Emina Busuladžić: Država, sudstvo i tužilaštvo služe mafiji

Midhat Hajdarević 2015-11-04

Jedna velika promjena se desila nakon onih protesta u februaru. Velika promjena. Kad neko kaže:„Ništa se nije promijenilo.“ Jest, jako puno se promijenilo od februara prošle godine. Meni je do tih protesta govorio: „Ja ću svog čovjeka postaviti.“ Imao je komplet vladu na svojoj strani, imao je sudstvo na svojoj strani, sve je imao na svojoj strani. Bio je tako samouvjeren da će to sve proći tako lako i da ćemo mi odustati

(Donosimo drugi dio razgovora s Eminom Busuladžić, članicom Sindikata radnika tuzlanske tvornice deterdženata „Dita” i nekadašnjom predsjednicom Štrajkačkog odbora ove firme u Tuzli koji je vodio naš suradnik Dino Šakanović.)
Prometej.ba

Šta se s fabrikom događalo u prvim poslijeratnim godinama? Kada su počeli prvi problemi?

Fabrika je odmah počela raditi. Vrlo brzo poslije rata. Radili smo i u ratu. Poslije rata radili. Još uvijek je bila Džana Fišća direktorica. Nismo tada znali šta se iza zavjesa događa. Ja sam tek možda tamo poslije 2003./2004. saznala da je 1994. u toku rata tadašnja vlada donijela odluku da se sve što je društveno pretvori u državno. Mnogi nisu ni tad razumjeli, a ni sad ne razumiju, šta znači pretvaranje društvenog u državno.

Eto, to je ona jedna karika u lancu uništavanju ove države. Ditu sam prvo kupila kad se fabrika napravila. Odbijalo nam se od plate. Onda krajem 80-ih, za vrijeme Ante Markovića, kažu: „Hajde radnici da kupe, da budu vlasnici.“ – pa smo dizali kredite da je kupimo. Podigla sam kredit i odbijalo mi se od plate, da kupim dionice. Nisam imala pojma šta je dionica, šta je dividenda, šta radim. Tu svoju fabriku 4 puta sam kupila: napravila Ditu, pa za vrijeme Ante Markovića, i kasnije, kad smo kupili taj državni dio.

U principu, kupili svoje.

Ali što sam je više kupovala ona je sve manje bila moja! Kako sam je više kupovala sve manje sam imala pravo glasa i odlučivanja u njoj. To je bio samo jedan paravan. Evo sad, sad ja mogu reći da je Dita moja. Sad kad nemamo vlasnika, kad radnici odlučuju. Sad je naša fabrika. Kad ja kažem, ne ja, kad radnici kažu: „To ćemo danas proizvoditi. Toliko para ide za ovo, za ono.“ E, sad je fabrika u radničkim rukama, kad nema vlasnika. I to me vrlo često sad novinari pitaju: „Kakav je taj osjećaj?“ Sam osjećaj da mi sjednemo i dogovorimo danas ćemo to prizvoditi, sutra ćemo ovo, ove pare idu za ovo, one za ono.

Kod poslodavaca, koliko god para ima, on odmah pola para uzme sebi. On samo sebe gleda, svoj interes. Ne gleda ni radnika ni ništa. Ovi sadašnji poslodavci, njihov cilj je u što kraćem roku da se obogate. Ni begovi ni age nisu se obogatili preko noći, već su godinama svoje imanje i bogatsvo sticali. Ne. Ovi sad hoće preko noći. Dižu te kredite, pljačkaju, kradu, ne plaćaju doprinose. Ne može se neko za 2-3 godine toliko puno obogatiti ako ne krade.

Čuvena je reklama koji je za Ditu radio Branko Đurić Đuro: „Fakat miriše bijelo.“ To je nekako vaš slogan.

Jeste. Ispričala sam za taj naši Arix kad smo ga radili. Dugo smo ga radili i stotine i stotine mirisa smo testirali i isprobali. U sklopu našeg razvoja imali smo „efekte pranja“. Sve što izađe u Diti, imali smo mašine i testirali smo to u grupama za razvoj. I kad smo taj veš opran Arixom iznijeli iz mašine i osušili, jednostavno je to toliko mirisalo, da je mirisalo na čistoću i na bjelinu. I danas dan vrlo često se kaže „miriše bijelo“, a bijelo znači miris čistoće.

Izvor fotografije: www.tuzlanski.ba

Šta se dešavalo sa kobinatom SodaSo poslije samog rata? Da li je on razdvojen na komponente? Kako je tekla njegova sudbina?

On je jednostavno vještački razbijen. Kombinat SodaSo je razbijen. Poslije rata svi smo mi radili. I u ratu smo svi mi radili. Sad ću ti reći za HAK 1 i HAK 2. Imam papire. Rekli su da nemaju HAK 1 i HAK 2 osnov za poslovanje i da se trebaju ugasiti. Da oni nisu nizašta. To je bilo kad su krenuli da uništavaju. Nekom je smetao kombinat. Sve je bilo spinovano. Sve je bila laž! I HAK 1 i HAK 2 su trebali nastaviti raditi. Imaju svoje tržište.Imaju znanje.Imali su pogone. Imali su mašine. Imali sve.

Fabrika sode je isto trebala nestati, ali su se našli ljudi koji su je volili i vidjeli su njenu snagu. Ljudi koji su rekli: „E, ne, nećete! Naći ćemo nekoga da je pokrene.“ Najveće zaslugu tu ima Mustafa Burgić koji je u fabrici sode svoj čitav radni vijek proveo.

Za Solanu znamo da nije dao da se proda Kapetanović. Nije dao da se proda nego je reko da će živit Solana. Neko bi i nju uništio.

Nismo imali sreće s HAK-om 1 i HAK-om 2. Menadžmenti HAK-a 1 i HAK-a 2 su pristali na te prljave igre isto kao i Ditin menadžment. Samo što radnici Dite nisu. HAK je puno ranije uništen i mi smo vidjeli šta se radilo tako da smo mi znali šta nam se sprema pa smo se pripremili. Rekli smo:„E, nećete više!“ Ništa od toga nije nastalo prirodno nego je nešto što je vještački.

[Komentar urednika: Kao potvrdu istinitosti navoda Emine Busuladžić; svi proizvodni sastavni dijelovi kombinata SodaSo koji nisu fizički uništeni, danas postoje i posluju: Ingram Srebrenik, Kaolin Bratunac, Plastikal Kalesija, Solana Tuzla, Rudnik soli Tušanj/Tuzla, Soda Lukavac. Sve ovo se može lako provjeriti na internetu.]

Kad se počelo govoriti o privatizaciji Dite?

Poslije rata. E, ovako. Do 97./98. bila je Džana Fišća. Radilo se tad, proizvodilo se. Imali smo 13. platu, imali smo redovne plate, fino kulturno živjeli. Onda su nastupile ove proklete stranke, najveće zlo koje se desilo na našim prostorima.

Džana Fišća je bila član SDP-a, čisti ljevičar. Džanu Fišća sam znala godinama. Na vlast su došli nacionalisti. Džana im je zasmetala.

Jednom je rekla: „Moram vas uhljebiti, zlo nam se piše.“ Počelo se govorit o privatizaciji. „Dovest ću vam“, kaže ona, „Henkela da vas kupi.“ Mi smo dugo sarađivali sa Henkelom. Dita je radila sa svim vodećim proizvođačima deterdženata i sirovina: i Henkelom i BASF-om. Radili smo sa svim svjetskim firmama. „Dovest ću vam Henkela da vas uhljebim, zlo nam se piše.“

Džana Fišća

Vrlo brzo, nacionalističke stranke i ljudi koji su bili nacionalisti, a koji su do prije par godina bili veliki komunisti pa su odmah u ratu i poslije rata postali veliki muslimani, makli su Džanu Fišća. Čim neko nije dijelio njihovo mišljenje i podržavao ih taj je bio nepodoban, njega je trebalo maknuti.

Kad su makli Đanu Fišća onda se počelo govoriti da treba privatizacija. To je ono što sam govorila: pretvorba društvenog u državno. Radnici su trebali kupiti državni dio. Tad smo imali nešto oko 35% dionica. Mi smo ponovo digli kredite i kupili državni dio. Postali smovećinski vlasnici.

To je početak i tad smo prevareni i uvučeni u ovo. Nismo mi znali ni šta radimo. Menadžment je tu prljavu igru vodio. Mi smo išli ko’ ovce. Imali smo te Markovićeve dionice. Onda smo išli pred Agenciju za privatizaciju da vršimo pritisak jer ‘kao’: država neće da proda svoj dio.

Drugo što je kriminal urađen, to je bila procjena fabrike. Dita ima 84 duluma zemlje, ima upravnu zgradu, ima proizvodnu zgradu. Kad sam nekim stranim novinarima rekla kako je procijenjena Dita, oni kažu: „Tužite. Tužite!“ Ditinih 84 duluma zemlje je bilo procijenjeno na 3.5 milijuna maraka. Cijela Dita na oko 13-14 milijuna. Mi smo tad rekli: „Pa pločica u Diti ima 15 milijuna, a ne da fabrika toliko vrijedi.“ Još je ona bila očuvana, bila dobra. E, to je drugo presudno bilo kad se krenulo u tu kriminalnu privatizaciju. Početna vrijednost.

Džana je vrlo brzo poslije svih ovih dešavanja umrla. Njeno srce nije to moglo podnijeti.

Sve državne institucije su aktivno učestvovale. Apsolutno sve. Od Agencija za vrijednosne papire, od pravosuđa, Agencije za privatizaciju… sve one su bile u sklopu toga. I Porezna uprava.

Kad smo mi radnici ukazivali da se ne uplaćuju doprinosi, imam papir, zakon je rekao da se doprinosi moraju naplaćivati, ali ima odluka koju je direktor Porezne pokazao, odluka vlade, da ne moraju uplaćivati. E, zato je ovaj haos u državi nastao, jer su se oni vodili time da im je jača bila odluka nego zakon. E, zato se toliko, jako puno, duguje PIO-u/MIO-u. Zato sad imate hiljade radnika koji nemaju uvezan staž. Sutra ćete imati hiljade i hiljade ljudi koji će biti na ulici. Neće imati pravo na penzije. Državnim institucijama i Poreznoj upravi prioritet je bila odluka, a ne zakon.

Kako će sad naplatiti doprinose? Jer mnoge firme su propale. Ko će sad platiti? Zakon je sad izašao za državne firme će država platiti. Ko će za privatne? A država je dala da se ne uplate doprinosi. Rudnici tako rade, tako radi elektroprivreda. I zato su penzije izuzetno male. Danas-sutra mi nećemo imati penzija nikako jer privreda ne radi.

Činjenicaje da se sada dižu krediti da se dijele penzije i plate budžetskim korisnicima. A ko će vraćati te kredite? Ko će vraćati? Bit će sutra da će ti uzeti rudnik, uzet će ti cestu, ovo sve što se desilo sad u Grčkoj. To će se vrlo brzo nama desiti.

Kad se krenulo u privatizaciju, u taj kriminal, to se ranije planiralo. Prije rata su postojali Sudovi udruženog rada. Znači to je bio sud koji se samo bavio privredom. Te su sudije bile školovane za bavljenje privredom. Ja sam tužila i krivične prijave podnosila i to godinama stoji. Kaže: „Nemamo sudija.“ Pa što ste ukinuli sudove za privredu? Vrlo teško bi bilo objašnjavati sad strancima, sad ne znam i tebi kako ću objasniti, mi smo prije imali SDK, Službu Društvenog Knjigovodstva.

Što je u Hrvatskoj danas FINA. Sve ide preko nje.

Jeste, FINA. Sve države to imaju. Sve države u svijetu imaju neku službu koja prati tokove novca. Jedina država u svijetu koja to nema je Bosna i Hercegovina. Oni su ukinuli SDK. Što su ga ukinuli? Jednostavno zato da bi mogli krast’ i da nikad niko ne zna tokove novca. Tako ovaj moj kriminalac (Haris Abdurahmanović, vlasnik Lore i Dite, op.a) kaže:„Ja sam digao kredite, uložio u Ditu.“ Nije uložio sigurno. Da je on uložio onolike pare koliko kaže, mi bismo bili super. Ne, nego je dizao kredite i sve odnio vani. E, zato su oni ukinuli Sud udruženog rada. Svi smo mi tužili svoje firme. To sve stoji godinama.

Razgovarala sam s predsjednikom suda. Pošto sam ih tužila (vlasnike Dite op.a.), našla sam advokata. Kad su me pitali što si našla tog advokata; pa jedini je on htio da nas brani bez para. On nas je uzeo. Ali to je kod njega već razrađena taktika. On se dobro naplatio. Dobro se naplatio na našoj muci. I sad ja kažem sudiji, još prije ovog stečaja: „De kreni s onom mojom tužbom koju sam dala za raskid ugovora.“ Jer taj sporazum Dita-Lorafino u jednoj od tačaka kaže: „Ako jedna od strana nije zadovoljna može tužiti da poništi taj ugovor.“ I sad ja kažem: “Ja sam tužila. 2012. sam ti dala to.“ On meni kaže:„Pa ti si to povukla.“ Kako sam bolan povukla?! Kaže:„Advokat je tako rekao.“

Znači advokat je naplatio od nekog i uradio to što je uradio. On je reko da smo mi odustali. Onda ja kažem:„Pa kako bolan!? Kako možeš reći da smo odustali?!Jesam ti svake srijede došla i tražila da i tužilaštvo i sudstvo radi?“ A on kaže:„Džaba, vi ste potpisali tom advokatu.“

Dali mu punomoć.

Dali punomoć. Ali mi to nismo znali! Prošla je godina dana, nisam znala, da bi meni predsjednik suda rekao: „Vi ste to povukli.“ Ne mogu povući kad ti dolazim srijedom ovdje i tražim da radiš! On samo kaže:„Vi ste nju povukli.“ To je sprega tih kriminalaca. Uvijek kažem: pravosuđe je osnovni i glavni krivac za ovo sve što oni rade.

Tko je bio vaš strateški partner koji je doveden u Ditu?

Lora iz Sarajeva. To je jedna mala trgovačka kuća bila. Kad je dolazila, ništa ona nije radila. Ni danas dan ne radi. Osnovni njen cilj je da pljačka. Nismo mi jedini koji smo opljačkani. Čula sam od drugih ljudi da su ih isto tužili. Nikad to nije došlo na sud! Nikad! To je ono što sam rekla. Pravosuđe je zakazalo.

Kad je prestala proizvodnja i počela vaša dugogodišnja radnička agonija?

Već 2009. mi smo vrlo malo proizvodili. 2010. isto malo. Na jednom od sastanaka direktor je rekao da za nastavak proizvodnje treba da dođe Beohemija iz Zrenjanina, Miškovićeva firma, i da njemu treba 26 radnika, a nas je tad bilo oko 200 i još nešto. Tad sam ja vrisnula i skočila: „Ma nećete nikad! Neću na to pristati!“ Tad je ta moja borba krenula i tad sam dala svoju prvu tužbu. Tad je on nama dugovo 6 plata. Da li je 3 ili 6, nisam sigurna. Dugovao je neke plate. Kaže nam: „Hajde da izvršni odbor sindikata potpiše da radnici idu na minimalnu platu.“ Minimalna plata je već bila. Par ljudi je uz njega, onih njegovih, imalo veće plate. Mi svi ostali izuzetno niske plate smo imali. Da radnici pristanu da idu na minimalnu platu, a on će nama te plate isplatiti. Onda sam ja rekla da to neću potpisati jer znam kolike pare mi potražujemo, čime radimo i šta proizvodimo. Onim kreditima svu našu zaradu je on odnosio. Svu našu zaradu on je odnosio. Poslije par sastanaka on opet meni kaže:„Minka, tvoji radnici su gladni zbog tebe.“ – „Radi čega smo gladni zbog mene?“ – „Zato što nećeš da potpišeš za minimalnu platu.“ Dok god ja ne potpišem da pristajem na minimalnu platu on nam neće isplatiti zaostale plate. Onda sam ja njemu rekla: „Evo, ja ću potpisati i ja ću tebe tužiti.“ Potpisala sam i tužila.

Što je najgore u tom svemu, kad smo mi pristali na te minimalne plate onda je on rekao: „Mi vama sad moramo izdati nove ugovore o radu.“ Rekla sam radnicima: „Ako vam budu šta davali, dobro gledajte šta potpisujete.“ Vrlo brzo dolaze radnice i kažu: „Minka, vidi ovo šta je.“ – „Ne potpisujte.“

Tad je trebao bit proveden opet lopovluk, kriminal, jer su ti novi ugovori bili na 6 mjeseci. Mi smo svi na neodređeno, a tad smo trebali dobiti ugovore na 6 mjeseci. Da smo mi potpisali tada na 6 mjeseci, mi bi svi ostali bez posla. U tome je učestvovao aktivno sindikat i predsjednik sindikata tadašnji, kao i naš pravnik koji je pripremio te ugovore. Znači predsjednica granskog sindikata, predsjednik Ditinog sindikata i pravnik. Kad smo mi vidjeli šta je to, normalno digla se galama i frka. Onda su oni to sve pocijepali. Koja je to brzina bila, kojom su oni to sve pocijepali. To je bio jedan od načina da se riješi radnika. Tih prevara jako je puno bilo. Jako puno. Zato smo morali uvijek imati šestere oči i uši otvorene da vidimo šta nam sprema.

Kad je proglašen stečaj?

Stečaj je proglašen u martu mjesecu. Nemoj mi datuma.

Koje godine?

Ove godine. Prošle je godine direktor dao za stečaj. Mi smo tražili stečaj još 2008. kad smo gubitke imali. „Ne, kakav stečaj?!Mi ćemo krenut’!“ U stvari šta je bilo? Njemu je samo trebalo vremena da diže kredite.

Izvlačio je kapital.

Izvlačio je kapital dok nije sve dao pod hipoteku. O proizvodnji nema govora. Prošle godine je on tražio stečaj i mi nismo htjeli pristati na stečaj. Vlasnik meni jednom kaže: „Vi ćete meni u stečaj. Ja ću staviti svog stečajnog upravnika i vas nema nigdje.“ Ovim riječima mi je rekao. U toj Diti tada se to moglo desit.

E, zašto Komunistička partija? Zato što sam izgubila povjerenje u SDP. Totalno sam izgubila povjerenje. Ja sam čista ljevica i nacionalne stranke me nikad nisu interesovale! Izgubila sam totalno povjerenje u SDP! On je izgubio taj osjećaj za radništvo, za ljevicu i za socijalna pitanja

Na jednom sastanku u skupštini kad smo razgovarali oko stečaja rekli su nam: „Mi ćemo vam specijalce poslati.“ Istjerati nas, porazbijati. Onda sam ja rekla: „Stanite, pa mi ćemo se braniti. Mi ćemo se braniti. Imamo i mi način za odbranu.“ I kad je proglašen stečaj mi smo jasan stav zauzeli: pod cijenu naše glave i života stečajni neće ući u Ditu. I pripremili smo se. Da znaš da smo se pripremili za tu borbu. Stečajna sudija poziva na sastanak stečajnog upravnika, predsjednika sindikata i mene kao predsjednika štrajkačkog odbora. Kad smo vidjeli da nas je ovaj advokat prevario, da nije dobar, našli smo drugog advokata koji nas je pratio. I on je bio s nama kod sudije na sastanku. Rekla sam: „Nema govora da će stečajna ući. Mi ćemo se boriti. Ako treba rat, rat. Ali neće ući.“ Onda je sudinica pitala:„Šta hoćeš?“ – „Hoću da on sjedne s nama i razgovara i da mu bude jasno da mi hoćemo da pokrenemo proizvodnju.“

Koliko je ta fabrika zadužena i pod hipotekom to je nevjerojatno. To je toliki kriminal da na jednoj katastarskoj čestici imamo po 9 hipoteka! Po 9 hipoteka! Gdje smo mi tu? Nema nas nigdje. Nigdje nas apsolutno nema jer ne bi nikad pravu vrijednost te fabrike ni dobili da se proda fabrika.

I onda smo rekli sudinici da mi hoćemo da radimo i da stečajni mora s nama sarađivati. I tu na tom sastanku su rekli: „Nema problema, šta god vi hoćete mi ćemo uraditi.“ Neki radnici su se premišljali: „Te hoćemo, te nećemo, prevarit će nas.“ Svašta je bilo. Onaj dan kad je stečajni ulazio u fabriku bilo je jako puno novinara. Mislim da su svi mediji bili. Kad je došao ja sam mu rekla:„Ako ćeš sarađivati s nama, možeš ući. Ako nećeš surađivati, ne možeš.“ Rekao je da hoće i do sad se pokazao dobar.

Fabrika je bila zaključana. Mi smo bili u jednoj prostoriji i čuvali okolo. Nismo ulazili u fabriku uopšte. Kad su nas pitali: „Kako ćete pokrenut fabriku, nemate sredstava nikakvih?“ Onda sam rekla da imamo jako puno željeza i tim željezom mi smo pokrenuli fabriku. I sa starom ambalažom. To smo prodali i došli do sredstava za pokretanje proizvodnje. Kad je stečajni došao, mi smo otvorili fabriku.

Bila je žalost pogledati. To je bilo već 20 centimetara ila. To su bile ogromne gljive. Zato je odgovoran, sad ću ti reći, slobodno napiši, tehnički direktor. Na svim našim terasama gore je bio šljunak kao filter. On je to sve maknuo! Svi odvodi su se zapušili lišćem tako da je fabrika totalno prokisla. 25 dana su nam radili grijalice na glavnoj kontrolnoj tabli jer to su hiljade metara kablova. Kako uključiti i hoće li se uključiti? To je bilo sve memljivo i puno vode. Mi smo se smijali ‘ko će sad pustit tamo struju u tu kontrolnu tablu. Uključimo, pa pobjegnemo do jednog ćoška. Mislimo sad će BUM. Ona zasvijetli i sad čekaš, čekaš kad će eksplodirati, onda VAAUU nije eksplodirala.

Tehnički direktor je to mogu pokazati na licu mjesta, sve naše strehe koje su štitile naše rampe i pogone je isjekao i prodao u staro željezo. Dva magacina je isto počeo da ruši i daje u staro željezo. Što se tiče onog početka fizičkog uništavanja tu je tehnički direktor najviše kriv. Kad sam krivične prijave davala protiv njega i protiv fabrike onda je on meni poručio:„Može Minka toga davati, al’ od toga nema ništa.“ I nije bilo, jer je to dugo stajalo u tužilaštvu zato što mu je žena bila tužilac. Sad vidim da je podignuta optužnica protiv tri direktora. Protiv njega nije. Ja ga smatram jednim od odgovornijih.

Spominjali ste februarske prosvjede prošle godine. To su ustvari organizirali sindikati pa su se onda priključili građani i…

Evo ovako, sad ću ti ja reći. Radnici Dite su izlazili ponedjeljak i srijeda na proteste. Pred Vladu jer smo smatrali da su oni odgovorni i da su krivi za ovo sve! Onda smo se ujedinili sa ovim ostalim firmama. Njihovi radnici su izlazili pred tužilaštvo, radnici Dite sami pred Vladu. Onda smo se ujedinili sa ovim ostalim firmama: Livnica, Aida, Konjuh, bili su ipredstavnici HAK-a. Donešena je odluka da se krene u nešto masovnije, da se omasovi. Znači petog je to krenulo. Onda su se uključile društvene mreže, ti mladi.

Ja petog nisam bila. Moram napomenuti da sam mjesec i pol prije imala infarkt. Nisam mogla dolaziti prije jer sam morala mirovati. Petog nisam bila jer morala sam vjerski obred obaviti. Majka mi je bila umrla. Ali sam šestog bila i naravno sedmog.

Zvao me Čaušević (Sead Čaušević, premijer Tuzlanskog kantona 2010.-2014.): „Hajde, Minka, da se dogovorimo.“ – „Kako ću se s tobom dogovoriti u ime hiljade ljude koje ne predstavljam? Ne mogu im ništa obećati.“Jer ni on meni nije mogao ništa obećati. Jedna rečenica koju je meni Čaušević rekao na jednom od sastanaka: „Minka, ja bih to riješio ali ne smijem od ovih iz Sarajeva.“ Jedna rečenica koja je mene ujela za srce. Neću je nikad zaboraviti: „Ja bih to riješio ali ne smijem od ovih iz Sarajeva.“

Meni je bilo nekako čudno, i sad mi je čudno. Ne mogu to objasniti. Da li je to generalna politika tih vladajućih struktura? Mi koliko se borimo, ovo je nama četvrta vlada. Koja god vlada dođe nama nema pomaka. Mi sve više tonemo. Da li su to nacionalisti, ili lijeva ili desni. Ne. Nama je isto. Ne mogu reći ni ovaj ni onaj. Ni lijeva ni desna. Nama ne valja nikako. Ko god dođe nama ne valja. I danas dan što se tiče tih ljudi, ne može se ništa riješiti.

Kako komentirate paljenje zgrade Vlade, Predsjedništva, Arhiva BiH, jer zapravo ta „zgrada vlade“ je bila uprava kombinata SodaSo?

Ja sam jako teško prihvatila to. Sad će te nešto začudit kad ti kažem, ali to u meni stoji. Ja sam to rekla. Tu zgradu nikad nisam prihvatila kao zgradu Vlade. To je zgrada kombinata SodaSo. Ona je oteta od kombinataSodaSo.

Ni jedan radnik, ama baš ni jedan od ljudi koji su bili, nije učestvovao u tome. Paljenje zgrade kombinata, Opštine i što se htjelo Sud i Tužilaštvo zapaliti, bilo je naručeno. Bilo je naručeno. I neko je iskoristio radničke proteste. Neko je iskoristio taj socijalni bunt u svoju korist. Ti koji su ubačeni, koji su palili, tačno su znali šta će zapaliti. Moji radnici su godinama išli sa mnom pred kombinat. 99% njih ne zna ni gdje je kancelarija ni premijera, ni ministra. Zna nas dvoje-troje. Ti ljudi koji su zapalili tačno su znali šta će zapalit. Znači, naručeno. Onda su krenuli prema Opštini. Šta im je opština smetala? Kad su krenuli prema Tužilaštvu mi smo se tad pridružili policiji, nismo dali da se Tužilaštvo i Sud zapale. Radnici su stali ispred policije. E sad kad bi neko kren'o, bogami, ja bih stala pred radnike i priključili bi se narodu! Jer ne vidim svrhu postojanja ni Tužilaštva ni Suda jer ne rade! Ne rade! Misle da rade što hvataju sitne lopove. Oni su ništa. Ako misle ovu državu da gradimo neka se počnu hvatati veliki kriminalci.

Ima negdje to, naći ćeš na internetu, kad je predsjednica Kantonalnog suda rekla da Sud nije nadležan za privredni kriminal. Znači: kradite. Propala država, propalo sve. To su gluposti i budalaštine. Koja je svrha onda postojanja suda? Kokošare hvatati, jel? E sad ne bih sigurno stala. Kad bi neko htio da zapali Tužilaštvo i Sud ja sigurno ne bih stala ispred! I Opštinu. Tada je puno svijeta pitalo:„Što ne udarate po Jasminu?“ (Jasmin Imamović, gradonačelnik Tuzle. op.a). Kao što su ovi u Bihaću tražili smjene načelnika opština. Dosta radnika je bilo na Jasminovoj strani. Ne može se to svijetu objasniti. Jasmin ima svojih pristalica; normalno, kao i svugdje. Da smo mi krenuli protiv Jasmina napravili bi razdor između ljudi. Da smo krenuli protiv Jasmina bilo bi ljudi koji bi stali ispred općine. Mene je par puta ljudi zaustavljalo i rekli su mi: „Dirneš li Jasmina, nema te.“ To je jedini razlog bio.

Vidi se da ste iskusan sindikalni borac.

(smijeh) Kažem ja, što nisam bila te sreće da budem sindikalista kad su se čereci prodavali, kad se slalo na more i kupovao ćumur. Ja sam sindikalist u najgorem periodu. Što je vrlo čudno uvijek sam govorila sebi da nemam nikakvog sluha za politiku, da ne znam kako to funkcioniše. Ali sam sad jako puno sa sindikatima čitavog svijeta u kontaktu, sa nekim političarima vani. Tako da su mi ti ljudi rekli: „Pa ti si čisti političar.Moraš ići u politiku.“

Jesu li Vas kad zvali na neke liste?

Pa bila sam na listi. Bila sam na zadnjim na listi Komunističke partije. Ne mogu ništa drugo biti nego lijevo orjentisana.

Onda smo se mi, tih par ljudi iz Sarajeva gdje je osnovana Komunistička partija, udružili. Nismo imali puno vremena u Tuzli da se pripremamo. Nismo ni znali kako se to radi. To je bilo samo 2 mjeseca prije izbora. I Komunistička partija je potpuni debakl doživjela. Mada su nam svi novinari govorili: „Daleko najjača lista što ima u Tuzli je lista Komunističke partije.“ Ali kaže: „Brate, ne valja vam ime.“ Onda sam ja govorila: „Nije mi jasno. Pa ljudi nećemo valjda gledati kako se šta i ko zove. Daj da vidimo djela šta govore. Djela.“ Kakvo god drugo ime da je dato bolje bi prošli. Nije ni to problem. Kad smo sjeli, sračunali i vidjeli, nije ni to problem. Problem je u ljudima koji nisu izašli.

Naša je kampanja bila bez dinara. Mi smo sami sve uradili. Sad mi ljudi kažu: „Ovi iz SDA su išli davali pare, kupovali čizme, davali ljudima pakete.“ Meni to nikad neće bit jasno: da meni neko plati da promijenim svoje mišljenje. I da imam pare ja to nikad ne bih radila. Da dam nekome pare da glasa za mene? Nikad!

Nastavlja se…

Emina Busuladžić | Fakat je mirisalo bijelo, I. dio