Ekonomska Arkadija
Prva knjiga koju sam ovog leta pročitao i odlučio da prikažem je veoma uspešna Ekonomija šuplje krofne: 7 načina razmišljanja za ekonomiste 21. veka / Doughnut economics: Seven ways to think like the 21st-century economist Kate Raworth. To je ambiciozno delo koje ima za cilj da promeni način na koji ekonomisti razmišljaju i pokaže kako ekonomija može odgovoriti na problem „granica rasta“. Zato se u knjizi preispituje sama organizacija ekonomije – od finansijskog sektora, preko kreiranja novca i vlasničke strukture kompanija do distribucije imovine. Autorka se takođe bavi „zavisnošću“ od ekonomskog rasta od koje pate ne samo kreatori ekonomskih politika već i najšira populacija (koja, očekivano, želi da poseduje što više stvari), i gradi viziju bogatog društva sa „nultim rastom“. Ovaj poslednji izraz autorka izbegava, govoreći da je u pogledu rasta agnostik. Rast u budućnosti opisuje kao promenljivu koja će fluktuirati naviše ili naniže, ali će se održavati na stabilnom nivou („mi rast prihvatamo, ali ne insistiramo na njemu“, strana 270).
Knjiga je verovatno bolja od konkurentskih izdanja iz iste oblasti. Na primer, rasprava o nejednakosti u kojoj se autorka zalaže za izjednačavanje nasledstava umesto daljeg širenja politika redistribucije tekućeg dohotka ima smisla. Predlozi da se kompanije podstaknu da povedu računa o životnoj sredini takođe su dobri. Možda će i maštovito korišćenje elektronskih valuta biti od pomoći.
Ipak, knjiga ne uspeva da pridobije čitaoce iz tri razloga.
Prvo, autorka izbegava da se direktno (ili bar indirektno) suoči sa činjenicom da ako svim ljudima na svetu treba „omogućiti“ nivo dohotka koji odgovara sadašnjoj medijani u bogatim zemljama, onda bi svetski BDP morao da se bar utrostruči – ne računajući rast svetske populacije. Na to autorka nema odgovor, pa taj podatak radije ne pominje. (Jer ako ne želimo da se svetski BDP utrostruči, onda se moramo pomiriti s tim da će polovina svetskog stanovništva i dalje živeti u bedi, ili bar ponuditi dokaze da će proizvodnja zavisna od korišćenja ugljenika iznenada i naglo opasti.)
Drugo, u knjizi se navode brojni primeri kompanija i ljudi koji rade na inovativnim „zelenim“ projektima (što je veoma korisno), ali njihov stvarni značaj nije procenjen. Verujem da su u pravu oni čitaoci koji misle da je taj značaj ipak marginalan. U odnosu na ono što nam je nužno potrebno, stvarni napredak je i dalje zanemariv.
Treće, po mom mišljenju njeno tumačenje aktuelne faze razvoja globalizovanog kapitalizma je pogrešno. Umesto da uočim da kapitalizam postaje sve kooperativniji i „nežniji“, kao što tvrdi autorka, ja primećujem upade komodifikacije na teren svakodnevnog života (koju ne samo da prihvatamo nego je i podstičemo). To nas gura u pravcu egocentričnog društva fokusiranog na novac i uspeh – što je upravo suprotno od onoga za šta se autorka zalaže.
Pokušaću da to ilustrujem na primeru unutrašnje i spoljašnje motivacije. U zaključku trećeg poglavlja, oslanjajući se na rezultate empirijskih istraživanja, Kate Raworth pokazuje da spoljašnja (novčana) motivacija ponekad daje slabije rezultate nego korišćenje nenovčane motivacije (podražavanje, pritisak zajednice itd), što je po mom mišljenju i najbolji deo ove knjige. Ipak, ni tu se ne bih složio sa autorkom – ne sa njenim argumentima, već sa tumačenjem aktuelnog stanja sveta i implicitnih predviđanja za budućnost.
Kate Raworth uverljivo pokazuje da je rad na unutrašnjoj motivaciji često poželjniji (mereno efikasnošću) nego novčana nagrada. Slažem se (zapravo, i sam upravo pratim istraživanja koja to potvrđuju), ali rekao bih da nas današnji hiperkomercijalizovani kapitalizam sve više primorava da vrednujemo isključivo novčane podsticaje i zanemarimo sve ostalo – čak i ako bi drugačiji podsticaji proizveli bolje rezultate. Ipak, da bi proizveli bolje rezultate oni moraju biti utemeljeni na tradicionalnim društvenim normama, tradicionalnoj hijerarhiji, socijalnom kapitalu itd. Upravo na onome što globalizovani kapitalizam svakodnevno uništava. Zato zaključujem da su nenovčani podsticaji, uprkos prednostima u mnogim situacijama, osuđeni na propast. Autorka implicitno tvrdi drugačije: ako su bolji, onda ih treba više koristiti. Ali ko će to činiti? Koje društvene sile će ih promovisati? Ko ima podsticaja za to? Da li je etos današnjeg društva uopšte uskladiv sa tim?
Tako dolazimo do najveće slabosti knjige. Svet koji Kate prikazuje je svet oslobođen svih ključnih društvenih kontradikcija. Ta slika je često bliska svetu Bastiatovih „univerzalnih harmonija“. Kate često piše u prvom licu množine, kao da čitav svet ima samo jedan cilj: „mi“ moramo osigurati da ekonomija ne preraste prirodna ograničenja „nosivosti“ planete, „mi“ moramo zadržati nejednakost u prihvatljivim okvirima, „mi“ imamo interes da se klima stabilizuje, „mi“ želimo sektor zajedničkih dobara. Ali u najvećem delu ekonomije i politike stvarnog sveta ne postoji „mi“ koje obuhvata 7,3 milijarde ljudi. Različiti klasni i nacionalni interesi su u sukobu.
Isto zamišljeno „mi“ autorka koristi kada poziva na preispitivanje funkcije ekonomskog rasta („agnosticizam“). Već sam rekao kako bi prošli siromašni. Objašnjenje zašto bi rast u bogatim zemljama trebalo zaustaviti i kako se to može postići veoma je konfuzno (možda to i nije moguće bolje prikazati). Autorka priznaje da je ekonomski rast potreban da bi se ublažili distributivni sukobi, da bi se održala demokratija, kao i da bi ljudi bili srećniji, ali ne nudi ubedljive argumente o mogućem načinu prelaska na režim „nultog rasta“ (ko će glasati za to?), niti objašnjava kako bi to rešilo naše stvarne probleme. „Mi“ će se nekim čudom transformisati iz stvorenja koja grabe i gomilaju novac, što i sam sistem podstiče, u ljude koji su u okvirima tog istog sistema ravnodušni prema tome koliko imaju u odnosu na druge i nije im stalo do bogatstva i dohotka.
Bez čarobnog štapića to se neće dogoditi. Tako čitalac otkriva da je ovo zapravo knjiga čuda i shvata zašto se u tom čudesnom svetu istinsko „čudo“ kineskog rasta, koji je iz bede izvukao 700 miliona ljudi, gotovo i ne pominje. Razlog je to što je beda eliminisana „prljavim“ rastom koji je zagadio kineske gradove i razorio arkadijsku idilu muškarca/žene i prirode – a ipak je živote miliona ljudi učinio neuporedivo boljim.
Autorkin idealni svet liči na svet koji vidimo na Giottovim slikama Svetog Franje. Ali to nije svet u kome živimo. U pokušaju da nas uveri da su „drugi svetovi mogući“ autorka nudi primer indijanskog plemena na severu Manitobe koje je pre nekoliko vekova na rast cena reagovalo smanjivanjem isporuka dobara.
Umesto da prikaže ekonomiju za 21. vek, autorka nas vraća u imaginarni svet ranog hrišćanstva. Možda su takvi imaginarni ljudi u ono vreme zaista „bujali“ (reč koju autorka koristi bar 50 puta), ali stvarnost je čak i tada bila drugačija: bio je to svet Avgusta i Spartaka, spaljenih hramova i bogatstva stečenog nasiljem. Svet koji se ne razlikuje od našeg. Osim što smo danas mnogo bogatiji. Što je dobro.
Global inequality, 06.06.2018.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net,
