Odakle je došao jezik?
Mnogi naučni problemi rešeni su u snu istraživača, ali Kekuléov slučaj je najpoznatiji; zato sam ovaj problem nazvao po njemu. Nemački hemičar je pokušavao, bez mnogo uspeha, da odgonetne strukturu molekula benzena kad je zaspao pored vatre i odsanjao čuveni san: zmiju savijenu u krug koja u ustima drži sopstveni rep, mitološkog uroborosa, a onda se probudio i uzviknuo: „Pa to je prsten. Molekul ima oblik prstena.“ Dobro. Problem – ne Kekuléov već naš – zapravo je ovo: pošto nesvesno sasvim dobro razume jezik (inače ne bi razumelo problem), zašto onda nije odgovorilo na Kekuléovo pitanje otprilike ovako: „Pobogu, Kekulé, zar ne vidiš da je to prsten.“ Na šta je naučnik mogao da odgovori: „Dobro. Kapiram. Hvala ti.“
Zašto zmija? To jest, zašto nesvesno tako mrzi da nam govori? Zašto se služi oblicima, metaforama, slikama? Zašto uopšte sanjamo, kad smo već kod toga?
Logičan početak bio bi definisanje nesvesnog. Ostavićemo po strani žargon moderne psihologije i vratiti se biologiji. Pre nego bilo šta drugo, nesvesno je biološki sistem. Rečeno najsažetije što se može – i najtačnije – nesvesno je mehanizam za upravljanje životinjom.
Sve životinje imaju nesvesno. Kad ga ne bi imale, bile bi biljke. Svom nesvesnom ponekad pripisujemo zadatke koje ono ne obavlja. Neki izuzetno važni sistemi imaju sopstveni, autonomni mehanizam upravljanja. Disanje, na primer, kontrolišu pons i medula oblongata, dva sistema locirana u moždanom stablu, a ne nesvesno. Osim, naravno, u slučaju životinja iz reda kitova, koje moraju da vode računa o disanju kad izrone na površinu. Tu autonomni sistem ne bi funkcionisao. Prvi delfin koji je dobio anesteziju na operacionom stolu prosto je umro. (Kako oni spavaju? Jednom, pa drugom polovinom mozga, naizmenično.) Ali nesvesno ima bezbroj dužnosti. Ono radi sve, od češanja mesta koje svrbi do rešavanja matematičkih problema.
Da li je jezik bio odgovor na neku potrebu? Ne. Drugi sisari, više od pet hiljada vrsta, lepo se snalaze bez njega.
Problemi se, opšteuzevši, često dobro postavljaju pomoću jezika jer je jezik vrlo pogodno sredstvo za objašnjavanje. Ali stvarni proces mišljenja – u svakoj disciplini – uglavnom je nesvesna rabota. Jezik se može koristiti za sumiranje neke tačke do koje se došlo – puput miljokaza – kako bi se osvežilo sećanje na polazište. Ali ako verujete da zaista koristite jezik u rešavanju problema, voleo bih da mi se javite i kažete mi kako to radite.
Skrenuo sam pažnju nekim svojim prijateljima matematičarima da je nesvesno, po svemu sudeći, bolje od njih u matematici. Moj prijatelj Georg Zweig to zove Noćna smena. Imajte na umu da nesvesno nema ni olovku ni svesku, a izvesno nema gumicu. Ipak, nesporno je da ono rešava matematičke probleme. Kako to radi? Kad sam natuknuo svojim prijateljima da ono to možda radi ne koristeći brojeve, većina njih se – posle izvesnog vremena – saglasila da je to moguće. Kako – ne znamo. Kao što ne znamo ni kako uspevamo da govorimo. Ako razgovaram s vama, teško da istovremeno mogu sklapati rečenice koje će uslediti posle onog što upravo govorim. Potpuno sam zauzet govorenjem. Niti neki deo mog mozga može da skladišti te rečenice i onda mi ih došaptava kako bih mogao da ih ponovim. Pored činjenice da sam zauzet, ima još jedan problem: to bi povlačilo beskrajno vraćanje unazad. U stvari, nemamo pristup tom procesu. Sasvim neprozirna misterija.
Među nama ima uticajnih osoba – o njima ću malo kasnije reći malo više – koje veruju da je jezik u potpunosti evolucioni proces. Da se nekako pojavio u mozgu u primitivnom obliku i onda se razvio u korisnu alatku. Možda nalik čulu vida. Ali vid koji znamo može se pratiti kroz desetak sasvim nezavisnih evolucionih istorija. Živa muka za teleologe. Te istorije obično počinju jednim sirovim organom sposobnim da opazi svetlost, a sve što zakloni svetlost može značiti predatora. Dakle, odličan scenario za darvinovsku selekciju. Možda uticajne osobe zamišljaju da svi sisari iščekuju pojavu jezika. Ne znam. Sve, međutim, ukazuje na to da se jezik pojavio samo jednom, i to samo u jednoj vrsti. A onda se munjevitom brzinom raširio među njenim pripadnicima.
Postoje primeri signalizacije u životinjskom svetu koji se mogu shvatiti kao protojezik. Američka veverica ili čipmank – među drugim vrstama – ima jedan poziv na uzbunu za predatore u vazduhu, a drugi za one na zemlji: jedan za sokola, drugi za lisice i mačke. Vrlo korisna alatka. Ali tu nedostaje ključna ideja jezika: da jedna stvar može da bude druga stvar. Ono što je Helen Keller najednom shvatila na bunaru. Da znak za vodu nije naprosto ono što napraviš da bi dobio čašu vode. Već je on čaša vode. Zapravo, voda u čaši. U komadu Čudotvorac. Ničije oči nisu ostale suve.
Odmah se pokazalo da je jezik neverovatno koristan. Ponavljam – izgleda da se on gotovo trenutno proširio na celu vrstu. A za njim se odmah pojavio jedan problem: nije bilo dovoljno glasova za imenovanje nepreglednog mnoštva stvari koje je trebalo imenovati. Izgleda da se jezik pojavio u jugozapadnoj Africi i možda je coktanje u kojsanskim jezicima – među njima i jezicima Sandava i Hadza – atavistički ostatak zadovoljavanja potrebe za većom raznovrsnošću zvukova. Za vokalne probleme se na kraju postarala evolucija – čini se, po kratkom postupku – dodelivši našem grlu proizvodnju govora kao glavni zadatak. Pokazalo se da to ima određenu cenu. Spuštanje larinksa (grkljana) u grlo izložilo nas je mogućnosti da se ugušimo hranom – što nije redak uzrok smrti. Pored toga, mi smo jedini sisari koji ne mogu da ispuštaju glasove dok gutaju.
Izolovanost, koja nam je donela podelu na nizak i visok rast, svetlu i tamnu kožu i druge varijacije u našoj vrsti, nije bila prepreka za širenje jezika. On je prošao kroz planine i okeane kao kroz puter. Je li zadovoljavao neku potrebu? Nije. Ostalih više od pet hiljada sisara lepo se snalaze bez njega. A da li je bio koristan? O, da. Treba napomenuti i to da nije imao gde da se smesti kad je stigao. Mozak ga nije očekivao i nije bio pripremljen za njegov dolazak. Jezik je prosto naselio one delove mozga koji su bili najmanje zauzeti. U jednom razgovoru u Institutu Santa Fe rekao sam da se jezik u velikoj meri ponašao kao parazitska invazija a David Krakauer – naš predsednik – priznao je da je to i njemu palo na pamet. Što mi je bilo drago jer je David vrlo pametan. Naravno, to ne znači da ljudski mozak nikako nije bio strukturisan za dolazak jezika. Gde bi inače jezik mogao da se smesti? Ako ništa drugo, istorija svedoči o tome. Razlika između istorije virusa i istorije jezika je to što je virus stigao putem darvinovske selekcije a jezik nije. Virus je došao lepo sklopljen. Izvolite. Malo zavrnite. Gurnite. Klik. Savršeno se uklapa. Na gomili evolucionog otpada naći će se mnogo virusa koji se nisu uklopili.
Selekcija se ne pojavljuje u evoluciji jezika zato što jezik nije biološki sistem i zato što postoji samo jedan jezik. Pramajka svih jezika je ur-jezik, iz nje su nastali svi jezici.
Uticajne osobe će se sad, naravno, smeškati sebi u bradu zato što odavde izviruje slabo prikriveni lamarkizam. Mogli bismo pokušati da ga maskiramo raznim strategijama ili novim definicijama, verovatno bezuspešno. Darwin je naravno odbacio ideju o nasleđivanju „sakaćenja“ – dobar primer je kupiranje psećeg repa. Ali nasleđivanje ideja je prilično čupavo pitanje. Ideje je teško videti drukčije do kao stečene. Funkcionisanje nesvesnog nije loše shvaćeno već uopšte nije shvaćeno. Tu oblast pretežno zanemaruju istraživanja veštačke inteligencije, koja su uglavnom usmerena na analitiku i pitanja da li mozak liči na kompjuter. Njihov zaključak je da ne liči, što nije sasvim tačno.
Jedna od najupadljivijih poznatih osobina nevesnog je njegova upornost. Svima su poznati snovi koji se ponavljaju. Ovde bismo mogli pomisliti da nesvesno nema samo jedan glas: Ne kapira, a? Ne. Prilično je glup; šta ćeš da radiš? Ne znam. Kako bi bilo da upotrebiš njegovu majku? Majka mu je mrtva. Kakve to ima veze?
Šta se ovde događa? I kako nesvesno zna da nismo ukapirali? Šta ono ne zna? Teško je izbeći pomisao da nesvesno radi pod moralnom prinudom da nas poučava. (Moralna prinuda? Ovaj se šali?)
Evolucija jezika je počela imenovanjem stvari. Zatim će doći opisi stvari i opisi onog što stvari rade. Razvoj jezika koji je doveo do njihovog današnjeg oblika – njihove sintakse i gramatike – odlikuje se univerzalnošću koja nas navodi na pomisao o zajedničkom pravilu. Pravilo je da su jezici pratili sopstvene zahteve. Pravilo je da im je zadatak da opisuju svet. Nema šta drugo da se opisuje.
Sve se odigralo munjevitom brzinom. Nema nijednog jezika čija se struktura tek razvija. Uz to, forme svih jezika su u osnovi slične.
Ne znamo šta je nesvesno, gde je i kako je tu dospelo – gde god ovo tu bilo. Novija istraživanja životinjskog mozga, koja ukazuju na to da neke prilično pametne vrste imaju veliki cerebelum (mali mozak), navode nas na izvesna razmišljanja. Ideja da su činjenice u stanju da oblikuju mozak postepeno nailazi na prihvatanje. Da li nesvesno dobija podatke od nas, to jest da li ima isti pristup našem senzorijumu kao i mi? Možete da radite šta god hoćete s „nas“ i „našim“ i „mi“. Ja jesam. U nekom trenutku svest mora da gramatizuje činjenice i pretvori ih u narativ. Činjenice uglavnom ne dolaze u narativnom obliku. Taj zadatak je naš.
Šta to ovde kažemo? Da se neki neznani mislilac probudio usred noći u pećini, seo i rekao: Vau. Jedna stvar može da bude druga stvar. Da. Naravno, to je ono što mi kažemo. Samo što on to nije mogao da kaže jer još nije raspolagao jezikom. Morao je neko vreme da se zadovolji razmišljanjem. A kad se to dogodilo? Naše uticajne osobe kažu da nemaju pojma. Pre svega, one i ne misle da se to dogodilo. Nije važno. Pre sto hiljada godina? Pola miliona? Više? U stvari, sto hiljada je možda najpribližnije. U to vreme su nastali najraniji poznati crteži, nađeni u pećini Blombos u Južnoj Africi. Te žvrljotine i te kako imaju veze s našim pametnjakovićem koji se probudio u pećini. Mada je prilično izvesno da je umetnost prethodila jeziku, vremenski razmak između njih verovatno nije bio veliki. Neke uticajne osobe su zapravo tvrdile da jezik može biti star i do milion godina. Ali nisu nam objasnile šta smo s njim radili sve to vreme. Ono što znamo – prilično pouzdano – jeste da se posle pojave jezika sve drugo događalo prilično brzo. Jednostavno saznanje da jedna stvar može biti neka druga stvar nalazi se u korenu svega što radimo. Od korišćenja obojenih kamenčića za razmenu koza do umetnosti i jezika, i dalje, do korišćenja simboličkih oznaka za predstavljanje delića sveta koji su tako mali da ne možemo da ih vidimo.
Sto hiljada godina je u stvari samo treptaj oka. Ali dva miliona godina to nije. Toliko je, vrlo približno, trajao period u kom je naše nesvesno strukturisalo i usmeravalo naše živote. I to – jasno vam je – bez jezika. Sve vreme ako oduzmemo skorašnji treptaj oka. Kako nam nesvesno kaže gde da se počešemo? Ne znamo. Znamo samo da to dobro radi. Ali činjenica da nesvesno uglavnom izbegava verbalna uputstva – čak i onda kad bi, kako nam se čini, bila sasvim korisna – prilično ubedljivo pokazuje da ono ne voli jezik i da mu ne veruje. Zašto? Možda je dobar i dovoljan razlog to što mu je dva miliona godina sasvim dobro išlo bez njega.
Pored toga što je veoma star, model pričanja priča pomoću slika, koji nesvesno voli, ima i draž jednostavnog, a korisnog sredstva. Slika se može prizvati cela za razliku od eseja. Osim ako imate Aspergerov sindrom. Kad sećanja na događaje, mada tačna, pate od sopstvene doslovnosti. Arhiv znanja i podataka sadržan u mozgu prosečnog građanina je ogroman. Ali u kom obliku ta znanja i podaci postoje uglavnom je nepoznato. Možete pročitati hiljadu knjiga i biti sposobni da o svakoj od njih raspravljate a da niste zapamtili nijednu rečenicu iz teksta.
Kad zastanete da razmislite i kažete: „Da vidim. Kako bih to pretočio u reči“, vi zapravo želite da dozovete neku ideju iz tog jezera bogzna čega i da joj date jezički oblik kako biste mogli da je iskažete. Upravo to što čovek želi da iskaže reprezentativno je za amorfno jezero znanja. Ako nekom nešto objašnjavate i taj kaže da ne razume, možete da se podbradite, još malo razmislite i nađete novi način da svoju ideju „pretočite“ u reči. Ili pak ne možete. Kad bi se fizičaru Diraku studenti požalili da ne razumeju ono što je rekao, on bi im samo doslovno ponovio svoje reči.
Priča u slikama pogodna je za parabole. Za priče nad kojima čovek mora da zastane. Nesvesno brine o pravilima, ali ta pravila će zahtevati vašu kooperaciju. Nesvesno želi da vam da smernice za život, ali ga ne zanima koju pastu za zube koristite. Mada staza koju vam predlaže može biti široka, ona ne podrazumeva padanje s litice. To možemo da vidimo u snovima. Uznemirujući snovi koji nas bude iz sna su čisto grafički. Niko ništa ne govori. To su vrlo stari i često neprijatni snovi. Ponekad neki prijatelj može da vidi njihovo značenje koje nama ostaje skriveno. Nesvesno se trudi da snovi budu teško odgonetljivi zato što želi da o njima mislimo. Da ih zapamtimo. Ne kaže nam da možemo potražiti pomoć. Parabole, naravno, često teže da se iskažu u slikama. Kad ste prvi put čuli za Platonovu pećinu, pokušali ste da je rekonstruišete.
Da ponovimo. Nesvesno je biološki operativno a jezik nije. Ili još nije. Morate dobro razmisliti da li ćete pozvati Dekarta za sto. Pored nasleđivanja, verovatno najbolji način za utvrđivanje da li je neka kategorija naš izum jeste da se zapitamo imaju li je druga bića. Kad je reč o jeziku, odgovor je prilično jasan. U lakoći s kojom mala deca uče njegova složena i teška pravila vidimo sporo usvajanje stečenog.
Nekoliko godina sam povremeno razmišljao o Kekuléovom problemu, ali nisam napredovao. Onda sam jednog jutra, nakon što smo George Zweig i ja uživali u jednom od svojih desetočasovnih ručaka, izašao iz spavaće sobe s korpom za otpatke da bih je ispraznio u kuhinji. Najednom sam znao odgovor. Ili sam shvatio da sam znao odgovor. Bio mi je potreban približno jedan minut da ga sklopim. Pomislio sam da smo George i ja proveli prvih nekoliko sati u razgovoru o kogniciji i neuronauci, a da nismo pomenuli Kekuléa i njegov problem. Ali nešto u našem razgovoru verovatno je pokrenulo naša razmišljanja – moja i Noćne smene – o tom pitanju. Odgovor je naravno jednostavan kad ga znate. Nesvesno prosto nije naviklo da daje verbalna objašnjenja i ne voli to da radi. Teško je iskoreniti navike stare dva miliona godina. Kad sam kasnije rekao Georgu do čega sam došao, on je razmišljao približno jedan minut, a onda klimnuo glavom i rekao: „To zvuči prilično tačno.“ Što mi je bilo drago jer je George veoma pametan.
Čini se da nesvesno mnogo šta zna. Šta ono zna o sebi? Zna li da će umreti? Šta misli o tome? Čini se da ono predstavlja skup talenata, a ne samo jedan talenat. Ne izgleda verovatno da je odsek za svrab zadužen i za matematiku. Može li nesvesno da radi na više problema istovremeno? Zna li samo ono što mu mi kažemo? Ili – tačnije – ima li direktan pristup spoljašnjem svetu? Neki snovi koje mukotrpno sklapa za nas bez sumnje su duboko misaoni, ali neki su sasvim frivolni. Činjenica da nesveno ne insistira da zapamtimo svaki san ukazuje na to da ono ponekad radi na sebi. Da li je zaista tako dobro u rešavanju problema ili prosto svoje promašaje zadržava za sebe? Otkud mu to razumevanje na kom možemo da mu pozavidimo? Kako bismo to mogli da ispitamo? Jeste li sigurni?
Nautilus, 20.04.2017.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net
