iz opštinskih vlasti na teritoriji Federacije da uzmu aktivno učešće u najavljenoj reformi tog bh. entiteta ne bi nužno morala značiti nešto loše kada se ne bi, kao i svaki put do sada, bazirala na zagovaranju etničkog modela koji je Bosni i Hercegovini već dovoljno zla naneo. Malo je što imamo bošnjačke i hrvatske kantone, plus jedan etnički skoro sasvim očišćen entitet, nego fali još i srpski kanton pa da se princip po kojem je Bosna najpre razarana, a potom jedva i nikad do kraja zakrpljena, zacemenitira za vjeki vjekov.

Indikativno je i da se priča o „srpskom kantonu“ pokreće u trenutku kada deluje da se odnosi Sarajeva i Beograda polako popravljaju. Taj je pomak, doduše, više simboličkog nego suštinskog karaktera i pri tome je, bar za sada, mahom ograničen na premijerski nivo, ali ipak jeste nekakav pomak, kojeg je, kad se uporedi sa situacijom od pre samo godinu dana, ipak nemoguće ignorisati. Iz toga možemo izvesti dve pretpostavke: ili (1) je Srbija i dalje neiskrena kada tvrdi da se zalaže za dorosusedske odnose sa BiH, dok joj za to vreme ponovo radi iza leđa u tandemu sa Banjalukom; ili (2) Dodika više nije ni briga šta misli zvanična vlast u Beogradu, već ga zanima isključivo da kroz dalju destabilizaciju BiH još više podržavi RS i time sebi među bh. Srbima obezbedi status najvećeg „borca za njihove nacionalne interese“, rame uz rame sa Karadžićem i Mladićem. Obzirom koliko je Bosna devastirana – i ekonomski, i politički, i socijalno, i kulturno, i moralno… – Dodiku zaista možda više nije ni neophodna potpora iz Srbije da bi je dokrajčio.

Koji god motiv – ili više njih – da se krije iza lansiranja ideje o srpskom kantonu, postavlja se pitanje kako reagovati? Najbolje oprezno i diplomatski. To znači da ne treba odmah trčati pred rudu i ulaziti u verbalni rat sa dodikovcima, jer oni upravo to i priželjkuju kao argument kako se, eto, opet „udara na Srbe iz tog unitarističkog ‘bošnjačko-muslimanskog’ Sarajeva“ (dodikovski: „Teherana“). Umesto toga, mudrije bi bilo uvući ih u racionalnu demokratsku debatu, a za to vreme pažljivo pratiti i osluškivati šta o svemu misle američki inicijatori ustavne reforme u najavi i usput im (Amerima, razume se) argumentovano objasniti zbog čega bi umesto stvaranja još jednog etničkog kantona trebalo raditi upravo suprotno: de(z)etnifikovati, a ne doetnifikovati državu.

Samo što se plašim da će na terenu etnopopulizam i sitnopolitički interesi ponovo preovladati nad razumom. Još više me brine apatija običnih građana BiH. Koliko stižem da pratim reakcije ljudi, čini mi se da su za sudbinu zemlje više zabrinuti oni iz dijaspore nego ovi ovde. Naročito se takav trend može naslutiti u poslednjih godinu, godinu i po. Imam, naime, utisak, da bi danas većina Bosanaca ostala ravodušna čak i kad bi Dodik stvarno raspisao referendum o nezavisnosti kojim svako malo preti.

Voleo bih da grešim, jer – koja je svrha borbe ako su od nje počeli da odustaju i oni donedavno najuporniji borci? Od toga koristi mogu imati jedino šovinisti i fašisti. U ovom slučaju najpre srpski, ali vrlo brzo i ovi drugi.

Braća su to nerazdvojna, bez obzira što im se dresovi razlikuju.