MIROSLAV VASIN: BALKANSKI POLITIČKI MEŠETAR
Potpuno je jasno da je situacija na Balkanu na ivici pucanja. Opet, nažalost. Devedesete nisu više vreme koga se sa užasom sećamo, sada se već pribojavamo njihovog povratka.
Činjenica da se svaki konflikt na Balkanu uvek meri hiljadama života i tragičnih sudbina zabrinjava sve njegove žitelje. Sve, osim balkanskih političkih mešetara. Njih ova situacija raduje.
Namerno ih nazivam balkanskim političkim mešetarima, jer nazivati političarima one koji danas na Balkanu kroje sudbine bilo bi cinično. Prvenstveno prema građanima država na ovim prostorima.
Biti političar podrazumeva posedovanje bar delića mudrosti čerčilovskog, pašićevskog ili pačuovskog tipa. Biti političar znači činiti dobro za svoj narod, bez zameranja onima u okruženju i izgovaranje onih reči zbog kojih ti aplaudiraju kod kuće, ali ti ne zvižde u komšiluku. Političar od karijere se nikada neće zaklinjati u mir rečima koje mirišu na rat. Jer, na Balkanu su ratovi brži od istorije.
Političar gasi, a ne rasplamsava žeravicu, kod njega razum dominira nad strastima.
Da li se, uzimajući sve ovo u obzir, ljudi koji sebe nazivaju političarima na ovim prostorima mogu tako nazvati? Ne, apsolutno ne. Oni su trgovci tuđim sudbinama i malograđani koji svoj korov prebacuju u tuđa dvorišta, umesto da ga unište. I tako, korova na sve strane.
Balkanski politički mešetar radi sve suprotno od političara. I nema razlike da li je iz Hrvatske, Srbije, BiH ili neke druge balkanske zemlje. On je balkanski brend, sebični, nepošteni, pohlepni mrzitelj i lažni patriota. Naravno, sa ogromnim bogatstvom koje je stekao u poslednjih nekoliko godina.
Balkanski politički mešetar jedno priča u zadimljenim balkanskim krčmama, a drugo u kristalnim salama Brisela i Moskve. U svom čoporu je alfa mužjak koji grmi, ujeda, deli ćuške i obećava, a kada izađe iz prostora koji je obeležio svojom mokraćom, pretvara se u pitomu haremsku robinju koja je spremna da vodi ljubav sa gazdama uvek kada oni to požele.
On sa najvećim uživanjem podiže spomenike svojim herojima koje komšija smatra zločincima. On najzvučnije proslavlja one događaje zbog kojih se u susedstvu tihuje. Izazivanje bola kod drugog je njegovo zadovoljstvo. Slikanje sa znamenjima onih koji su pobili hiljade nevinih je njegov prestiž.
Balkanski politički mešetar je zadovoljan samo onda kada je neko nezadovoljan. Hrani se aplauzima zbog vređanja drugih i neće moći da zaspi ako toga dana nije prosuo bar kap mržnje.
Balkanski politički mešetar rehabilituje samo one zbog kojih će komšija biti ogorčen. On je spreman da se šeta glavnom ulicom, ruku pod ruku sa svojim kolegom iz susedstva, da sa njim pije kafu ili večera, dok njegovi tabloidi satanizuju tog istog gosta. Specijalitet ovih prostora, zvao se on balkanska mućkalica, balkanski lonac ili balkanske štrukle.
On na utakmici umesto goluba mira pušta dron mržnje. On prezire olimpijski duh i poziva naše da izbegavaju njihove. Grozi se korektnih izjava sportista, a fotografiju zagrljenog našeg i njihovog trenera smatra pomračenjem Sunca. Lično je uvređen kada se naša sportistkinja raduje medalji svoje drugarice iz komšiluka. On više navija protiv njih nego što bodri svoje. Od osvajanja zlatne medalje mnogo je važnije šta je sportista izjavio, a najvažniji je novac kojim ga je on nagradio. On raspisuje referendum čiji je rezultat unapred poznat, a njegov uspeh meri stepenom ogorčenja koji je izazvao kod komšije.
Danas je teško zamisliti našu regiju kao oazu mira jer to, prvenstveno, zavisi od ljudi koji ga vode.
Nažalost, danas stvarnost kreiraju političke kreature za koje je izraz politički mešetar čak i kompliment. Možemo samo da maštamo o političaru koji bi jednom nedeljno pozvao svog kolegu iz druge zemlje radi prijateljskog razgovora, koji bi ukorio svoje saradnike zbog govora mržnje i objasnio im da se takvih njihovih reči najviše plaše naši sunarodnici u drugoj zemlji, koji bi organizovao umerene proslave svojih uspeha, jer je na Balkanu svaka pobeda i nečiji poraz.
Balkanski politički mešetar je, nažalost, endemska vrsta sa ovih prostora. I njen kancer. I mnogi misle da za Balkan nema leka. Kada kancer uznapreduje i kada više ne pomažu lekovi, spas se obično traži u narodnom leku. Možda i Balkan može spasiti samo narodni lek.
