Vojni budžeti prema navodima Bussines Insidera: Budžet SAD-a veći je od ukupnog budžeta 15 zemalja koje ga slijede.
Fora sa republikancima je da kad imaju histeričan napad, imaju histeričan napad. U ovom trenutku negde u Vašingtonu imate gomilu bogatuna bele kose, bele kože i crnih srca koji vrište i bacakaju se u svojim odelima zato što ne žele da siromašni imaju lako dostupno zdravstveno osiguranje. Srećom po moćne ljude, baš kao što možete da bojkotujete svoj kantri-klub ako odluči da u članstvo primi stranca, isto tako možete da blokirate vladu ako odluči da vas ne sluša. Koga je briga što bi to moglo svet da odvede u “mračnu, duboku recesiju”? Možete samo da se preselite na svoj ranč u Teksasu i iščekate dok se ne smiri oluja. Dobra strana svega toga biće da će vaše sluge posle toga verovatno raditi za još manju nadnicu, jer, gle, nema posla, a njima stvarno treba lova za zdravstveno osiguranje.
Bože. Duboka, mračna recesija. Nije li se planeta upravo iščupala iz jedne takve? Možda je krajnje vreme da ostatak sveta kaže: “Što je mnogo, mnogo je.” Ostatak sveta je predugo dopuštao tim gadovima sa zvezdicama i prugama da nas gazi. Dopuštao da strojevim korakom marširaju svuda po svetu, ubijajući milione i kradući resurse. Dopuštao da trabunjaju o zemlji slobodnih i domu hrabrih dok su sistematski oduzimali slobodu i hrabrost drugih. Ko šiša te zastavom opsednute, bogobojažljive psihopate. Vreme je da ostatak sveta zajednički sakupi jednu veliku vojsku i napadne Sjedinjene Države. Želimo vojničku čizmu na travnjacima Bele kuće. Ako ne mogu da se staraju o sopstvenoj privredi, moramo da ih okupiramo i postaramo se za nju umesto njih. Ajmo, dakle, da ih sredimo!
Ali možemo li da ih sredimo? Je li to uopšte opcija ili su stvarno tvrđi orah od Kine, Rusije, Irana, Velike Britanije, Francuske, Nemačke, Islanda, Belorusije i svake druge zemlje zajedno? Da bismo saznali koliko bi zapravo moguća bila osvetnička fantazija “Ostatak sveta protiv Amerike”, pozvao sam Dilana Lerkea, analitičara američkih oružanih snaga u britanskom vojnom časopisu IHS Jane’s.
VICE: Da krenemo od najbitnijeg. Kako bi ostatak sveta mogao da onesposobi nuklearno naoružanje Sjedinjenih Država?
Dilan Lerke: Bukvalno je nemoguće eliminisati nuklearni arsenal Sjedinjenih Država, budući da je zasnovan na trijadi vazdušnih, kopnenih i morskih sistema navođenja napravljenih tako da omoguće kontranapade. Balistički projektili ispaljeni iz podmornica posebno su naširoko prihvaćeni kao najžilaviji element američkog nuklearnog štita, jer se jedan njen deo uvek nalazi u moru. Isto tako je teško eliminisati i kopnene projektile, budući da se nalaze u ojačanim silosima u središnjem delu zemlje. Svaki neprijatelj koji se sukobi sa Sjedinjenim Državama morao bi ili da bude spreman da primi nuklearni napad ili da razvije sistem odbrane balističkim projektilima koji je trenutno van domašaja tehnološki održivog.
Imam prilično dobar nacrt jednog takvog u svojoj spavaćoj sobi, tako da ajde da zamislimo da je potpuno moguć. Ako nije, možda je najbolje da udarimo tamo gde najviše boli: na predsednika. Može li predsedniku da se otme “nuklearni fudbal”?
Na to ne mogu da odgovorim jer imamo vrlo malo informacija o tehničkom aspektu.
Dobro. Pretpostavimo da je tehnički aspekt da ga sve vreme nosi u džepu i da sam ga ja ukrao. Dakle, sad kad je onesposobljen njen nuklearni kapacitet, kako bi izgledala invazija na Sjedinjene Države?
Sjedinjene Države su jedina na zemlja na svetu koja ima kapacitet da primeni silu velikih razmera širom planete. Združena kopnena, vazduhoplovna i mornarička sila ostatka sveta bila bi nedovoljna čak i da kroči na kopno Sjedinjenih Država. Pomorsko-desantni kapacitet za napad ostalih vojski sveta, izuzimajući Sjedinjene Države, prosto je premala.
To znači da bi neprijatelj morao da zauzme i koristi civilne vazduhoplove i brodove koji nisu pravljeni za neprijateljska okruženja. Ti brodovi bi zahtevali bezbedne baze u Kanadi i Meksiku, jer nemaju sposobnost isporučivanja vojske na nepristupačne obale. Stoga bi svaki pokušaj invazije na Sjedinjene Države najpre izgledao kao prilično šarolik karavan ranjivih civilnih brodova i letilica.
Ako bi te snage uspele da izbegnu američke napade i narastu, tek tad bi mogle da izvrše kopneni napad.
Siguran sam da bismo uspeli. Gde bi invazija uopšte započela? Koji delovi američke obale su najpodložniji napadu?
Kao što sam već napomenuo, pomorsko-desantni kapacitet združenih vojski sveta prosto je suviše beznačajan da bi omogućio utvrđivanje na obalama. Kad bi i uspeli da prođu neopaženo, što je samo po sebi nemoguć podvig u svetlu savremenih tehnika nadzora, i dalje ne bi uspeli da nagomilaju vojnu silu bilo kojih razmera pre nego što bi ih odbili nazad u more.
Stoga bi invazija morala da dođe preko kopnene granice, a teren južne granice (sa Meksikom) je najpristupačniji za vojne operacije. Međutim, činjenica da je najveća oklopna baza američke vojske sasvim slučajno smeštena u Teksasu prirodno bi osujetila jedan takav napad. Ulazak preko kanadske granice — na zapadu, da bi se izbegla Velika jezera i Zaliv Svetog Lorensa — bio bi lakši, mada bi tada invazija bila ograničena na laku pešadiju i imala bi problem da koncentriše snage. Uz to, ne bi uspela da zauzme velike naseljene centre ili druge važne strateške tačke, budući da se tamo uglavnom nalaze samo nacionalni parkovi.
Znaš šta, jednom kad zauzmemo nacionalne parkove, imaćemo medvede i vukove na našoj strani, tako da tada sigurno pobeđujemo. Pretpostavljam da je najveće pitanje ovde: Jesu li združene oružane snage sveta — uključujući te šašave Severnokorejce, jer svako nam može biti od pomoći — dovoljne da se pobede američke?
Jesu, ali samo ako su Sjedinjene Države u ofanzivi ili samo ako poraz ne podrazumeva biti osvojen ili uništen, što uglavnom ne podrazumeva. Svet bi, na primer, svakako mogao da zadrži Sjedinjene Države onako kao što su Sjedinjene Države zadržale Sovjetski Savez. Ali pitanje koje ti zapravo želiš da postaviš, ako ne grešim, jeste: Jesu li združene vojske sveta dovoljne da osvoje Sjedinjene Države? Na to je odgovor: “Nisu”, jer je mnogo teže primeniti silu. To zahteva logističke resurse koje ostatak sveta naprosto nema.
Dobro. Sad sam i zvanično razočaran.
Tu je primarni problem geografija. Baš kao što beskrajne ruske stepe gutaju čitave vojske, isto bi bilo i sa okeanima koji okružuju Sjedinjene Države. Bez obzira na broj vojnika ili naoružanje, napad mora da se izvrši preko Pacifika i Atlantika da bi imao bilo kakvog efekta. A tu bi pomorske i vazdušne snage Sjedinjenih Država uništile svakog neprijatelja, mnogo pre nego što bi on stigao do američke obale.
I tu se srećete sa drugim primarnim problemom, a to je tehnologija. Ne postoji dovoljno nosača aviona i ratnih krstarica u združenim mornaricama sveta koje bi na silu uspele da prođu pored mornarice Sjedinjenih Država. Nema dovoljno borbenih lovaca koji bi stekli nadmoć u vazduhu protiv vazduhoplovnih snaga Sjedinjenih Država. Eto koliko je neverovatno disproporcionalna vojna sila u svetu danas.
Možemo li da nađemo neko zaobilazno rešenje?
Rešenje za okupacione vojske sveta bilo bi da negiraju važnost geografije i tehnologije. To znači ne osloniti se na kopnenu vojsku, mornaricu i vazduhoplovne snage, već umesto toga napasti Sjedinjene Države u svemiru i sajber-prostoru. Ako onesposobite američke satelite i napadnete američke mreže, možete da premostite geografiju i eliminišete tehnologiju, i vojnu i industrijsku, koja čini osnov svake vojne sile.
Kul, dakle samo treba da angažujemo hakere.
Međutim, i dalje ne biste uspeli da zauzmete kopno. Tako da opet dolazimo do istog zaključka: prema rasporedu vojnih snaga danas, čak i u malo verovatnom slučaju da se čitav svet udruži protiv njih, Sjedinjene Države ne bi mogle da budu osvojene. Mogle bi samo da budu poražene. Pretpostavljam da si se više nadao scenariju kakav smo videli u filmu Crvena zora , ali ne mogu da ti ga ponudim a da preko svake mere ne izvitoperim stvarnost. Da bi tako nešto postalo održivo, morali bismo da posegnemo za čistom naučnom fantastikom.
Oh, pa dobro, pretpostavljam da si mi sve lepo objasnio. Hvala ti što si imao strpljenja za moja pitanja, Dilane.
Izvor: www.vice.com
