Asfalt ne pamti samo igru: Mit o idili i surovost vaspitanja.
Kada danas ljudi počnu da pričaju o tome kako su deca previše na internetu i kako je pre sve bilo lepše i sigurnije, oni zapravo pokazuju simptome selektivne demencije. Ta nostalgija sa ružičastim naočarima namerno briše realnost koju smo mi, generacije asfalta, itekako osetile na sopstvenoj koži. Verovati da pre digitalnih ekrana nije bilo zlostavljanja samo zato što nije bilo interneta velika je zabluda. Razlika je samo u tome što se to tada zvalo – čeličenjem.
Asfalt je bio prvi i najsuroviji algoritam koji smo upoznali. Mi koji smo igrali lastiš, klikere, žmurku i šugu, znamo da su to bili prvi poligoni za dokazivanje moći. Oko tih igara, a naročito onih kao što su Erječke barjačke ili Šarena jaja, uvek se vodila surova borba oko toga ko je glavni, ko je prvi, a ko drugi. Tu je itekako bilo predatora koji su pokušavali da dominiraju i delili nas u klanove. U igri Partizana i Nemaca, uloge su često bile odraz te iste hijerarhije – neko je uvek morao da bude onaj koji „gine“. Ekran je danas samo novo ogledalo onih istih nagona koje smo decenijama brusili iza zgrada.
Ta se dinamika autoriteta, nažalost, često preslikavala i u domove. Dečja igra često nije bila prostor empatije, već uvežbavanje dominacije. Dok su starija braća ili sestre bili „direktori škola“ ili „hirurzi“ koji operišu mede i vade im vatu iz stomaka, mlađi su uvek bili onaj „niži stepen“. To večito dokazivanje nad slabijima nije bila idila, već formativno iskustvo koje nas je naučilo da prepoznaš toksičnost. „I ja sam tako prošao, pa šta mi fali“, postala je mantra kojom generacije opravdavaju nedostatak nežnosti, prenoseći traumu s kolena na koleno pod maskom tradicije.
Upravo zato je današnja ideja o „oduzimanju telefona i interneta“ čista glupost i opasan korak unazad. Danas ništa ne možeš bez digitalne pismenosti; zabraniti detetu pristup mreži isto je što i zabraniti mu da uči slova ili da sriče dok čita. Svi smo ponosni kada nam deca pokažu interesovanje za pisanje i čitanje, a zaboravljamo da su ekran i tastatura samo savremena hartija i pero. Ukidati im to pod izgovorom „povratka prirodi“ znači svesno ih ostavljati nepismenima za svet u kojem moraju da žive.
Baš kao što ne bismo želeli da budemo neobrazovani samo zato što naši preci nekada nisu išli u školu, tako ne treba ni da romantizujemo surovost starog dvorišta, niti da deci uskraćujemo alatke za budućnost. Napredak nam je doneo mogućnost da izađemo iz tih starih, nametnutih uloga i da se opismenimo na nov način.
Asfalt ne pamti samo igru; on pamti i svaki stisnuti zub, svaku odbačenost i svaku suzu koju smo morali da sakrijemo da ne bismo ispali „tužibabe“. Priznati tu istinu nije čin izdaje prošlosti, već čin lojalnosti prema deci koja smo nekada bili. Istinska sloboda je u tome da učimo i pišemo bez straha, koristeći sve što nam naše vreme nudi.
pulse.rs
