U knjizi U plamenu (If We Burn), istoriji protesta od 2010. do 2020. godine, Vincent Bevins tvrdi da je to bila decenija koja je „brojem masovnih uličnih demonstracija nadmašila sve prethodne decenije u istoriji ljudske civilizacije“. Aktivnosti pokreta BLM, demonstracije protiv pandemijskih mera i sada povodom rata Izraela i Hamasa pokazuju da bi i ova decenija mogla biti jednako burna. Ali mnoge države pokušavaju da ograniče pravo na javno okupljanje. Takav trend je očekivan u slučaju autoritarnih režima koji su odustali i od privida tolerancije (na primer, Putin posle invazije na Ukrajinu, ili represija koju Peking sprovodi u Hong Kongu od 2019). Ali čak i države koje se osnovano mogu nazivati demokratskim počinju da uvode restriktivne mere usmerene na ljude, imovinu i javni govor. Bavarska policija je na trideset dana pritvorila demonstrante protiv klimatskih promena da bi se u Minhenu neometano održao sajam automobila. U Velikoj Britaniji vas mogu uhapsiti ako kod sebe imate nešto čime se možete „zaključati“, to jest, vezati za neki objekat u javnom prostoru. U Nemačkoj su zabranjeni transparenti s određenim rečima koje se odnose na sukob Izraela i Palestine. Uvode se i nova ograničenja u pogledu mesta okupljanja. Demonstrantima se ne dozvoljava približavanje politički važnim lokacijama i nude im se posebne „tampon zone“ ili „mesta slobodnog govora“ (što bi značilo da su druga mesta zone neslobodnog govora). Prostor za proteste se sužava, kako zakonski tako i fizički.
Pravo na okupljanje je eksplicitno kodifikovano Prvim amandmanom Ustava Sjedinjenih Država, mada se Prvi amandman danas uglavnom svodi na slobodu govora (Vrhovni sud već 40 godina nije imao slučaj koji se tiče slobode okupljanja). U Deklaraciji o pravima čoveka i građanina Francuske narodne skupštine ovo pravo je sasvim izostavljeno, što je možda izraz sumnji inspirisanih Rousseauom da bi protesti različitih grupa ljudi iz različitih pobuda vodili u podele i tako potkopali republiku. Sloboda okupljanja nije pomenuta ni u ustavu Pete republike. Što se tiče Velike Britanije, „ne bi se moglo tvrditi da naš ustav poznaje instituciju kao što je specifikovano pravo na javno okupljanje“, pisao je 1885, godine britanski pravnik A V. Dicey. Zakon o kolektivnom obraćanju kralju iz 1661. ukinut je tek 1986. godine.
Čak i tamo gde se pravo na slobodu okupljanja zvanično priznaje, ono danas pada u senku antidemokratskih predrasuda o masovnoj politici. U mnogim zemljama je potrebna posebna dozvola za skup i sve države imaju pravo da okupljanje ograniče ili zabrane u cilju zaštite javnog reda. Demonstrantima se može zabraniti okupljanje na određenim mestima. Do pred kraj 30-ih godina američki pravnici su bili saglasni da je država, između ostalog, vlasnik zemlje na svojim teritorijama i da otuda, kao i svaki drugi vlasnik, može zabraniti neovlašćeni ulazak. Kasnije je usvojena nova doktrina koja kaže da su ulice, trgovi i parkovi prostori „javnog foruma“. Nova doktrina je izvedena iz tradicije: mesta korišćena za organizovanje demonstracija u prošlosti moraju ostati otvorena za građanstvo. Ali ta vrsta tradicionalizma ne ostavlja prostora za inovacije. Demonstracije nisu dozvoljene u tržnim centrima i na aerodromima, verovatno zato što ih očevi nacije i pisci ustava nisu koristili.
Ipak, nisu sve jurisdikcije neprijateljski nastrojene prema ideji da se demonstrantima dozvoli defilovanje pred kupcima i turistima. U važnoj odluci donetoj 2011, nemački ustavni sud je dozvolio deljenje letaka (protiv deportovanja) u javno dostupnim prostorijama aerodroma u Frankfurtu. Sud je našao da „potreba da se očuva ’prijatna atmosfera’ u zoni rezervisanoj za potrošače – u okruženju koje inače nije mesto političke i društvene debate – nije dovoljno opravdanje za zabranu distribucije letaka“. U nastavku se još oštrijim tonom zaključuje da „država ne sme ograničavati temeljna prava samo zato što bi suočavanje s bedom ovog sveta moglo narušiti bezbrižnost i dobro raspoloženje građana“.
Izbor nekonvencionalnih prostora za protest pomaže da se izbegne rutina i otežava ignorisanje protesta. Suprotno uobičajenoj praksi, Vrhovni sud Nju Džersija je 1994. presudio da s obzirom da su „tržni centri danas glavna mesta okupljanja, naša ustavna prava uključuju i pravo da na takva mesta ulazimo i razgovaramo s okupljenima“. Tretiranje tržnih centara kao da su javni trgovi opravdano je i činjenicom da se danas sve više javnih prostora pretvara u mesta slična tržnim centrima – to su javni prostori u privatnom vlasništvu (dobar primer je prostor ispred londonske Gradske skupštine u vlasništvu Kuvajtskog državnog fonda). Levica u Parizu tradicionalno demonstrira na potezu od Trga Republike do Trga nacije. Ali žuti prsluci nisu pristali na takav système manifestant. Okupirali su kružne tokove, pokazujući izborom lokacije – kao i žutim prslucima – da Macronova vlada (koja je zatečena potpuno nespremna) ne vidi sve svoje građane jednako. Kružni tokovi su izabrani i zbog jednog od glavnih razloga nezadovoljstva, skoka cene dizela.
Otvaranje prostora za proteste pokazuje koliko je određena demokratija spremna na suživot s politikom koja se odvija na ulicama. Polovinom 60-ih godina, britanski arhitekta Cedric Price je projektovao sklopivi parlament kao alternativu za Vestminstersku palatu. Njegov projekat čine „prostor za okupljanje“ s podnim grejanjem i nadstrešnica koja štiti demonstrante od kiše. Suprotno zakonima o zoniranju ili „mestima odobrenim za okupljanje“ (kako se kaže u Kanberi) koji impliciraju da se javni prostor doživljava kao pretnja, Priceov dizajn nudi dobrodošlicu demonstrantima.
Blizina zgrada državne uprave jedan je od ključnih faktora za uspeh protesta. Pišući o periodu posle kraja Hladnog rata, sociolog Mark Beissinger zaključuje da su „one epizode urbanih revolucija u kojima su korišćena javna okupljanja, demonstracije ili šetnje kroz javne prostore, bile znatno uspešnije od onih koje su primenjivale neke druge taktike – bez obzira na masovnost učešća“. Što je još važnije, primetio je da je na ishode takvih „epizoda“ u velikoj meri uticala blizina centara političke moći: „Najveći broj uspešnih urbanih građanskih pobuna odigrao se u krugu od sedam stotina metara oko sedišta vlasti. S druge strane, neuspešne epizode urbanih građanskih revolucija odvijale su se na udaljenostima većim od 2,9 kilometara“.
Demonstracije u polufunkcionalnim demokratijama nisu isto što i protesti kojima se poziva na rušenje autokratije. Ali logika je slična. Blizina moćnika čini demonstrante vidljivijim, a ometanje efikasnijim; u isto vreme, vidljivost i ometanje privlače represiju. Naravno, demokratske države odbacuju represiju, makar na rečima, i većina njih priznaje okupljenima pravo da se „vide i čuju“: sasvim je legitimno zahtevati da političari i ostali nosioci moći vide i čuju demonstrante. Sjedinjene Države su i ovde izuzetak. U zemlji slobodnih, protesti se potiskuju u „zone predviđene za demonstracije“.
Većina demokratija prihvata načelni stav da demonstranti ne bi smeli biti izloženi prevelikom finansijskom opterećenju i pravnim rizicima. Obezbeđenje i čišćenje uglavnom plaća država. Dozvole takođe ne bi smele biti preskupe. U protivnom, država praktično oporezuje ljude koji javni prostor koriste za proteste, dok ga svi ostali koriste besplatno. Sjedinjene Države su ponovo izuzetak. Republikanska zakonodavna tela su pokazala svoju inventivnost posle protesta povodom ubistva Georgea Floyda. Pravnik Timothy Zick nabraja primere novih kazni koje se mogu izreći demonstrantima. Kada je na demonstracijama Black Lives Matter u Baton Ružu nepoznati počinilac bacio kamen i povredio policajca, BLM aktivista DeRay McKesson je optužen za „nemar u organizaciji protesta“. Ako ta ideja bude šire prihvaćena, svaki organizator se može smatrati odgovornim za nastalu štetu čak i ako nije podsticao učesnike na nasilje. Takođe, reagujući na proteste povodom izgradnje cevovoda Kistoun, zakonodavci Južne Dakote su u zakon uveli delo „podsticanja nereda“: svako ko je pozivao i vodio demonstrante može biti optužen ako skup proizvede štetu na imovini. Jedna od inovacija je i zaštita vozača koji su iz nehata pregazili nekog od demonstranata. A tu je i plan da se učesnicima u akcijama koje su kvalifikovane kao „neredi“ uskrate beneficije kao što su stambeni i studentski krediti.
Problem je i sve naglašenija militarizacija tradicionalnih američkih „javnih foruma“. Kada je 2020. godine Trumpov ministar odbrane Mark Esper pozvao administraciju da „preuzme inicijativu na ratištu“, imao je na umu ulice i trgove u gradovima Sjedinjenih Država. Policija je te godine upotrebila suzavac protiv mirnih demonstranata u najmanje sto američkih gradova. (Ne tako mirne demonstrante na Kapitolu 6. januara 2021. Trump je opisao kao „velike rodoljube“.) Opšti trend je udaljavanje od pregovora i prihvatanje taktika „eskalacije“ i „potčinjavanja i kontrole“. Sudska praksa pokazuje da su policijske snage i lokalne uprave koje su prihvatile Esperov savet uglavnom zaštićene od građanskih postupaka za naknadu štete.
Novi britanski Zakon o javnom redu i drugim merama – koji je usmeren pre svega protiv organizacije Extinction Rebellion i klimatskih aktivista – osim što uvodi nova ograničenja, sadrži i veoma nejasno formulisane odredbe i tako praktično prepušta policajcima da procenjuju šta je dozvoljeno. Pored „zaključavanja“, nova sankcionisana dela uključuju „tuneliranje“ (iskopavanje tunela na mestu planirane gradnje) i veoma široku kategoriju „ometanja funkcionisanja važne državne infrastrukture“, što je u praksi dovelo do hapšenja ljudi koji su ometali „saobraćajnu putnu infrastrukturu“. Sada je lakše zaustavljati i pretresati ljude, čak i kada nema osnova za sumnju. Hapšenja pre ceremonije krunisanja pokazala su da ni policija nije sigurna šta su tačno predmeti koji se mogu iskoristiti za „zaključavanje“, što hapšenja čini verovatnijim. Kao što je primetio britanski pravnik Richard Martin, policija je već imala veoma široka ovlašćenja u postupanju s demonstrantima, uključujući i one koji su blokirali puteve. Cilj novih mera za koje je Priti Patel tvrdila da će sprečiti „eko-teroriste da remete naš način života i rasipaju policijske resurse“ jeste da se obeshrabre dalja okupljanja. Miroljubivi demonstrant koji na demonstracije dolazi biciklom ne može biti siguran da ga policija neće uhapsiti zato što je poneo katanac za bicikl.
U Nemačkoj je, u sedmicama posle terorističkih napada u Izraelu 7. oktobra, zabranjeno više propalestinskih skupova, mada nije bilo dokaza o neposrednoj opasnosti za javnu bezbednost ili antisemitskim ispadima. Izgleda da se zabrinjavajući trend zabrana nastavio ograničavanjem prava na obeležavanje godišnjice Nakbe u Berlinu. Otkako je početkom novembra Ministarstvo unutrašnjih poslova zabranilo sve aktivnosti koje se mogu dovesti u vezu s Hamasom, pravnici pokušavaju da odgovore na pitanje da li je korišćenje reči „od reke do mora“ krivično delo u svakom kontekstu ili postoje i izuzeci. Ministarstvo je u loše sročenom saopštenju objavilo da je ta fraza jedinstvena za Hamas, a berlinska policija i tužioci su se složili. Na nekim skupovima je ograničen broj palestinskih zastava; pevanje je dozvoljeno samo ako je inicirano s bine; neki demonstranti su privođeni zbog nošenja palestinske marame. Jedan od ministara je izjavio da bi pravo na protest trebalo ograničiti na državljane Nemačke (ustav govori o Nemcima, ali u relevantnim saveznim zakonima govori se o „svima“); drugi ministar je postavio pitanje može li se nemački proglasiti za jedini dozvoljeni jezik na protestima. Neuspeli pokušaj Suelle Braverman da prinudi policiju da sve propalestinske demonstracije u Velikoj Britaniji tretira kao „marševe mržnje“ mogao bi se uspešno ostvariti u Nemačkoj.
Suprotno onome što veruju obožavaoci interneta, okupljanje u fizičkom javnom prostoru i dalje je suštinski važno za demokratiju. Jedan od razloga je to što se već postojeće društvene nejednakosti u onlajn svetu dodatno produbljuju. Takođe, bogati su u poziciji da internet koriste na efikasnije načine; sociološkinja Jen Schradie veruje da internet kao medijum najviše odgovara upravo konzervativcima. Kao što je Vrhovni sud SAD potvrdio još 40-ih godina 20. veka, pravo na okupljanja presudno je važno za „ostvarivanje interesa malih ljudi iza kojih ne stoji veliki novac“. Što je odziv veći, to je tema skupa važnija. Lideri američkog pokreta za građanska prava često su govorili o „značaju brojnosti“, a to potvrđuju i pokušaji preuveličavanja broja prisutnih na Trumpovoj inauguraciji. Uspeh skupa zavisi od faktora koje je Charles Tilly sistematizovao kao „VJBP“: vrednosti, jedinstvo, brojnost i posvećenost. Građani su spremni da podnesu troškove, čak i izvesne teškoće da bi stigli do mesta okupljanja, uprkos tome što javnim istupanjem čine sebe ranjivijim. Broj ljudi okupljenih na trgovima ne može poništiti broj listića u glasačkim kutijama – ali, kao što zaključuje nemački pravnik Christoph Möllers, sama forma demonstracija možda nije demokratska, ali njihovo značenje jeste.
U Sjedinjenim Državama se tolerancija prema protestima vremenom smanjivala. Ljudi 19. veka bili su mnogo spremniji da podnose haotične demonstracije – da ne govorimo o periodu posle revolucije kada su čak i relativno konzervativne javne figure bile spremne da okupljenim masama priznaju „ustavotvornost“. Jefferson je pisao Madisonu da „malo pobune tu i tamo nije loša stvar“. Umivena verzija pobune koju je praktikovao pokret za građanska prava pomogla nam je da zaboravimo na šta su sve bili spremni borci za građanska prava iz prošlih vremena.
Protest, naravno, nije isto što i građanska neposlušnost – otvoreno i namerno kršenje zakona. U demokratskim zemljama, najžešći otpor izaziva građanska neposlušnost klimatskih aktivista. Aktivisti koji se lepe za kolovoz (Klimakleber) u Nemačkoj izazivaju bes vozača. Pripadnici ovih grupa su pod istragom zbog sumnje da su osnovali ili podržavaju „zločinačku organizaciju“; ako budu proglašeni krivim, kazne za buduće akcije biće mnogo teže. Za razliku od pravljenja buke ili obraćanja ljudima u tržnim centrima, ova vrsta protesta uključuje jedan oblik prinude. (Takođe je diskutabilno da li je izazivanje besa kod ljudi koji samo pokušavaju da stignu na posao najbolja strategija borbe protiv industrije fosilnih goriva; teoretičar klimatskih promena i aktivista Andreas Malm misli da nije.)
Vodeći liberalni filozofi poput Johna Rawlsa prihvatili su 60-ih godina ideju o legitimnosti kršenja zakona na načine koji privlače pažnju da bi se zadobila većinska podrška; ranih 80-ih, Jürgen Habermas je branio korišćenje nezakonitih sredstava u cilju sprečavanja stacioniranja novog nuklearnog oružja. Izgleda da su sve te lekcije zaboravljene u trenutku kada se krajnja desnica, desni centar i levi centar ujedinjuju iza retorike reda i zakona, očajnički pokušavajući da se prikažu kao „odgovorni“ akteri. Upravo zbog tog neliberalnog konsenzusa mora se oživeti temeljno načelo građanskih sloboda. Demokratija nalaže da prostor delimo i s ljudima čiji su nam stavovi odbojni, s ljudima koji nas ponekad namerno provociraju. Dopadalo nam se to ili ne, moramo se boriti za pravo da se jedni drugima unosimo u lice.
